„ПОВЈЕРЕНИШТВО НЕВЕСИЊСКЕ ГРОМАДЕ
БР 122.
СРПЊА 1941. НЕВЕСИЊЕ
РАЂЕНО У КАНЦЕЛАРИЈИ КОТАРСКОГ ПРЕДСТОЈНИШТВА У ГАЦКУ ДНЕ 9.1.1941.
ЗАПИСНИК
Приступа призвана Пашић Шемса, кћер Зећова, 17 година стара из Автоца, опћине Автовачке, котара гатачког и исказује:
Иза пада мјеста Автовца, дана 28.06.1941. год. ја сам се налазила сакривена у Автовцу, са мојом фамилијом, у свом подруму, све до сјутра, дана 29.06.1941. године, до 11 сати дању. Када су Срби хтјели нашу кућу да запале, ја сам из подрума побјега у кућу Алекса Ђурића и при мом бјежању, на мене је испаљено четири метка, али ме ниједан није погодио. У кући Ђурића сакрила сам се под кревет. Ту су дошли 6 Црногораца из Никшића, нашли ме под креветом, извели на улицу. Сазвали су своју чету око 60 војника, те су ми наредили или да пређем на православље и да се удам за Србина, или да ће ме стрељати. Ја сам пристала на стрељање. Срби ме нису хтјели стрељати, а како се ту међу Србима, налазио и Божо Бјелогрлић, из Липника, и још неки познати Срби, нијесу ме дали стрељати и одлучили су да идем са Божом Бјелогрлићем колиби његовој у Равно, да ме он до даљег наређења чува. У кући Божовој била сам око 7 дана, гдје сам велики страх претрпила, јер сваки дан долазили у ту кућу четници. Стално су тражили од мене да пређем у православље, или да ће ме стрељати. Након 7 дана Божо Бјелогрлић ме је одвео из своје куће у село Шљивовицу, у кућу Марка Поповића, старјешине четника, који ме је узеу у заштиту. Код њега сам била 4 дана. Ту ме нитко није узнемиравао. Јучер око 7 сати ујутро овај Марко Поповић, са своја два сина Милорадом и Милошем, и још са 60 својих четника допратили су ме до близу Врбе према Улињу. Ови су Срби одатле позвали Тала Таловића из Бахори, котара Гатачког. Мене су њему предали да ме он преда у Гацко.
Кад сам ишла из Автовца преко Липника за Село Равно, куда је баш граница Црногорска, у селу Липнику није било никога, јер се све иселило преко границе. У селу Равном има нешто Црногораца што Гачана и што Невесињаца, око 300 и сви су наоружани. Заједно са Марком Поповићем била сам међу овим Србима, којих је било на окупу око 300 људи и чула сам да они траже да им се предају 10 муслимана из котара Гатачког и то: из Гацка: два Дилића, Назиф Куртовић, месар, Махмут Чампара и Шериф Звиздић Ахметов, а из Автовца: Џемо Тановић, Хасанбеговић Мумо, Пашић Фехим, Вехбија Пашић и Володер Халид. Ако се ова десеторица не би предали, онда ће Срби навалити на котар гатачки да обрачунају са свим муслиманима. Надаље су говорили, да неће нападати на италијанску и хрватску војску, него да ће нападати само усташе и муслимане, а ако би италијанска или хрватска само једну пушку према Србима опалила, онда ће се и са војском обрачунати. Они Срби који су мене довели до Тала Таловића, дали су и једно писмо Таловићу, да га преда Омеру Куртовићу, начелнику опћине гатачке.
(документ се чува у Дубровачком архиву)
Преузето из Књиге Сава Скока „Антифашистичка Невесињска пушка – Први оружани устанак против фашизма у поробљеној Европи“, Невесиње-Београд 2012.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.