О српским спахијама под турском владом
Осим турских спахија у Босни, о којима се и сувише доста знаде, ми готово кроз сву епоху турске владавине налазимо имена српских „спахија“, записатих у домаћим биљешкама; као и њихове слике по манастирима, удостојених тога било као оснивачи, поновитељи, или приложници светих храмова.
У Босни пак (а од честа и у Херцеговини) налазимо тијех спахија све до прве четрвти овог стољећа; а њихове потомке још и данас.
Неће бити сувишно ако о томе изнесемо неке податке на видик, уплетене са народњим предањима и причама.
Поред спахија (овде је све ријеч о православним спахијама), који имадоше право на своје посједе (као Милорадовићи у Херцеговини), истичу се и други, без својих посједа, који имадоше привилегије: побирати за себе десетину у извјесним мјестима као год и турске спахије, с чиме да како бијаше скопчано неко благоротство, уз почасну на то сабљу и султански „Берат“. Такови „бератлија“, на ма и сељак био, могао је носити самур-калнак и постављен ћурак, док у вријеме „Јањићара“ и Дахија најбогатији трговци сарајевски носише дуге гуњеве неке накарадне високе капе, које посље замјенише правим „читачкама“, какве носи мирско свештенство у Србији; а од времена Омер-паше, те „читачке“ наглим кораком замијенише црвени фесови. Ове бруке у промјени ношње не бијаше мислим ниђе у Херцеговини, а ваљда ни у Босни осим једнога Сарајева.
По што је већим дијелом босанско-херцеговачка аристокрација примила вјеру мухамеданску ради сачувања живота, имања и племства, о чему тврде сви који писаше о пропасти Босне, мени се чини, да ти спахилуци, о којима је овдје говор, нијесу дијељени православнима из признања њиховога старог племена, него за неке особите заслуге, учињене султанима и њиховим војскама у вријеме ратова, или у другим неким приликама, а таковијех згода и сувише могло бити у вријеме Мехмеда II, бјекство двојице Арсенија, ратова између Турске и Аустрије и т. д. – По што је Босна пала под Турке, ко год се није хтио потурчити, тај је постао унижена „раја“, па ма он био племић или прости сељак, те се дјеца неистурчених бољих породица лаћаше помогућству трговине и заната. Код босанских краљева налазимо у отменој служби Десисалиће, а можда од исте породице у 15 и 16 вијеку налазимо у Сарајеву златаре Десисалиће, по чијој се заповијести писа „отечник“, од ђака Димитрије, о чему је донесена једна биљешка у „Јавору“.
Спахије Милорадовићи, од којих су данашњи грофови у Русији, имају у сад у манастиру Житомисљићу свој ферман, у коме неки султан (мислим Сулејман) вели: „давамо овај наш превисоки ферман Милошу (Милисаву) спахији за услуге нама учињене“, и који ће ферман мислим скоро угледати свијета у преводу. Не знајући ми ништа даље о тијем „услугама“, какве су и колике биле. Милорадовића породица била је, и остаје узор благочистија и особите побожности, што свједоче и њихове задужбине и дуговремене потпоре истима, као и припознато њихово јунаштво и благоротство на далеком сјеверу. У осталом, њихов фемран свједочи: да Турци нијесу бранили имућним Србима од богоданог имања подизати св. храмове, те такови манастири и њихове земље бијаху ослобођени од свакијех дација, што свједочи још и политички корак Мехмеда II, подаривши Фрањевцима ферман у Сутјесци крај Бобовца. Таковијех фермана султанских налазимо доклен су год Турци допирали у Приморју, и то како у православним тако и у латинским манастирима, што сам од очевидаца слушао који су их виђали (Архиман. Николајевићи и Фра Грго Мартић). Сама Крупа у Далмацији има их с бератима преко 15.
У манастиру Тројици (у Пљевљима) има у препрати са потписом Воин Спахиа Подблаћанин (село је Подблађе између Пљевља и Чајнича), као поновитељ исте богомоље.
Године 1711 Бошко спахија са Гласинца (из Соколовића) поклони сарајевској цркви „Посни Триод“. У записнику исте цркве: „Милош патријархов, брат спахије“, и то ће бити онај исти, који се спомиње и у 42 „Гласнику“, у споменици од г. Новаковића Овијех спахија било је највише дуж ријеке Дрине, почевши од Фоче, Устуколине, Горажда, Вишеграда, Мокре Горе, па онда код Лијевна и Гламоча даклен све на тачкама стратегичним и планским.
Почетком овог вијека бјеше у селу Бранковићима (рогатич. кот.) Иван спахија Блажујевић и његова три братића: Стојан и поп Остоја од једног брата, а Коста од другога. Иван је имао спахилук у истоме селу, ђе је многобројна породица истурчених Бранковића, те су и ови Блажујевићи за себе побирали десетину (!?). (Послије окупације исељавају се Бранковићи у Турску).
Ивану спахији изумрије све што је мушко и након њега остаде шћер Јелка, удата после у Сарајево, и бјеше пуница данашњега Јове Шиндића, златара. Кад Мустај-паша постаде заповједником у Сарајеву , почне прегледати спахијске „берате“, пак дође ред и на Јелку. Као женској глави одузе јој берат и сабљу, а пружи јој у накнаду 5 турских „игрмилука“ (до 12. форинти у све вриједности) и свилене још материје да скроји једну дугачку „антерију“.
Примијетити ми је овдје, да право спахилука на побирање десетине важило је у мушкој лози са оца на сина – до деветог кољена; а у побочној линији – на браћу, до трећег паса.
Трећи братић Иванов, Коста, имао је спахилук код Новог-Пазара, али врло мршав, пак је са великом муком побирао и оно што му је припадало. За то враћајући се једном с војске испод „Сазије“ (ишли су ваљда против Руса), он сам својевољно предаде Турцима свој берат и сабљу.
Овај поступак свједочи јасно, да су и српске спахије морале ићи на војску, и о својој брашеници, као год и турске.
Од горњега попа Остоје Блажујевића има и данас један унук, Коста, скоро ожењен у Дервенти; а син је покојнога попа Ристе Секиларије, бившег ефимера у сарајевском пољу.
Друге опет спахије овог имена (спахићи), можда и род горнијех по што једни и други славише Васиљев-дан (1. јануара), били су најприје код Горажда и тамо имали спахилук. Од те породице бијаху покојни спахићи: Никола и Ристо; први као учитељ у Сарајеву, други као трговац у Бањојлуци, ђе им још живи сестра Мара и Ристина дјеца.
У Старој Гори (рогатич. кот.) имају три брата Блачаци на својој земљи, којијех предци такође бијаху спахије Њихова сабље или боље рећи, старински неки везени мач, одузет им је при побирању оружја после окупације.
У селу Лигатима код Устуколине (фочан. кот.) до скоро живљаше Томо спахија , Кујунџиђ, иначе Лигат по селу одаклен је, кога отац и најкашње ђед имађаше спахилук у Цвилини – мјесто према Лигатима код Устуколине. Од Томе има и сад породице, а син му Петар држи механу под Витез планином идући за Прачом.
У народу се прича, да је неки прашукунђед Томин добио то господство до самога султана Мехмеда II, за то, што му је показао газ и превео војску преко Зеленке (кажу да се прије ријека Дрина тако звала) и да је Мехмед најрпије ушао у Босну преко Устуколине, ђе је био градић Херцега Стјепана, те се у стјенама тог града и сад види неки обилат натпис са ћирилицом. Па пошто је султан Мехмед на вјеруј преварио и посјекао војводу тога града, који му је на ону страну изашао био на сусрет, други војвода Иваниш кад то дочује, почме на брзу руку спремати народ на отпор, да се „устукне“ непријатељ. Међу тим је султан Мехмед послао неколико коњаника као извидницу, који препливају ријеку према садашњој Фочи и ту нађу много каца и бурета, која се по турски зову „фучи“; па кад се врате султану, кажу му, да нијесу виђели никакве војске него само „фучија“ и неколико радника, те се због тога то мјесто прозвало Фоча. У томе неки Лигат прегази ђе је знао најплиће пред турском војском, која одмах поче освајати земљу и градове. Војвода Иваниш изађе јој на сусрет (једва ли?) те се запођене кавга, у којој многи погину а међу њима Иваниш и један турски паша, кога Иваниш својом руком удари мачем по глави, те и данас показују њихово мраморје које се зове: „Иванишев камен“ и „Везирев камен“ – Може бити да има што и истине у овом причању, те да је Иваниш срео једно одељење турских коњаника, који су пошли у правцу к Фочи, и који је предјел у то доба спадао под Херцег Стјепана.
При „Топал“ Осман-паши, кога још памтимо, кад се у Сарајеву дијељаше нека новчана награда у име заоставших спасилука од времена Омер-паше, долазио је и поменути напријед Томо Лигат или Кујунџић, да по своме праву потражу коју мраку; али се узалуд трудио и празнијех шака кући повратио, док међу тим неке гоље и „хамали“ турски добише у накнаду 100 кеса (50.000 гроша). Разумје се по себи, да су сарафи мојсеовци дали рабата 21% док су припадајуће суме подигле из касе, а сараф опет ту добит подијелио са Осман-пашом и тефердаром…
Са окупацијом изумрло је и право на побирање десетине (имају га још неки вакуфи турски !?), те остаје само једно спомињање од тога: „Свја свјета“ овога свијета дође и прође као сјенка, а добро име живи довјека.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.