Вијест о напуштању Купреса на борце је дјеловала као ударац маљем. Коментари се углавном своде на оптуживање руководстава Српске и Србије за издају и тврдње да више не вриједи борити се и гинути.
На Велику Плазеницу стиже један од тенкова који су ноћас повучени из Купреса. Тенком командује Момчило Милишић Скршо, са њим у посади су Лисица, Митровић и Кемо.
Тенк добија распоред у позадини, код локве. Да по потреби може да интервенише у свим правцима плазеничког платоа.
За обезбјеђења тенка одређујем Милоша Милишића, Станка Карана, Драгана Ждеру, Трифуна Шикића, Жељка Милишића Жецу и Драгу Црногорца.
Ујутро су муслимани напали наш положај на Семешници, али је напад кратко трајао. Прије и послије напада муслимани су се довикивали са мојим војницима. Углавном провоцирају, питају гдје нам је Купрес и шта чекамо, зашто не кренемо у правцу Шипова.
Закључио сам да су краткотрајно пушкарање и довикивање само „испипавање пулса“ и да ће ускоро услиједити озбиљнији напад.
Зато на Семешницу шаљем Драгу Чолића и Жељка Милишића Бераћа.
Из правца Купреса допиру артиљеријске детонације. Напуштени град гранатирају Хрвати!
Да ли због тога што мисле да смо још у Купресу или да би спријечили муслимане да прије њих уђу у град? Или реда ради? Да би сутра могли рећи да су га освојили, а не добили као поклон. Заједнички поклон српске политике и муслиманске војске.
Налазио сам се на командном мјесту на Крижу, када је из шуме која почиње стотињак метара лијево, из правца Семешнице (1.724 м), коју су бранили Купрешани и даље Јаворка, који су бранили Шиповљани, почела да допире јача пушчана ватра.
Кренуо сам у том правцу. Само што сам изашао из Криштине драге, по Семешници је отворена јака минобацачка ватра. Најача до тада.
Неколико граната је пало близу мене, детонације су биле необично снажне, приликом бацања на земљу осјећао сам јак ваздушни удар али гелера као да није било. Очигледно, пуњење експлозива је било слабо, а кошуљице граната биле су од неког слабог материјала.
Покајао сам се што сам кренуо сам. Могу погинути, а нико не зна куда сам отишао. Размишљао сам да залегнем и чекам да гранатирање прође, али знао сам да послије артиљеријске припреме обично слиједи пјешадијски напад. Хтио сам да га дочекам са својим војницима на првој линији.
Купрес смо изгубили. Војска се повукла на прилазе Благају. Данас успостављена линија одбране од Плазенице до Курљаја и даље до Хрбљине је неколико пута краћа од линије Плазеница – Стожер – Сивер – Радуша – Равашница – Паклине – Црни врх – Батоглав – Доњи Малован – Дрежница коју смо до сада бранили. Постојеће јединице су више него довољне да је бране. Значи, Благај ће бити одбрањен. Не смије да се догоди да та одбрана буде угрожена нашим киксом на Плазеници.
Бринуло ме је што су јединицу коју сам прије десет дана преузео били људи из радне обавезе, који су мали или нимало учествовали у борбама. Боље је имати десетак искусних бораца, него педесет неискусних.
Ишао сам од једног до другог рова, настојао да војницима подигнем морал, убјеђивао их да нам муслимани не могу ништа, али и грдио их што још увијек немају ровове и заклоне.
Ровови плитки, грудобрани ниски. Не може у њих да стане пола човјека, а камоли да уђе неколико људи. Да дејствује и буде заштићено од непријатељске ватре.
За разлику од муслимана који су на достигнутим линијама одмах копали дубоке ровове, правили читаве траншеје, ми смо то нерадо радили. Отаљавали посао.
Други разлог моје љутње било је то што уопште нису урадили заклоне за одмарање и заштиту од граната. Здрави и снажни људи. По цијели дан ништа не раде. Свуда около шума. Могли су за дан ископати ровове и покрити их балванима, тако да им ни директан погодак гранате не би наудио, а они за десет дана нису урадили ништа. Умјесто склоништа они су правили нешто што је више наличило на чобанске бајте, које смо ми правили док смо чували овце.
Када сам дошао до мјеста на којем се налазио учитељ Јанко Туркић и још двојица-тројица бораца, чијих се имена не сјећам, почео сам да их грдим.
Јанко Туркић, са којим сам имао специфичан однос, јер смо један другог уважавали и увијек када би се срели размјењивали мишљења о разним темама, је моју грдњу окретао на шалу. Ипак, обећали су, кад прође напад, јер гранате су и даље падале, да ће почети са копањем правог рова.
Јанко ме је два пута звао да се вратим, да ме „још једном“ приупита за новости са ратишта. Људе је више занимало шта се догађа са Купресом, него гранате које су око њих падале.
Два пута сам се враћао.
Када сам трећи пут кренуо, а он ме опет позвао, довикивањем смо се договорили да ћемо разговор наставити касније. Није било суђено.
Послије, кад бих се присјећао тих тренутака, помишљао сам да је Јанко можда имао осјећај да ће му се нешто догодити, да је тим позивима да се вратим, да још попричамо, отимао још то мало живота што му је остало.
Када сам прешао још стотинак метара услиједио је жесток пјешадијски напад. Ускочио сам у ров код Јовице Чолића.
Испред дубоко ископаног рова био је грудобран, пун камења, иза којег је почињала скоро окомита стрмина. Користећи мртви угао, муслимани су могли да дођу под сам ров. Била је довољна једна бомба или тромблонска па да нас неутралишу.
Због тога су се војници из рова, све Јовичине комшије и пријатељи, пребацили десет-двадесет метара назад и ту залегли. Међу њима погледом сам „ухватио“ Митра Чивчију, браћу Пивач… Јовица није хтио да се повлачи.
Изненадило ме са којом присебношћу и срчаношћу се посветио одбрани свог рова.
Напад је трајао двадесетак минута. Муслимани су нам били скроз пришли. Довикивали смо се. Они су псовали и арлаукали, питали нас гдје нам је Купрес, ја сам се трудио да будем што смиренији. Викао сам: „Комшије, овдје пролаза нема. Није ово Купрес“.
Како су пушке биле бескорисне, Јовица се прихватио бомби, а ја камења. Срећом, у рову се затекло довољно бомби. Педесетак комада.
Он је бомбе бацао полако, а ја камење нисам морао да штедим. Сваки камен је у тим тренуцима на том мјесту био вриједан колико и пушка.
Међутим, тежиште напада је било педесетак метара десно од нас, у правцу из којег сам дошао. Ту се Плазеница у бугојанску котлину не обара нагло, па су муслимани покушавали да том падином изађу на плато.
Развила се жестока борба. У једном тренутку чуо сам Жељка Милишића Бераћа да галами и псује. Кад сам погледао у том правцу видио сам њега и Драгу Чолића. Обојица су изашла из заклона. Жељко је стајао на чистини, у раскораку, држао је митраљез у рукама, пуцао и викао. Чолић је радио исто то, али из аутоматске пушке.
Требало је пола минута галаме и жестоких псовки да ме послушају и залегну у заклон.
Када је напад одбијен, кренуо сам назад према Крижу, да видим какво је стање на другим дијеловима линије. Војници који су лежали далеко иза Јовичиног рова су ме звали да останем, говорили су да очекују други напад. Био сам свјестан да су велике шансе да муслимани поново нападну Семешницу, али одговаран сам за цијелу линију.
Шта вриједи што смо одбили напад на Семешницу, ако је пао неки други положај.
Мало сам окуражио војнике и отишао.
(Годину дана касније, 11. септембра 1995. године, у повлачењу ВРС са Купрешке висоравни, код села Натпоље, Шипово, гелери хрватске гранате смртно су покосили Јовицу Чолића. Смрт га је задесила на дужности командира чете у Купрешком батаљону 7. бригаде.)
Нажалост, никаква средства везе нисам имао. Ни једну радио станицу, моторолу, пољску линију…Ништа.
Код првог рова, на мјесту гдје је био најжешћи напад, затекао сам Жељка Милишића и Драгу Чолића. Прекаљени у сличним ситуацијама, задовољни што су одбили напад, расположени за нову битку.
У рову десно од њих видио сам Јову Павловића из Вуковска, Нову Зубића и још једног момка из Вуковска. Сљедећи ров је био празан…сљедећи такође.
Неколико метара испред мјеста гдје смо се растали угледао сам Јанка Туркића. Лежао је на земљи. Клекнуо сам крај њега, погледао му у лице, опипао пулс. Био је мртав.
Почео сам да се осврћем око себе.
Нигдје никог.
Прекрстио сам се, рекао: „Јанко, опрости…“ и наставио низ напуштену линију према Крижу.
Можда сам прешао двадесетак метара када је у шуми испред мене неко почео да крши грање…Били су то Предраг Трифуновић, Жељко Трифуновић, Душан Марић Момиров, Жеца, Стево Колоња и Борис Курељушић.
Мјесецима је Борис тражио да га примим у „јутеловце“, извиђачко-диверзантску чету Седме бригаде. Дан или два раније испунио сам му жељу и примио га. Да погине. Тако је испало.
Стево и Душан су у рукама држали носила.
-Шта ће вам носила?
-Пошли смо по Јанка.
-Јанку нема помоћи, имате ви важније посла. Распоредите се у ровове, муслимани ће поново да нападну.
Ја настављам према команди, они одлазе у другом правцу.
Криштина драга празна. Минобацач и гранате остали на напуштеном положају. Командни шатор празан. Нигдје живе душе. Из правца Крижа око мене фијучу меци. Станем у заклон, не превише гласно питам има ли кога, нико не одговара.
Војска побјегла. Без борбе. Кроз појас шуме који од командног мјеста води према Растичеву. Трчим да стигнем људе, да их вратим на положај, прије него што га узму муслимани. Нигдје никог.
Километар даље, надомак локве, на ливади сједи и лежи неколико десетина, можда и свих стотину милиционера.
Ливада се шарени од униформи.
Објашњавам ситуацију, молим да бар њих двадесетак пође са мном, да запосједнемо напуштени положај на Крижу. Док не вратим војску која је побјегла.
Одговарају ми да су кренули на други задатак. Иду према Маглају. Објашњавам да је Маглај ту близу, да неће ништа изгубити, али не вриједи. Међу њима видим и неколико Купрешана.
Док се ја са њима објашњавам од Семешнице поново почиње да допире пуцњава. Муслимани су кренули у нови напад, чије детаље сазнајем касније од Драге Чолића.
Душан и Боро остали су са са Бераћем и Драгом Чолићем.
Распоредили су се у ровове. Први ров до Чолића и Бераћа запосјео је Борис, други Стево, трећи Јово Поповић….
Убрзо након што сам ја отишао, Предраг и још двојица војника ставили су Јанка на носила и понијели га према команди. Оставили су га надомак Криштине драге, јер су муслимани са Крижа на њих отворили ватру.
Овај напад је трајао око пола сата.
Једна граната погодила је у Борисов ров и тешко га ранила.
Када је напад одбијен, Душан и Бераћ су рањеног Бориса, преко положаја које су држали Шиповљани, снијели до цесте и послали у болницу у Бањалуку, гдје је два дана касније преминуо.
Шиповљани преузимају ровове наше борбене групе до косе на којој су били Чолић и Бераћ.
Након тога, Јовица и његови војници су самовољно напустили Семешницу и низ Прла, преко Купрешке ријеке, отишли у Ново Село, кући.
Семешницу, коју су муслимани напали свом силином у два наврата, смо одбранили. Криж и Криштину драгу на које није било правог напада, смо изгубили.
Тешко схватљиво, али тако је било.
Остатке своје распршене војске окупљам у Јакића дрази, на другом резервном положају.
Све вријеме, већ два сата, и на Демировцу траје жестока битка. Грми. Борба се води у таласима. Муслимани нападају, војници Прве баљалучке противоклопне бригаде храбро одбијају нападе. Док слушам како се боре још више жалим што су прије неколико дана на онако гилиптерски начин Демировац, највишу коту на планини и цијелом ратишту, препустили муслиманима. Имају мртвих и рањених.
Мало и под утиском битке коју су Бањалучани водили на Демировцу, одлучили смо да покушамо да повратимо изгубљени положај. Пада договор да у акцији ангажујемо и тенк.
Скршо без размишљања прихвата, момци из његове посаде такође.
Као да смо их позвали на излет.
Дозволу за употребу тенка од команде оклопног батаљона нисмо тражили јер смо знали да је не би добили.
Од локве до Крижа има више од километар. Ако се изузме неколико успона, све брисани простор.
Довољно је да један муслимански војник залегне на Крижу са двије-три зоље или неким другим противоклопним оружјем и бира како ће уништити тенк.
По прописима, требало је да ми идемо испред и бочно од тенка и тако га штитимо. Ми ћемо потпуно супротно: кретаћемо се иза тенка, он ће нама служити као заштита.
Одлучили смо да у противнапад крене само нас дванаест, јер иза тенка не може да се сакрије више људи.
Журило нам се. Да се муслимани не би утврдили на нашем положају и донијели противоклопна средства.
Од идеје да кренемо у противнапад до тренутка кад смо кренули није прошло више од десетак минута.
Поред извиђача, у групи је било и неколико војних полицајаца.
Остали војници су нас гледали са чуђењем. Вјероватно се већина међу њима помало дивила нашој храбрости, али није мали број и оних који су сигурно помислили да смо будале.
Од локве до Крижа нисмо стали. Тенк је ишао што је брже могао, само повремено застајкујући да испали гранату. С времена на вријеме посада је отварала митраљеску ватру. Ми смо трчали иза тенка, кријући се од метака који су фијукали око нас.
На посљедњем успону прије Крижа распоредили смо се у стријелце, отворили ватру и пратећи тенк наставили напредовање.
Муслимани су се разбјежали без отпора. Иако су видјели да нас је мало, вјероватно их је уплашила појава тенка и наша енергичност.
Затекли смо минобацач. Муслимани су га само преврнули, гранате ниси дирали. Јанка смо нашли тамо гдје је и остављен. Да би обезбједили тенк распоредили смо се по Крижу и предњим рубовима Криштине драге, према Семешници и бугојанској котлини.
Нас неколико кренуло је пуцајући низ Криж. Стигли смо до нашег посљедњег рова.
За сат времена и остала војска се вратила и запосјела положаје на Крижу и око Криштине долине.
Како је пала ноћ, спајање са Шиповљанима оставили смо за јутро.
Нисмо били сигурни у чијим рукама је Семешница, а постојала је могућност да се у мраку међусобно поубијамо.
Тог дана, док смо ми бјежали и војевали по Плазеници, око 10 часова пријеподне, након што су се увјерили да је град напуштен, први муслимански војници из правца Купрешких врата, припадници 307.бригаде ушли су у Купрес.
Мехмед Алагић је касније изјавио да је тог јутра изашао на Стожер и радио везом обавјестио Хрвате да је Купрес напуштен и да слободно крену у град.
У два сата поподне наши војници, који су већ били запосјели положаје на Курљају, обавјестили су команду да хрватска колона аутобуса, тенкова и камиона из правца Малована, улази у Купрес.
Без борбе.
Што је колико јуче било незамисливо. Све ми изгледа као ружан сан, кошмар.
Сат времена касније колона хрватских тенкова прошла је кроз Олово и Османлије и ушла у напуштена Злосела.
Шест тенкова зауставило се на излазу из Билог потока, према Сухови и Благају.
Неколико стотина метара испред положаја наше пјешадије, иза којих су се налазили наши тенкови.
Убрзо су се из правца Билог Потока путем према Благају појавила и два луксузна џипа, марке „чироки“ и „пајеро“. Иза џипова је наступала хрватска пјешадија, развијена у стрељачки строј. Џипови су упали право међу наше војнике, припаднике Кључког батаљона, који су након повлачења из Купреса запосјели положај у ширем захвату пута Купрес – Благај.
У једном џипу били су возач и пуковник Хрватске војске, у другом џипу возач и официр нижег ранга.
Између изненађених припадника ВРС и „гостију“, који су очигледно и сами били затечени присуством српске војске на том мјесту, повео се сљедећи разговор.
Српски војник: „Гдје сте се запутили?“
Хрватски пуковник: „Кренули смо до капеле. Откуд ви овдје?“
Српски војник: „Овдје смо распоређени. Ово нам је положај“.
Хрватски пуковник: „Па, ви сте требали бити с ону страну гробља и капеле. Тако је договорено“.
Ријеч је о капели и гробљу на Машету, између Сухове и Растичева, два и по километра од мјеста гдје је разговор вођен.
Хрвати су се први снашли и „омекшали“ атмосферу: из џипова су изнијели два картона са лименкама Карловачког пива и цигарете. И понудили своје домаћине.
Српски војници, уморни од свега, жедни и гладни, огорчени због пада Купреса, убјеђени да га нису изгубили војнички већ политички, прихватили су понуде.
Разговор је настављен у мање усиљеној атмосфери. На примједбу српских војника да није поштено што су ушли у савез са муслиманима и мучки, с леђа, напали купрешке Србе, који су прије годину дана од муслимана спасили више од 4.500 Хрвата, услиједило је утјешно увјеравање хрватског официра да су морали да нападну да Купрес не би заузели муслимани, а да је крајњи циљ њихове офанзиве – заузимање Бугојна.
Чак је објашњавао да ће Бугојно напасти заједничким снагама са Србима.
Како се више није имало шта разговарати, нити је било резона да се послије попијеног пива и попушене луле мира пуца, хрватски пуковник се пјешке удаљио у правцу Злосела, уз објашњење да иде да врати своје тенкове.
Тенкови су доиста и враћени према Злоселима.
Уз неко објашњење које је Србима очигледно било увјерљиво и нижи официр је несметано одшетао према Злоселима.
Џипови и возачи су задржани до доласка војне полиције, која је возаче ухапсила, а џипове заплијенила.
У вријеме читаве збрке и појаве хрватских тенкова, један од присутних командира оклопног батаљона српске војске затражио је дозволу да српски тенкови који су се налазили у близини ступе у акцију и нападну хрватске тенкове.
Из команде у Благају стигло је упозорење да се не предузима никаква акција.
Само десетак минута након што се војна полиција са џиповима и возачима удаљила са мјеста сусрета и испијања карловачког пива, Хрвати су плутонима из вишецјевних бацача ракета почели да туку Благај, Мрђеновце, Растичево и новозапосједнуте положаје ВРС на Маглају.
Када сам чуо детаље сусрета на брдима између Злосела и Сухове, поново сам се сјетио претходне ноћи, када је генерал Борић издао наредбу за повлачење из Купреса и на војној карти повукао линију преко Машета.
Да ли је наше повлачење из Купреса ипак договорено? Да ли је договор постигнут раније или у ноћи када је војска повучена? Да ли је тим договорима одређена и линија до које ћемо се повући?
Или је генерал Борић случајно одредио да се његове јединице повуку до Машета?
Да ли је помињање „договора“, капеле и гробља, од стране хрватског пуковника резултат његове домишљатости у покушају да се извуче из клопке у коју је упао или је договора ипак било?
Зашто хрватска артиљерија која је претходних дана плутонима из ВБР-ова преоравала положаје српске војске цијело јутро и пријеподне није испалила ни једну гранату на пут којим се повлачила српска војска? Пут од Купреса, посебно у Злоселима, био је буквално закрчен возилима и људима, у случају да је било гранатирања српској војсци су могли бити причињени велики губици.
Да ли је наредба која је тенкистима стигла из Благаја да не предузимају никакву акцију против хрватских тенкова посљедица тог договора или је српска команда процјенила да је у конфузној ситуацији у којој су се наше јединице налазиле, са војском која је била у шоку због губитка Купреса, боље избјећи тенковску битку и добити дан-два времена да се линије које су тек запосједнуте боље утврде?