Народна традиција

Пише Мехмед Селимовић

”Народна традиција је изванредна снага која животу и успесима једнога народа доприноси много. Традиција је скуп животног искуства, мисли, навика. Под утицајем традиције формира се један народ као такав, његова се физиономија изграђује тим вековним гледањем на ствари и живот око себе”

Још од давних времена био је познат систем телесног васпитања. Али сваки систем имао је нешто своје, јер се сваки покрет и свака мисао удешавају, мењају према крајевима и људима који их стварају или примају. У теловежбу се уноси индивидуално специфично-народно, нешто што одговара том крају и тим људима, њиховим животним покретима, њиховој души и њиховим традицијама. – Тако се по овим законима систем телесног васпитања код Словена развио у нешто специфично словенско. Словени уносе у регионалне и милитаристичке системе словенску ширину. Телесно васпитање постаје општечовечанско са специјалним неговањем Свесловенства. Тај наш систем, Соколства, није више само гимнастичко друштво, већ васпитни систем којим се стварају јединке здраве физички, морално и духовно, корисне заједници. Тиме он добива шири смисао. – Рекли смо горе да једино идеја одговара животним захтевима, души и традицијама једног народа. Овде ћемо да говоримо баш о традицији која је нашој организацији дала име, а тиме и смернице.

Наша народна поезија је изванредна естетичка и етичка уметничка целина, а нарочито етичка. То је била говорница народа напаћеног и оличеног у патњи, пониженог али достојанственог у понижењу, који је имао времена да ваја своје узор-јунаке а исто тако и своја мишљења о свету. Наше народне песме су велика књига мудрости, поштења, самопрегора, морала. Оне су доказ величине народне душе и ванредног морала достојног да буде узор.

У народним песмама важан је уметнички елеменат симбол, знак за неки појам. Симболи су код нас углавном птице. Гавран је, н. пр. симбол жалости, несреће, злих вести, ластавица — симбол младости, лабудови — симбол душевне узвишености („дај ми боже крила лабудова“) и т. д. Али најраширенији, најлепши, и најразрађенији симбол је — соко. Тој дивној, поносној птици, што лети високо изнад земље у небеској модрини, дато је посебно место, у народним песмама. И већ само то што је „високо изнад земље“ у алегоријском смислу, даје му вредност као симболу, јер се тиме означавају високе способности људске душе невезане за земљу, уздигнуте над ниско-земаљско, негативно-материјално. Због тог народ и назива готово све своје јунаке соколима, дакле, створовима који се подижу изнад своје околине, и својим способностима, душевном величином и моралом уздижу се као небеске птице у чистоћу узвишености. Због истих мотива Грци су своје јунаке мистички сматрали полубоговима. И наши јунаци носе у себи нечег надчовечанског.

Југовићи су оличење братства, братске солидарности и љубави; заједно су и у добру и у злу, па заједно и гину. Песма „Предраг и Ненад“ је дивна поема о жудњи брата за братом.

Марко Краљевић је неустрашив јунак, али он је и добар син; он слуша мајчине савете и ради оно што она хоће; он је и заштитник нејаких, он укида свадбарину на Косову на коју је сиротиња пропиштала; он је и праведан, јер се не устручава рећи истину и кад то не иде у прилог његовом оцу; Марко признаје туђе јунаштво и чак плаче кад је убио бољег од себе – Мусу Кесеџију.

Стари Вујадин је инкарнација тврдоће наше расе и поштења наших људи. Бадава га стављају на муке, он соколи своје синове и моли их да не одају јатаке.

Милош Обилић је јунак и човек од речи: кад је дао реч да ће убити цара Мурата, он је то и извршио, премда је знао да га у турском табору чека сигурна смрт.

Цар Лазар је оличење идеализма: кад му се нуде два царства – земаљско и небеско, он бира небеско; бира часну смрт, умире у борби за своју отаџбину, јер не жели царства земаљског: срамног живота у ропству.

Хајдуци су заштитници сиротиње; они су се одрекли удобности обичног живота и одбегли у гору, само да затиру зулум.

Милош Војновић је добар јунак, али је у исто доба и врло паметан; он зна да реши и најтеже проблеме досетљивошћу и умом, проблеме пред којим би снага остала немоћна. Том својом досетљивошћу он извлачи из неприлике свога рођака цара Душана и сву војску.

Ни фигуре жена нису занемарене у народним песмама. И ту су дате величанствене фигуре, прави споменици материнства, сестринства, пожртвовања, љубави.

Мајци је дато нарочито место. Њена огромна љубав за децу, њена жалост због детиње несреће дивно су описане. Страшан је бол мајке Јанковић Стојана која:

„Косу реже а виноград веже, а сузама виноград заљева и спомиње свог Стојана сина“. Стојан је у ропству. А кад се Стојан врати и кад га мајка види, препуче јој срце од превелике среће. Велики је бол и Хасанагинице коју удају поред жива мужа с којим се растала и која мора да остави своју децу.

Из свега до сада наведеног видимо да је песничка замисао нашла своје практично остварење у Соколству. Тиме је народни гениј још једном доказао своју вредност, а народна традиција је добила практичну примену.

Народна традиција је изванредна снага која животу и успесима једнога народа доприноси много. Традиција је скуп животног искуства, мисли, навика. Под утицајем традиције формира се један народ као такав, његова се физиономија изграђује тим вековним гледањем на ствари и живот око себе. Сваки појединац опет може да се изгради самостално, али никад не може да се отме утицају традиције, јер је ту традицију апсорбовала крв свих његових предака кроз векове и није је лако потиснути и уништити. Та традиција и јест оно што чини народ народом, што доказује његову вредност и животност. Народи који чувају своје традиције, ако су оне позитивне, стално ће показивати напредак, а они који их занемаре, неће се моћи похвалити успехом.

Поучни су у том погледу примери Грчке и Енглеске. Грци су у новијој историји занемарили своје сјајне вековне традиције и престали су да воде главну реч у култури људској. – Енглези опет слепо чувају све своје традиције, како од најважније животне филозофије, тако до најчудноватијих церемониозних гестова. У политици, животу, породици, правном поретку, они се држе традиција, не дозвољавајући да се игде оне окрње. Али зато је Енглеска данас светска сила, сила која влада над морима и над копном.

Немци поштују своје старине, народне мотиве, обичаје; под заштитом државе одржавају се празници жита, бербе и т. д., у сећању на обичаје старих Германа, да би се тако очувала веза између прошлости и садашњости.

Зар онда и ми можемо обићи своје народне традиције? Не, никако, јер то је свест живота, истина о њему, гледање на свет – наше, специјално. И још поготову кад је та традиција позитивна и светла као што је наша народна, онда би она морала да буде основа свих васпитних система, свих етичких и моралних учења, јер се ретко где могу наћи такве моралне и етичке величине као у нашим народним песмама. То су фигуре у које су покољења упирала очи и тежила да им се приближе, то су фигуре које су храбриле да се истраје у борби за слободу и ослобођење од срамног ропства. Та народна традиција је очувала народну свест будну кроз искушења, а груди чврсте кроз све напоре.

У тешкој борби за ослобођење народ је гинуо, али се није предавао јер му је светлела пред очима слика цара Душана; гинуо је али није издавао друштво. Наша најближа прошлост извире из раније и давније прошлости. Традиција је утицала на формирање наше јуче и данас. Она је допринела нашем гледању на свет. Њоме смо се запајали у моментима наших епских прегнућа. И она је условила појаву инспирација за многе гигантске подвиге у нашем народу. Традиција наша то је саставни део живота наших предака. У њој је одсликан њихов живот. У њој смо садржани и ми сами. Зато она и данас треба умногоме да буде основица за целокупан наш живот и рад. Њоме треба и данас да се напајамо. Васпитни идеали наше данашњице морају да имају везе и с нашом традицијом. Велике скокове у васпитању, животу и раду нашег народа не можемо чинити.

ЕКСКЛУЗИВНО! Непознати Меша Селимовић – Снажни српски корени писца  Дервиша и смрти