Гавро Вучковић – Крајишник

Аутор: Јован Кршић

Календар „СПКД Просвјета Сарајево“,

(одломак)

Најинтересантнија политичка личност међу православним Србима у Босни у доба Топал Шериф Осман-паше (18601869) био је Гавро Вучковић-Крајишник. Он је рођен год. 1826 (у једном свом писму из год. 1872 каже да му је 46 година) у селу Дабру, код Санског Моста, од оца Филипа Вучковића, трговца. Отац га је дао у школу даскалу Сими1) у Сарајево, али ту је он више служио даскала и жену му него што је учио. Када му је додијало прање авлије, басамака, и остали кућни рад, он је побегао оцу у Дабар, одакле су му се родителји преселили у Петровац. У Петровцу је од очевих слуга научио читати и писати и почео помало да се бави трговином. Год. 1851 он је ,,због некојих сплјетака“ морао да бежи у Србију, где је неко време био ђумрукчија на Рачи. Болестан, вратио се у Петровац и онда прешао у Бихаћ, одакле је трговао са Сењом, Трстом и Сарајевом. Трговачким послом одлазио је у Трст, па и у Беч; научио је неколико страних језика, па се могао служити турским, немачким, арапским, грчким, италијанским и француским језиком. 1858 г. Вучковић је у Сарајеву изабран за посланика православног народа босанског код Патријаршије у Цариграду. На тој својој дужности он је износио претставке и протесте против зулума грчких владика у Босни који су злоупотреблјавали своју власт, продавали свештеничке чинове, а непокорне свештенике батинали и метали у букагије. Место предвиђених неколико месеци, од марта до августа 1858, Вучковић се, без своје кривице, зато што се Сабор није сазивао, задржао у Цариграду готово пет година. Када му православне скупштине нису више хтеле да шалју плату, наводећи да се он „галантира“ по Цариграду, упао је у велике дугове (само Бугарин Ристо Топчилиште позајмио му је 27.000 гроша). Када се, најзад, вратно из Цариграда, Осман-паша је, да би се исплатио Гаврин дуг, разрезао на православне посебни намет који се прозвао „гаврија“. Вешт и мудар, као и пријателј му Фра Грго Мартић,2) Гавро је успео да се добро запише код Османпаше. После повратка из Цариграда био је члан меџлиса, а од год. 1868 као неки порески чиновник. „Ова је струка службе била та да наплаћујем порезу и војнину од жителја сарајевских то јест православних и Латина и да царској хазни предајем“ — пише он у својој књизи „Робство у слободи“, И, стр. 61. — Год. 1864 одлазио је, вероватно и Осман-пашиним послом, у Беч. Доцније, за Сафвет-паше, пао је у немилост, јер је, како каже Фра Грго Мартић у својим „Запамћењима“, скуплјајући тобоже „гаврију“, „пропагирао некакве српске ствари“. Сафвет-паша га је оптужио „да је коловођа неког гадног друштва и преврата“ па га је, заједно с браћом Серафимом и Јовом Перовићима и Леонтијем Радуловићем, код којих се нашла кореспонденција с Русијом и Србијом, послао у заточење у Африку.3) Осуђен на петнаест година заточења, Вучковић није хтео да се помири са судбином, него је стално замишлјао како би се ослободио. Из Бејрута год. 1671 пише он својим землјацима, цариградским фрањевцима, да га препоруче Дервиш-бегу Тескереџићу, претставнику босанског вилајета, и да његово писмо упуте оцу Григорију Мартићу у Сарајево. Али пре него што је стигла помоћ од пријателја, он је успео да, на пролазу кроз Александрију, побегне на руску лађу и врати се у Београд.4) Ту је отпочео своју публицистичку кампању против Турака и других својих непријатеља. Због тога свога рада, који није био увек пријатан српским властима, дошао је у сукоб и са Јованом Ристићем и неколико пута је био протериван из Београда. Када је год. 1876 букнуо устанак у Босанској Крајини, Вучковић је пошао да у њему учествује, али се путем разболео и морао је да се врати у Београд, где је те године и умро. Данас му се не зна ни за гроб. Гавру Вучковића је његов бурни живот присилио да постане публициста, оштар полемичар и, понекад, памфлетиста. У својим главним списима „Ријеч краишничка“ (Штампарија Ј. К. Сопрона у Земуну 1866) и „Робство у слободи или огледало правде у Босни“ (Две свеске штампане су у Новом Саду 1872 год., а трећу је почео објавлјивати Петар Кочић у своме бањолучком „Развитку“ год. 1910, где су изашла само два фрагмента под насловима „Црно путовање у Цариград“ и „Долазак и пребивање у Бејруту“. Остали рукопис треће свеске остао је код Кочића и по свој прилици се изгубио, како је писцу ових редака саопштио пок. Петар Мирковић, који је рукопис уступио „Развитку“ и више га није добио натраг). У својим брошурама Гавро Вучковић обрачунава с многобројним личним непријателјима, али у тој његовој полемици доста је и података који имају своје политичко-историјско значење. Нарочито су интересантни историјат његових односа према Осман-паши, његове полемике с православним општинама и свештенством и одговор на лажну „мазбату“ из Сарајева на основу које је, како сам каже, „срамотно ишћеран из засједанија у Патријаршији“, где се, као претставник босанског народа „борио против тридесет гладних фанаријотскијех вукова јаничара.“ Прву свеску „Робства у слободи“ Вучковић је посветио Николају Павловићу Игњатијеву, посланику „велике и моћне Русије“, а место предговора књизи метнуо је стихове из Његоша : „Моје племе сном мртвијем спава …“ Веома опширну полемику водио је Вучковић с дописницима загребачких „Народних новина“ и новосадског „Напретка“ који су га не само нападали због раскошног живота него и клеветели као Осман-пашина шпијуна. Када се, у септембру 1864, Вучковић вратио из Беча, „Народне новине“ су донеле против њега „Допис из Сарајева“, у коме је лажна информација о његовом задатку у Бечу. Гавро је одговорио на тај допис, али тада су га засули нови, „све црњи од горега“ („Народне новине“ бр. 260, 261, 262; „Напредак“ бр. 87). Вучковић брани своје позиције код Осман-паше и истиче његове заслуге (увођење телеграфа, штампарије, помагање српских школа итд.) и овако одговара ,.Напретку“: „У здравлју честитог Осман-паше, добро знам да саблју пашем, добра ата јашем, а ђогата у поводу водам, коме је драго, нек му срце цвати, коме је мрско, нек преда се гледи“. И заиста, својим утицајем код Осман-паше и дипломатским тактом Вучковић је много учинио и многе је лјуде, што су му и други признавали, спасао из верига. Кад је било, и док је било, потребно, радио је с Турцима, али ни у једном моменту није заборавлјао на националне цилјеве и задатке. У Вучковићевим списима, испуњеним претежно полемиком, често нас угодно изненади понека мисао која одаје ширину и трезвеност схватања актуелних народних, културних и социјалних проблема. О народности на пр. он пише овако напредно и реално : „Камо нам школе и друге народне потребе? Вичемо један на другога, разговор све о туђем послу, једнима смо Срби, другима Хрвати, оног називамо шокцем, овог зовемо влахом, тај наш је латинин, а овај ришћанин, ја сам племенити Сарајлија, ти си крајишник, оно је ера, а тај тамо шлјивар посавлјак, то су наши грдни јади ! Није питање где се ко родио, како се који зове, него је право поштено питање, шта је који радио и шта привредио, и принио отачеству“. („Ријеч краишничка“, стр. 19). Вучковић је, а то треба нарочито подвући, и један од првих наших писаца из ових крајева који босанске муслимане национално одваја од Османлија и назива „једноплеменитом браћом“ („Какви су да су, наши су“). То је, у основи, широка југословенска концепција једнога Нјегоша и једнога Штросмајера, о коме Вучковић каже : „Код мене данас нема већега мужа у цијелом југословенству од његове преузвишености господина Штросмајера, па и на њега вичу ! А зашто, за милог Бога ? .. . Може бити зато што речени господин свој род лјуби, што велике жртве, којим данас примјера нема, чини трудом, дјелом, словом и новцем, а све за срећу и просвету рода свога“ („Робство у слободи“, И, стр. 39). Вучковић је нарочито захвалан владици Штросмајеру за његову очинску бригу о Босни. По примеру Штросмајерову, и Вучковић, не правећи верских разлика, ради на просветном подизању народа и стално пише претставке властима да се ,,установе три више народне школе то јест с педагогијским наукама у Сарајеву, БањаЛуци и Мостару“. Када је у Котору видео лепо „српско-славјанско читалиште“, он се с прекором сетио браће Сарајлија. Своју прву књижицу „Ријеч краишничка“ послао је Вучковић на поклон и ђаковачком „Књижевном друштву редовничке младежи босанске“, које је прибирало народно благо и грађу за културну историју Босне. Неки Велимир Гајдуровић, у трећој свесни своје књиге .,Забава Хрвата и Срба“, (Загреб, 1868) напао је Вучковића као народног издајицу, туркофила5) и противника хришћанске Аустрије. Одговарајући Гајдуровићу, Вучковић поручује Аустрији, која је „зинула на Босну“: „По несрећи нападне ли когод на Босну, Срби ће је заједно с Турцима јуначки бранити, док их једног траје“. У питању : Аустрија или Турска, Вучковић је одлучно на страни Турске, јер добро осећа аустријску опасност у будућности и зна да ће Србија, када дође време, лакше изаћи на крај с Турском него с Аустријом. Види се да је то обрачунавање с Турском Вучковић сматрао и сувише лаким када је у својој књизи „Робство у слободи“, пошто је навео све неправде и зулуме босанских управних власти, изашао с предлогом једноставног и дефинитивног решења босанског питања које би, по његовом мишлјењу, било најболје и по турско царство. Нјегов предлог је да Султан „уступи Босну и Херцеговину својој вјерној кнежевини Србији и њеном младом српском кнезу Милану Обреновићу ИВ, као што је то и прије било српско, али наравно под условима и уговором, лијепо и пријателјским начином“. „Кроз мало година — мисли Вучковић — „Босна би била друга Италија па би милостиви Султан стекао себи два најтврђа града, два велика пријателја а то су два наша поносита млада књаза а у за њих сав валјани српски народ“. Када је сарајевски владика Дионисје, Грк, под псеудонимом Љубомир Босанчић, оптужио, у „Сарајевском Цвјетнику“, Гавру Вучковића да води неко тајно револуционарно друштво и да служи Србији и Русији, он се није много правдао, него му је овако одговорио: „Босанчићу, не дирај у Србију, ту нашу зеницу ! Србија гледа свога посла; она има велики задатак кога треба и мора да изврши, али прије зоре не свиће дан…“ „Србија је у пепелу запретана жеравица која се не може никад угасити, која се не хвали и не размеће, али ако духне вјетар те отпири пепео са жеравице, онда тешко теби Босанчићу“ („Робство у слободи“, ИИ, стр. 154) … „Е мој махннти и отровни Босанчићу! Ми Срби у Босни и Херцеговини не само да имамо симпатију према нашој једнокрвној браћи у Русији и Србији, него ти и то отворено кажем да и осталу нашу браћу Славене лјубимо, као : Хрвате, Чехе, Крањце, Славонце итд. Таки народи који се лјубе и воле, често се претапају у један народ, и ја мислим да неће требати много времена да сви Славени начине једно велико славенско цар-слободи“, ИИ, огр. 159). О великој лјубави према Русији сведочи још болје једно друго Вучковићево признање. У Бејруту, дочи још болје једно друго Вучковићево признање. У Бејруту, у тамници, нашао се он с неким Пољаком Станиславом Јаблановским, човеком добрим, који му је учинио многе услуге, али је имао једну ману: викао је на Русију! Само зато ни њега Вучковић није марио: ,,Ја то не могу слушати“ — пише он — ,,и онај који год виче на Русију и Србију, па да ми је отац, брат, сродник и ко да био, ја га не бих могао трпити“ („Долазак и пребивање у Бејруту“ — „Развитак“, год. 1910, стр. 144). Гавро Вучковић је, према свему што смо цитирали из његових списа био не само добар Србин и Југословен, него и пансловенски романтичар. Као писац, он је прилично невешт, негде је сувише сув, а негде опет претерано народски китњаст, али ипак у његовом стилу има и једрине и експресивности. Настојећи да буде интересантан, он у своје причање уноси многе податке из области фолклора, упушта се у сликање лјуди и пејзажа (Опис Сарајева), цитира Мажуранића, Нјегоша, народне песме и пословице, а и сам пише једно писмо у десетерцу. Па ипак, он је интересантнији као човек него као писац. Био је жива темперамента, окретан и господских манира, у оријенталном смислу, увек чисто и богато одевен, поносан, борбен и речит. У Босанској Крајини, у Змијању, одржало се предање да је Гавро Вучковић са „свијетлим књазом Микаилом“ спасао Ратково. У Кочићевој приповеци „Змијање“ кнез Михаило распитује крајишничку делегацију, која је преко Београда кренула у Цариград, за свога познаника Гавру, а Тешо један члан те делегације, овако говори о Вучковићу: „Кажу да је овај исти Гавро био у Каурима девет дебелије година на учевини, и веле да је зорли и кабасто учеван чојек, карара му није“. Својом појавом импонирао је он и Турцима. Имао је све особине народног трибуна и вође, те стално био мета за ударце и клевете многобројних противника, да најзад постане „страдалник“ и „бјегунац“, како се сам називао и потписивао. Тавновао је — пише он у једном писму из год. 1872 — „по смрдлјивим и гадним азијатским тамницама којим равни нигде нема“, али није био сломлјен, и говорио је истину коју је дубоко осећао када је, у истом писму, додао: .. „,да се сутра што ради за Србство и да се пође куда, сигуран сам да би одма пошо за браћом, па ако не би био за што 100 болје способан а оно би са каквим судом с водом приносио да напојим уморну браћу.“ Мислећи увек на неослобођену отаџбину, он је и последње године свога живота провео у раду за њу. С босанско-херцеговачком емиграцијом у Београду он јеприпремао устанак у Крајини. Уочи самог устанка, год. 1875, видели су га, заједно с Васом Пелагићем у Босанској Градишци, али када су отпочињале борбе, он је, на самртничкој постелји у Београду, могао још само својим последњим мислима да учествује у њима. 1) То је даскал Симеон Тодоровић који је био у Сарајеву г. 1836 (»Подаци из историје српских народних основних и средњих школа у Сарајеву« од Стеве Калуђерчића у »Првом годишњем извјештају српских основних и више дјевојачке школе у Сарајеву« Сарајево 1899). 2) У једном овом писму А. Торквату Брлићу, из Сарајева 19 марта 1867, пише фра Грго о Вучковићу: »Полазећи тамо наш Гавро припоручујем му да Ти принесе моје искрене поздраве. Уз то разговори се сњиме што ти год душа хоће, ма шта чуо од њега његда а и данас, ипак знај да заслужује свако повјерење и лјубав.« 3) Наређење из Цариграда да се Серафим Перовић и Гавро Вучковић пусте на слободу Сафвет-паша није извршио него је одгворио великом везиру да их не сме да пусти, јер су опасни лјуди који би могли »немир проузроковати, јер су обојица од велика уплива код народа, и то први у Херпеговини, а други у Босни…..« ….»они су највећи непријателји Девлета и велики приврженици Гусије и Србије. То ми пак потврђују оба владике, и херцеговачки и босански, који су први лјуди од ортодокса (православлја). Они ми савјетују да их никако живе не пуштам из затвора, јер су у стању велика чудеса починити«. (»Робство у слободи« ИИ, стр. 250). 4) О Вучковићевом бекству пише фра Трго Мартић нешто друкчије. У Кјутахији, где је Вучковић био затечен, мутесариф је био неки Реуфбег, који је Гаври дозволио да се слободно креће по граду. Ту прилику он искористи и побегне у руски конзулат, одакле се, преобучен у руског каваза, пребаци руским трговачким бродом у Цариград, а одатле у Београд 5) И нешто доцније, у »Застави« од 13 априла 1869, дакле баш када се у Сарајеву већ јавлјало подозрење да Вучковић ради за српске ствари, изашао је сличан нападај на њега из пера неког Стојана Унића…

http://www.idoconline.info/article/839946