Јоаникије Памучина: Почетак доласка грчки[х] владика у Херцеговину

Јоаникије Памучина (Заградиње, поред Требиња, 1810 – Мостар, 1870)

Хроничар, писац, Вуков савременик и сљедбеник – сакупљач народних пјесама, приповијетки, загонетки и пословица; писао је и о обичајима у Херцеговини, о језичким питањима и др. Текст и грчким владикама у Херцеговини објавио је у: Српско-далматински магазин, љубитељ просвјете и народног језика за годину 1848, књ. XIII, Задар, 1848, стр. 169-181.

Почетак доласка грчки[х] владика у Херцеговину

грчке владике – фанариоти

Антим, грчки први митрополит, дође из Цариграда у Мостар год.1776. Он је био рођени цариградски Грк, [и] пошто прође кроз сву Херцеговину и прегледа све по њој, учини му се сасвим чрезвичајна, да се никако у њој обикнути није могао; узме дакле некакву несвјест у главу, да он не може ни на који начин по његову плану изаћи на крај. Те исте године остави завазда Херцеговину и упути се преко Румелије у Софију, град Бугарски, а одатле напише писмо у Цариград у Велику цркву, јављајући патријарху да он оставља своју богодану епархију, извинујући се со тим да се никако не може међу Херцеговцима обикнути, него за вишу корист, питајући допуштење, да свога архиђакона кир Ананија рукоположи за митрополита Херцеговачкога. И тако добије дозволење са Епистолиом патријаршеском синодално потврђеном, те још с два митрополита, и он трећи, посвете архиђакона Ананија за митрополита Херцеговачкога, и преда му своју епархију, а он бајаги одатле оде у Русију.

Кир Ананије, новопосвећени митрополит, врати се у своју Херцеговачку епархију и дође торжествено[1] у Мостар год. 1778. Одмах с почетка покаже се жесток, с напрасним грчким духом, и противник свакога доброга поредка. Најпре метне жишку[2] по монастирима; такођер заметне раздвој (тарафе)[3] међу Мостаранима, ласкајући себи да ће тако најлакше накупити собранаја имјенија. Понајвише уздигне се срдито против свештенства, премда се према њему испрече неки монстирци, особито братија из монастира Житомислића, бранећи своју смирену и богобојажљиву слободу. У оваковом обстојателству[4] јадни, прости и неразумни народ мостарски, без икаква разсуђења користнога, расцијепи се у двоје: једни држећи страну митрополитову, а други калуђерску, а трећи ничију! И тако започе се међу њима жестока свађа. Митрополит је доказивао своју правицу овим ријечима: „Ја сам, бре, царски човјек, и берат саибија (притјажатељ царске дипломе),[5] ја имам власт, како год хоћу – онако могу, итд.“ – Не би ли подобно било рећи: ја сам, синци моји, слуга Исуса Христа, и црквени свештеноначелник; научите се од мене, јако кротак јесам, и смирен сердцем (Мат. 11. 29).

Видећи митрополит, да њеки Мостарани јако бране монастирце, отиде брзо у Травник везиру, тужећи се честитом господару да има један монастир, који се именује Житомислић, и у њему њеколико чупави калуђера, који су преко мјере посилили (похасили), противе се царским људима, то јест, њему као владици, и честитом госпоару, као цареву везиру, да су призвали к себи христјане мостарске, те су с њима у свакому договору; да су писали и каурском краљу, па им је послао мандате, и топове, праха и олова; да су се приправили да одмећу рају, и да ударају на царске градове. „Већ дај ми“, велаше му, „честити господару, твога једнога ваљанога човјека, да идемо, да то зло претечемо, и оне злочинце да и најгором смерти казнимо“. На таку тужбу везир даде му свога делибашу, те заједно дођу у Мостар. Делибаша позове к себи у мешћему (суд) монастирце и Мостаране и прочита им кадија везирску бујрунтију.[6] Чујући за то мостарски турци, да ће калуђери и њеки Мостарани христјани зло пострадити, полети њи[х] много на мешћему, вичући у сав глас: „Ми смо сви јамци за њи[х]. Ми! За оваку праву рају; валај, билај (богами), оваке праве раје неима у цара! Они нису ништа у тому криви, колико јесмо ли ми! А ти, делибаша, одма јаши; ко те је довео, онај нека ти и плати попутину, итд“. И тако митрополит морао је платити делибаши сав путни трошак.

Иза тога почне митрополит страшно пријетити калуђерима, говорећи им: „Заиста, или моја глава, или њиова“. – Калуђери, пак, видећи себе у великој опасности, и не могући стати с голим трбусима против ражња, принуђени буду оставити свој монастир и своје љубимо отечество! И побјегну преко Метковића у свету Атонску гору; ови по имену: јеромонах Серафим Скуван, јеромонах Партениј Надаждин, јеромонах Јоаникиј Верцић, ђак Сава Периновић. Чини ми се да је послије због тога побјегао у Далмацију и Спиридон Кузмановић, син Алексе Кузмановића Милорадовића, бивши тада и он јерођакон у истом Манастиру Житомислићу. Затим митрополит дигнувши с пута себи сваку драчу, поступао је по Херцеговини како је сам захтијевао. И он, дожививши своја љета, разбоље се и умре већ стар, од наравне смрти 1802. јануарија 6. и укопан је поред мостарске цркве.

Те исте године буде на његово мјесто изабран у Цариграду и посвећен за митрополита Херцеговачкога кир Јеремија, Грк и Цариграђанин, и дође у Мостар год. 1803. С њим дође један његов чрезвичајни ђакон Игнатиј, који му је управљао са свим његовим пословима.

Тад је био у Мостару ајан (заповједник) Али-ага Дадић, о коме се заиста може рећи да није, нити ће, Мостар онакога другога правдољубива муселима запамтити. Он је миловао и бранио од сваке зле напасти сиромашну и кукавну рају; притом противио се према противним зликовцима и насилницима и самим царским људима, није им допуштао како су они хоћели, само им је давао по некоју рутину дације, доказујући им да не може сиротиња више давати. Тому позавиде мостарски турци, а занајвише што им није давао како су они хоћели глобити и трти рају. Састану се дакле између себе, и договоре се њеки виџухи и улема (надзиратељи и књижевници), и опану[7] га код везира Босанскога, који му почне грозити страшно. Кадија и улема, у договору, зовну га једанпут с преваром у мешћему, пак му даду по њиовом обичају једну кафу да попије. Како је попио, одма се разболи, и тај час однесу га његовој кући, и исти дан умре напрасно – по свој прилици да су га отровали. Он након себе остави три своја сина, то јест, Мемиш-агу, Хаџ-агу и Ахмет-агу. Послије његове смрти постане ајан мостарски његов најстарији син Мемиш-ага. И њега исто виџухи мостарски облажу код везира. Одма везир пошаље свога турнаџију[8] и наложи му да га гледа како с преваром смакнути. Туранџија дође у Мостар и једну ноћ домами на вјеру к себи у конак Мемиш-агу Дадића, те га удави у Челбића кућама. То се све догодило отприлике године 1811.

У том се побуне њеки Мостарци и устану са оружјем у рукама против турнаџије и истјерају га, те једва с главом побјегне без обзира, а метну за ајана опет другога Дадића, Хаџ-агу. Они прави клеветници не престану пањкати и њега везиру. Овај се разљути и одма скупи силну војску, числом 32.000, и пред њима пошање свога Ћехаја-пашу, а с њим још шест паша, и девет капетана, сви ови дођу у Мостар с великом и силном војском године 1813. Свак може у својој памети разсудити какво се страшно позориште овдје готовило, и жалостно окончање! –

Пошто ова страшна, силна и разјарена војска груне у Мостар, одма побјегну обадва Дадића њекуда у села те се неђе сакрију; тако и други многи турци и христјани учине. Војска се мало утиша отпочивајући. Говори се, да су тада потајно отишли к Ћехаја-паши виџухи и улема мостарски с ђаконом Игнатијем (будући да су ови зликовци били велики непријатељи Дадићима и свој сиромаши), и да су му рекли: „Сада, или већ никада, Господару! Сијеци главе и узимај паре царским издајницима и противницима, и проче“. Ту попишу по имену све оне који су држали страну Дадићеву, грађане и сељаке, како турке, тако и христјане с кршћанима, а и били су сви христјани с Дадићеве стране. Одма иза тога по заповиједи Ћехаја-паше врисну разјарени пашалије, полете по кућама и стану људе везати а куће робити! Кад доста њи похватају, окују у гвожђа 34 христјанина, па и[х] побацају све у магазу у кућама паше Хаџомеровића; на исти начин побацају и турке у тавницу. Једнога дана затим учини се жалостно и страшно позориште! Изведу из затвора 17 праведни[х] христјана те и[х] све посијеку на Суходолини; тај исти дан пред градом посијеку 9 кршћана, а у граду на мосту (ћуприји) удаве 13 турака без икаква суда. Ах, за који узрок бризгају млазови праведне крви!? Очевидци кажу, који су и данас живи, да је иза тога дошао к затвореним христјанима ђакон Игнатиј, пак им говорио: „Паре! Паре! Паре бре, оли мртве главе!“ – Јадни христјани, видећи се у великој и тужној невољи, а сувише то што им је дотужило тешко гвожђе, погоде се с ђаконом Игнатијем, да њи[х] 17 људи 50 000 гроша плате. Пошто те паре саставе и даду, опросте се гвожђа и затвора. Онда почну пашалије с ђаконом Игнатијом хватати и друге турке и христјане, како по Мостару тако и по селима. Многе и[х] посијеку, а многе од њи[х] и уцијене. Утом нађу и обадва Дадића, пак и[х] посијеку, поплијене им куће и однесу безчислене драгоцјености: бисер, злато и сребро. У овој прилици, оваково варварско поступање Игнатија ђакона, је ли могло бити без соизволенија митрополитова?! – Кад се ово све овако наопако догађало, у истој години (1813) појави се у Мостару страшни мор (куга). Њеколико мостарски турака саберу се потајно и пишу све по реду султану у Цариград, жалећи му се како су страшно претрпјели на правди вишњега Бога овај ненадни и немилосни догађај. Султан, примивши њиову жалбу, одма их пошаље свој ослободителни ферман, претећи смртном казни свима вино вчнима. Кад паше дочују за тај царски ферман, одма[х] распусте војску и разиђу се свак својој кући. Чини ми се да су послије тога, ако не сви, њеколико паша смртно кажњени.

Једна се мука скине, а друга се навали. Паше с војском оду, а запраши грдна куга! Народ преплашен разбјегне се, њекоји по селима, а њекоји у Дубровник, куд је ко прије могао измакнути. Јеремија митрополит с Игњатијем ђаконом побјегне у монастир Житомислиће. Послије до мало времена врати се ђакон Игњатије опет у Мостар, зар може бити да гледа неће ли му опет штогођ изићи за руком, али изненада, о чем ни мислио није, спопаде га жестока куга, те ти с њим тресне о тле. Боловао је мало дана, и напусти свој немирни дух.

Митрополит Јеремија, и он разболи се од куге, и умре у моснастиру Житомислићу год. 1815. јулија 29, и укопан је више цркве под дубом.

[1] Торжествено (рус) – узвишено, свечано, тријумфално

[2] Жишка – врста пореза, који се купи по црквама и манастирима

[3] Раздвој (тарафе) – подјелу по странкама

[4] Обстојатељство (рус) – околност

[5] Берат сахибија (тур) – дипломе чувар; притјажатељ (рус) – заштитник

[6] Бујрунтија (тур) – писмена заповијест

[7] Опану, опанкају – облажу, криво оптуже

[8] Турнаџија (тур) – јаничар, најбољи војник

Преузето из: Младенко Саџак,  ПРЕГЛЕД СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ У 19. ВИЈЕКУ, Бањалука 2010.