Прича о кмету Симану (одломак) – Иво Андрић

снимљен истоимени филм из 1978. године (кадар са БХРТ)

Те јесени кад је ушла аустријска војска у Босну било је доста ага који су остали без трећине, јер нису смели да изиђу на село и да траже своје, а кмет се није јављао, него је, користећи се овом забуном и ишчекивајући да види какав ће закон »под новим царем« важити, задржао и свој и агин део.

Ибрагин случај био је нарочит. Његов кмет је ту, под руком, на сат хода од његовог дућана, а он је и досад сам долазио по свој део. Чим се мало смирило и средило у Сарајеву, он је питао и озбиљне људе и нове власти, и сви су му рекли да се у односу између кмета и аге ништа не мења »до даљњега«, да је свако господар на своме, и да ага има право да узима и даље свој хак, као и до сада.

Тако је Ибрага решио једног дана да обиђе свој читлук и узме свој део шљива, које су те године родиле као никада, а због рата и промене још нису биле обране.

Први дан септембра. Сунчано јутро. У шљивику на трави лежи Симан, руке затурио под главу, над њим се модре и савијају гране пуне рода. Не мисли ништа, само се смешка, јер га од главе до пете испуњава једно једино осећање: да је све ово његово. Као кроза сан чује доле шкрипу вратница и гласове. Погледа једним оком само, и одмах види шта је. Његов ага Ибрага, сарач, дошао са четири коња и једним момком да обере своју половину шљива. Симан га је пустио да му приђе посве близу, правећи се да га не чује и не види.

— Добро јутро, Симане.

— Добро и јест — каже Симан, а не устаје пред агом.

Ибрага пређе руком преко очију. Као да се свет из темеља заљуљао. Придржава се за једну шљиву.

Гледа Ибрага тога дрског човека који мимо сваког реда и обичаја лежи и не диже се пред њим, не верује рођеним очима и не може да се начуди колики је кмет кад није згрчен ни понизан, него кад се опусти и рашири у својој пуној снази и величини.

Дуго је гледао Ибрага то што се није видело ни запамтило откад су аге аге и кметови кметови. Испод мирне маске »душевног аге« у њему је све кувало од сопственичког беса и повређеног агинског поноса, али су га страх и обзир обуздавали, јер кмет је очигледно решен на зло, а времена су тешка и несигурна. И Ибрага се прибрао и сео.

— Ја дошо да ово шљива, што је моје, смирим — каже ага муклим гласом.

— Ниси моро долазити. Шљиве су мирне, а колико их буде требало смиривати, умијем их и ја смирити.

Заметну се необична препирка. Симан се напола придигао, али само зато да би могао аги у очи да скреше оно што ни сам није помишљао да би смео да му каже.

Имао је он раније, и често, оних тренутака огорченог маштања и разговора са самим собом, негде на друму или на њиви, кад је уз једва приметне покрете руку и главе шапутао полугласно све оно што би сваки кмет казао аги кад би се нешто десило чудо и кад би одједном аге престале бити аге, а кметови постали господари на својој земљи. (То су ти тренуци дрског а безопасног и нечујног гунђања у којима сваки потлачени олакшава срцу и маштањем заслађује свакидашњу муку једноличног живота.) Да, имао је тих тренутака, али ни у њима није налазио овакве и овако крупне, смеле речи. Хиљаде и хиљаде таквих усамљених и нечујних бунтовних разговора из прошлости сад су се слили као хиљаде поточића у једну једину громку бујицу речи. И Симан говори. Под њим топла септембарска земља, над њим се савиле гране од рода модрих шљива, а кроз њих се назире небо са дубоком, светлијом модрином и танка белина памучастих облака. Уста му пуна речи као неког слатког, ватреног пића. И сам се чуди откуд му на ум падају те смеле речи, од којих је потоња увек слађа од прве. И милије му је то што може да изговори, него овај род, који он сада сматра својим, и сав шљивик, са свим воћкама из корена. Одмахује Симан руком широко, преко јесенског предела и неба над њим, гуши се од јаких речи, и на све агине на силу благе и наоко разложне примедбе и опомене одговара оштрим и кратким: не! у ком оно е пуца и жеже као пламени бич. (Кад људи кроз нараштаје, из дана у дан, из године у годину, раде за другог, и увиђају то и осећају, а немају снаге да ма шта промене у томе и не смеју да покажу своја права осећања, нагомила се у понеком од њих горчина стотине хиљада људи и десетина поколења.) Тешко је веровати да толико огорчења и победничког кликтања може стати у један једини слог. Тако је Симан изговорио неколико пута то своје не, окрећући лице на све четири стране света а затим пут неба, као да пуца из мале пушке и шенлучи, да цео свет чује његову радост. А затим се окренуо према аги, и тише и сређеније изговорио то своје не, тако да је у тој наглој промени тона било нечег нарочито значајног и свечаног: — Не, није тако, Ибрага. — Па како је, кад није тако? — пита меко ага. — Видиш сам како је: друго вријеме, друга права, па и друга судија. — Оно јест, друго је вријеме, — божије давање тако! — али ти си паметан чо’јек, Симане, и знаш добро да такве праве нема по којој оно што је моје може одједном постати твоје. Ту Симан плану. — Е да видиш, има, Ибрага! Има и може! И твоје је било некад наше, па у неко вријеме и по некој прави постало ваше. Е, кад је оно што је од давнина било моје могло постати твоје, може вала и ово што се зове твоје постати моје, као што је и било. — Оде ти, Симане, далеко. — Могу ја данас да идем куд год хоћу. — Мооожеш … — Могу, још како могу, Ибрага. Ћутање, у коме сваки мисли своје. Симан мисли шта би још могао тешко и увредљиво да каже не овом свом Ибраги, кога он више ни за што не сматра и који, право говорећи, није никад ни био неки нарочито рђав човек ни тежак ага, него свим агама на земљи и уопште целом свету који је, како се њему чини, сада сведок овог вековног мегдана. А Ибрага мисли како би приволео побеснела влаха да му дозволи да набере бар две котарице шљива, да се од срамоте празних руку кући не враћа. И процеди то кроз зубе, кратко и обазриво. — Не! — одговара Симан. — Ено ти шљиве, попни се па једи колико хоћеш, нека ти је халал, али једног уцрвка нећеш понијети одавде. Не дам; хоћу да те видим како се враћаш са празним сепетима оданле одакле си се увијек враћао са пуним. То ми је мерак и то ми је, знај, свима мојима мртвима за душу, за четири стотине година. Ту се Симан загрцну од силине свога заноса и ућута. Ибрага само стеже јаче вилице и одмахује руком, али кратким, једва видљивим покретима, који прате нечујан унутрашњи дијалог. Настаје опет ћутање. Ибрага гледа преда се, а Симан сав цепти и брекће и прелази немирним погледом по свему око себе. — Па како остасмо ми, Симане? — прекида ага ћутање. — Ја добро, Ибрага, а ти не знам како си. — Ама, знам да си добро, и нека си, шућур, него шта ћемо са шљивама? — А, са шљивама? Па то се зна, онако како сам ти реко: било па није. — Не море то, Симане, тако. Паметан си чо’јек; не треба да ти говорим. — И не треба, вала. Него, ја ћу теби казати нешто, да не дуљимо лакрдију. Ево како је: четири стотине година сте ви јахали нас, сада ћемо четири стотине година ми вас, а послије ћемо се разговарати ко ће кога јахати за оних трећих четири стотине година. Ибрага не сачека крај. Диже се без поздрава и опроштаја и запути се свом човеку који је стајао подаље, уз коња, и они кренуше одакле су и дошли. Аги се чинила бескрајном та утрина коју је имао да прође пре него што нестане кмету из вида, изгледала му је много дужа него кад ие долазио, иако је сада ишао низбрдо. А Симан је гледао за њим, жалећи у себи што се тако брзо прекинуо разговор који га је таквим задовољством цела испунио. Чинило му се да ни приближно није све казао и да је пун неизречених речи које навиру у ројевима. Ширио је руке и прсте на рукама, надимао груди, задржавајући у себи сладак ваздух и издишући га гласно и полагано кроз стегнуте зубе. Криво му је било што је нестало аге испред њега, јер шта ти вреди да имаш и имање и силу кад је немаш коме показати. Те јесени Симан заиста није дао аги ни трећине од жита ни половине од воћа и сена, као што је закон и ред и као што је увек досад давао. Ибрага је био не само оштећен него и тешко увређен Симановим поступком, и увређен и уплашен јер се Симан није задовољио оном бруком у шљивику.

Тема: Кмет Симан се свети за 400 година робовања под Турцима и не даје аги његов део.

Историјска основа: Босна и Херцеговина је од 1878. под аустријском влашћу. Власт се променила, али однос господар – слуга остаје исти.

Тематске целине – композициона анализа:

• Увод – Ибрага се пажљиво распитао да ли има право да узме свој део шљива, јер више није у турској царевини, већ у Аустроугарској. И даље несигуран,  одлази у воћњак. Тамо га чека Симан, лежећи, са рукама под главом и већ својим ставом казује свој став и исказује непоштовање аги, наговештавајући сукоб.
• Заплет– прикривен сукоб аге и Симана исказан кроз њихова размишљања. Слика воћњака у јесен симбол је богатства и права за које се Симан бори. Андрић прати ток мисли Ибраге и истиче његов бес и повређен понос, који ага  успешно сакрива, јер је и даље заплашен и несигуран несрећним временима. По први пут Симан не устаје пред њим, није савијен и понизан, а Ага не може да поверује колики је кмет када се исправи у устане. Повијеност и понизност представљају статус кмета, а усправан став и подигнута глава понос и достојанство човека. Одмеравају се и говоре мало, сваки у својем роју мисли.
• Врхунац или кулминација – отворен сукоб Ибраге и Симана у којем Симан говори о свом праву и људској и божјој правди у име хиљада и каже “НЕ”. Симан говори у име свих кметова, говори у име низа покољења, говори у име свих потлачених на овоме свету и толика га снага просто надјачава. „ одговара оштрим и кратким не, у којем оно е пуца и жеже као пламени бич-„. Тешко је веровати да толико огорчења и победничког кликтања може стати у један једини слог“. Окреће се на све четири стране света, окреће се пут бога. Цео свет, бог, морају чути о неправди. и то што први пут може да проговори о неправди драже му је него цело имање. Дијалози су кратки и само покрећу нове лавине размишљања.

• Перипетија – Ага се понижава и тражи да набере мало шљива, већа му је срамота да се врати празних руку, али Симан не да.
• Расплет – Ибрага се враћа празних руку, једва чекајући да прође утрину, а Симан жали што је још толико неизречених речи остало у њему, а није их никоме никада рекао.

Ликови: Симан је кмет чији су преци такође радили за друге. Никада није био слободан и схвата да је то део вековне неправде. Не жели да прихвати да је он и даље кмет. Не схвата да се уређени друштвени односи не мењају тако лако. Он своје не казује у име свих 400 година колико робује под Турцима и за све своје претке он сада први пут говори слободно.

Стилски поступци: ток свести, приповедање у 3. лице једнине, свезнајући приповедач,  дијалог. Описи природе представљају богатство у коме је моћ.

Идеја дела: Власт је увек иста. На свету нема правде. Господар је увек господар.

“Прича о кмету Симану” Иве Андрића