Србија везана за Русију и за Јужне Словене у хабзбуршкој монархији показала се као јака сметња и аустриској и мађарској политици у више прилика од 1848. Угарски министар претседник Андраши и генерални конзул Калај у Београду подузели су да делимичним задовољавањем српских аспирација у Босни прекину те везе и вежу Србију за Аустро-Угарску. Андраши је уверавао кнеза Михаила приликом састанка на кнежеву имању Иванци, да је Наполеон III на састанку с Францом Јосифом у Салцбургу, у августу 1867, нудио Аустрији Босну и Херцеговину и да му је понуда одбијена, јер, по Андрашију, аустроугарски државни брод не може поднети више терета. То је Андраши поново говорио и Јовану Ристићу почетком 1868. Он је изјављивао и Гарашанину у септембру 1867 да би анексија Босне и Херцеговине Монархији била штетна за Мађаре јер би умножила словенски елеменат.
По Андрашијеву биографу Вертхајмеру Андрашијев план је био да употреби Босну и Херцеговину као јабуку раздора између Срба и Хрвата, да помогне Србију да добије источни део и тим да је отуђи од Русије. Наполеон III је и после састанка у Салцбургу саветовао аустриском посланику у Паризу Рихарду Метерниху да Аустрија помогне амбиције Србије за Босном и Херцеговином и да је тако одвоји од Русије.
Међутим јавно, у црвеној књизи, којом је заједничка влада Аустро-Угарске Монархије предложила 21 новембра 1868 Делегацијама дипломатску кореспонденцију из те године, изјављивала се против сваке повреде интегритета Турске, нарочито у областима у суседству Монархије, и обећавала је помоћ за све концесије које би ишле за тим да сузбију покушаје очајничке самопомоћи и улију поверење у интенције Порте.
У том смислу интервенисале су Аустрија, Француска и Енглеска у Београду и Букурешту против сваког агресивног оружања и против помагања револуционарне агитације у Турској.
Бисмарк је желео да се аустриске амбиције одврате од Немачке на Исток и с помоћу Мађара настојао је да ослаби Бајстову франкофилску политику. Зато је Француска морала привидно да и сама потиче те аустриске аспирације на Босну и Херцеговину, да је не би код Аустрије надлицитирала Прусија.
Ипак је, у тајним преговорима од 1868—1870 између Француске, Аустрије и Италије о савезу који би био управљен против Прусије, за Балкан предвиђена консервативна политика: да се одржава власт султанова докле се може, да се штите интереси хришћанских народа и прогрес западне цивилизације.
Слом Француске дезавуисао је Бајстову прускофобску политику, склонио њега на посланички положај у Лондон, а на кормило спољне политике довео Андрашија. Четири године доцније, 1874, Бајст је покушавао да прикаже Андрашију, сасвим у духу тадашње промењене ориентације, да у ондашњим преговорима с Француском он није имао агресивних намера према Немачкој него да је сматрао да су интереси Монархије упућени према Истоку, где се сви народи Монархије могу борити без устезања. Због непријатељског држања панславистичке Русије предвиђао је он могућност рата Аустрије и Француске против Русије, у којем би Русији помогла Прусија. Али, Наполеон III је остао у заблуди да може оделити Русију од Прусије.
У исто време, док су Андраши и Калај нудили кнезу Михаилу и, после његова убиства, Намесништву источну половину Босне и Херцеговине, настојала је Аустро-Угарска да у народу у Хрватској и у Босни створи повољно расположење за своје анексионистичке планове. Бечка влада покушала је да за такву пропаганду придобије хрватску народну странку, али није успела. Тај план дошао је до руку српској влади и она га је поверљиво саопштила руској и енглеској влади и Порти (у другој половини септембра 1870).
Приликом одлучивања о учествовању Монархије у француском рату против Прусије, у крунском савету од 18 јула 1870, Андраши је давао велику важност неутралности Србије у евентуалном рату Аустрије с Русијом. Из тих брига морао је потећи аустро-угарски предлог преко Калаја Намесништву да Монархија и Србија склопе уговор (под јесен 1870). Аустро-Угарска би се обавезала на немешање у случају рата између Србије и Турске, о којем би Србија морала унапред обавестити Монархију. У случају рата Аустро-Угарске с неком силом Србија би задржала пријатељску неутралност. Као накнаду за то Аустро-Угарска би се обавезала да ће Србији после рата израдити припојење Босне и Херцеговине и Старе Србије под сизреном влашћу Порте.
Ова анексија имаће да се изведе, ако буде потребно, и самим ратом. Кад Србија проведе ту анексију, заузеће Аустро-Угарска за се део Босне до Врбаса и Неретве. Ако би за време рата настали немири у том подручју, поселе би Аустро-Угарска и Србија споразумно свака свој део који је за њу предвиђен.
Ако би у случају ове интервенције Порта напала Србију, Аустро-Угарска би признала независност Србије и радила би код других сила да то исто учине.
Од свега тога таквог уговора имали би практичну корист само Аустро-Угарска у обавези Србије да буде неутрална у случају рата Монархије с Русијом. Сем тога, Србија би се компромитовала код Русије и везала би се безусловно за Аустро-Угарску. Тако би престао и њен неповољан утицај на Србе у Угарској. За накнаду је добивала Србија једно обећање за које се наскоро видело, колико је малу вредност имало.
Поводом расписа кнеза Горчакова од 19 октобра 1870, којим се Русија самовласно ослобођавала од обавеза париског уговора о разоружању на Црном Мору, бојала се Аустро-Угарска да ће се узнемирити балканске земље и почети веровати да је престало стање створено уговорима. Зато је послао Бајст својим претставницима у Београду и Букурешту ноту од 23 новембра 1870, у којој се наглашавало да Аустро-Угарска неће допустити да се потресају основе које су постављене уговорима од 1856 и 1858 па да ће заложити сву своју снагу за њихово одржање.
Хабзбуршка монархија је, дакле, консеквентно била противна реалном појачању и повећању Србије. Француско друго царство, међутим, хтело је илузијама на проблематичне користи да склони хабзбуршку монархију да допусти стварно појачање и повећање Србије.
Из књиге »Европа и српско питање у периоду ослобођења (1804-1918)« др Васиља Поповића, у издању Геца Кон А. Д., Београд 1940, је 19. књига едиције „Српски народ у XIX веку“.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.