Почетком августа 1941. године извршен је масован покољ Срба и Јевреја у Коњицу, живописном градићу под Иван-планином. Најпре је група усташких злочинаца из Љубушког, коју је предводио усташки сатник Станко Томић, у сарадњи са домаћим усташама фратра Трпимира Мусе, на грозно свиреп начин поклала породицу коњичког гостионичара Васа Ламбића на обали реке Неретве код железничке станице Рама. Према казивању Суља Аликадића, Васови синови – Стеван и Љубомир заклани су пред мајком Ангелином, која је, гледајући мученичку смрт своје деце и мужа полудела. У том злочину учествовала су и четворица домаћих усташа: Халил Љубовић, Јусо Краљушић, Бошко Павловић и Шериф Гаћо.
Ноћу између 1. и 2. августа, јаке усташке снаге из Коњица, под командом Звонка Јерковића ухапсиле су у Коњицу и околним селима (Борцима, Бијелој, Врдоњу, Блацима и Загорицама) 108 Срба и стрпали их у затвор Котарског суда у Коњицу. Након неколико дана похапшени Срби су, по партијама, одвођени на разна стратишта, највећим делом на Иван-планину и тамо убијани. Са стратишта на Иван-планини успела су да побегну четворица мученика, који су доцније дали исказе Земаљског комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача БиХ. Наводимо исказ Ђорђа Вулића из којег се види на какав начин су убијани коњички Срби. У том исказу се, између осталог, каже:
„Деветог августа 1941. године у затвор Среског суда у Коњицу упао је усташа Анте Азиновић, изабрао и пописао 15 млађих људи и отишао. Истога дана увече поново је дошао, али сада у друштву групе усташа, међу којима сам препознао Азиновић Златана, Шкобић Бранка и још неке. Они су одмах прозвали нас петнаест, по списку који је тога јутра сачинио Анте Азиновић, повезали су нас жицом. Истјерали су нас из затвора и, преко Брадине, отјерали на Иван-планину, на мјесто гдје је некада била жељезничка станица. Ту нам је Бранко Шкобић одузео новац и све иоле вриједне ствари. Исте ноћи, осморица усташа одводили су, четворицу по четворицу, у шуму на стријељање. Ја сам био у трећој партији. Када смо зашли дубоко у шуму, наредили су нам да се постројимо у врсту и да се не мичемо. Када смо ми то учинили, обасути смо плотуном из пушака. Како нијесам био смртно погођен, брзо сам се освијестио, али сам се и даље правио мртав, јер сам примијетио како један усташа, са батеријском лампом у руци, прегледа лешеве и провјерава да ли су сви мртви. Након тог прегледа, одвукли су нас до једног разрушеног подрума, гдје је некада била жељезничка станица. Ту су нас побацали преко гомиле лешева раније убијених људи, а потом се, уз бестијалне коментаре, вратили по нову партију. Искористивши ту прилику покушао сам да се извучем из гомиле лешева, али ме, чим би се подигао, поново хватала несвијест. Тако сам сачекао и четврту (посљедњу) партију жртава из наше групе. Када су и њих побили на исти начин као и нас, и бацили у рушевину, поново су нас освијетлили батеријском лампом да виде да ли смо сви заиста мртви. „Ено га, жив је!“ – повикао је један од њих уз простачку псовку. Неколико усташа је скочило на гомилу лешева, пребацивали нас из једног краја у други и, када су стекли утисак да смо сви мртви, изашли су напоље и почели да нас загрћу. Будући да сам се налазио на ивици рупе, био сам загрнут до уста, али сам још могао да дишем. Када су усташе отишле, током цијеле ноћи покушавао сам да се извучем из те гробнице, али ми то није полазило за руком; чим би се подигао и покушао да изађем, падао сам у несвијест и поновно се сурвавао у рупу. Тек негдје око девет часова, успио сам да се извучем и побјегнем у шуму. На стратишту сам видао локве усирене крви и трагове куда су џелати вукли жртве.“
Нема никакве сумње у то да су на исти начин ликвидирани и остали ухапшеници; од њих 108 спасило се само десетак, који су на нечију интервенцију пуштени из затвора.
Злочиначка делатност коњичких усташа није се ограничила само на територију ондашњег коњичког среза, већ је захватила и суседне срезова, па и западну Босну. Коњичке усташе су почетком августа учествовале у злочинима над српским становништвом Доњег и Горњег Вуковског и других села Купрешке висоравни. На Илиндан, 2. августа усташе су похватале у Благајском пољу 48 косача и живе их побацали у јаму на Раичевској коси. Међу њима су се налазила и три сина Лизе Зубић. Њени синови су похватани управо у тренутку када им је мајка донела ручак на сјенокос. Све њене молбе и преклињања биле су узалудне. Уместо да поштеде њене синове, зликовци су им, пред мајком, ископали очи, па их онда сурвали у јаму. Три дана доцније, усташе су на Боровој глави убиле 184 Србина из Горњег и Доњег Вуковска, који су се одазвали позиву усташких власти из Купреса и тамо дошли. Убијање је вршено ватреним оружјем, ножевима, крампама, лопатама. Убијени су бацани у рупу из које је извађен песак и затрпани. Од 184 жртве преживео је само Тодор Никић, који је док су их камионима одвозили на губилиште, успео да одреши руке, искочи из камиона и побегне. Њихови посмртни остаци су тек 1990. године, на Велику Госпојину, извађени из јаме и сахрањени пред црквом у Вуковском. Иза њих је остало више од 100 удовица и преко 300 сирочади. Из материјала Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача БиХ, види се да је у августу 1941. године на Купрешкој висоравни убијено око 800 Срба. Види се, такође, да су главни организатори учешћа коњичких усташа у тим злочинима били усташки логорник у Коњицу Звонко Јерковић, католички жупник из Јабланице фра Никола Иванковић који је за та злодела добио чин усташког сатника, Станко Томић, усташки сатник из Љубушког, Бранко Шкобић, Никола Лопарић и Ивица Павковић. Сведоци које је саслушала поменута Земаљска комисија БиХ наводе да је коњичка група која је учествовала у погромашким походима на Купрешкој висоравни бројно била велика и посебно наглашавају најистакнутије кољаче те групе: Винка Хаљу, Абрахама Мандића, Салка Бехрема, Бећира Ћосића, Омера Чулиновића, Јосипа Шпизера, Анта Доку, Салка Зећа, Муја Халилхоџића, Павла Думића, Захарија Павића, Карла Мелина, Кадрију Дераса и Пера Стејановића.
Овај чланак је дио текста преузет из књиге Сава Скока, „АНТИФАШИСТИЧКА НЕВЕСИЊСКА ПУШКА – Први оружани устанак против фашизма у окупираној Европи“, Невесиње-Београд 2012.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.