МАТИЧНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ СУ БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

Посматрамо ли српску историју и културу као једну цјелину, без обазирања на границе савремених држава, а историји и култури не треба пасош да би прешла граничне прелазе, уочавамо да су територије које данас носе заједнички назив Босна и Херцеговина, матичне или централне земље српског народа. Ову нашу тврдњу потврђују историјски извори и чињенице а овдје ћемо навести неке од њих.

Први записани помен Срба на Балкану јесте онај из 822. године, познатог франачког писца Ајнхарда који спомиње Србе негдје око Уне у данашњој Босанској Крајини, и каже за њих да држе велики дио некадашње римске провинције Далмације. У провинцију Далмацију улазила је скоро цијела територија данашње Босне и Херцеговине.

Већи дио територија данашње БиХ био је у саставу најјаче раносредњовјековне српске државе кнеза Часлава. У тој држави назив Босна се простирао само на мали дио земље између данашњег Сарајева и Зенице и била је једна од регија српске државе. Шта више, већи дио територија државе кнеза Часлава, данас припадају Босни и Херцеговини а то су цијела данашња Херцеговина, централна и сјеверна Босна све до Саве и Врбаса и Семберија и источна Босна. Дакле, ове територије су биле расадници српског народа, јер су српске  миграције са ових територија ишле и према истоку и према западу и према сјеверу.

Најстарији сачувани документ на српском језику писан ћирилицом јесте добро позната повеља бана Кулина из 1189. године, која је била упућена Дубровчанима као потврда и гаранција њихових трговачких повластица у  Босни. Она представља неодвојив дио српске историје и писмености.

Најзначајнија сачувана књига из средњег вијека писана ћирилицом и на српском језику јесте познато Мирослављево Јеванђеље, писано по наруџби кнеза Мирослава који је владао добрим дијелом данашње Херцеговине, а био је рођени брата српског великог жупана Стефана Немање. Мирослављево Јеванђеље поред тога што је једна од највреднијих сачуваних књига за историју српске писмености и духовности, такође је и једна од најзначајнијих књига за историју и културу човјечанства јер ју је  УНЕСКО 2005. године сврстао међу 120 највреднијих покретних добара које је створила људска цивилизација.

Први помен српског језика такође је са простора данашње БиХ, а спомиње га 1333. године у својој повељи Стефан II Котроманић, бан Босне, Усоре и Соли. Вук Стефановић Караџић када је реформисао српски језик одлучио се за његову источнохерцеговачку варијанту, као најбоље наречје српског језика на којем ће српски језик бити стандардизован. Познато је, да је Херцеговина уз Црну Гору и Лику једна од српских територија из које су се Срби вјековима масовно исељавали у потрази за другим погоднијим територијама за живот ширећи и свој дијалекат са собом, зато не чуди да се источнохерцеговачким наречјем говори у Босанској Крајини и Славонији, али и у Ужицу и Рашкој области у Србији.

На крају можемо закључити да се извор српског језика, писмености, државности, културе, и језгро из којег су Срби насељавали друге крајеве, налази на територијама које данас обавијају границе Босне и Херцеговине. Зато треба добро размислити кад кажемо да је територија данашње Србије, матица свих Срба на Балкану. Србија јесте једина призната и независна српска држава, али Босна и Херцеговина стоје у центру српског етничког простора и то као његове матичне земље. Не смијемо допустити да нас вјештачке границе спрече да објединимо српски културни и историјски простор, јер то су само линије у атласу а никако непремостиве баријере. Треба све учинити да се сви Срби на Балкану што чвршће повежу у једну мисаону, културну, духовну, политичку, образовну цјелину, па можда у некој будућности дође и до државног јединства. До тада српске вође и народ не смију да се одрекну Босне и Херцеговине као своје матичне земље.

Aутор: Борис Радаковић