ВАСИЉ ГРЂИЋ, †1875 – 26. X. 1934*

Васиљ Грђић је припадао оној славној чети народних вођа преко Дрине, који су се с надом борили у оно време кад је нада изгледала смешна, и у толико смешнија свету што је та чета била голорука, наоружана једино оружјем Божје истине и народне правде против једне царевине од многомилионе војске, наоружане свим материјалним оружјем. Но та чета кроз победу своје правде оправдала је ону свету реч, да је боља мрва правде од кола неправде. За Васиља Грђића тамница није била кућа необична, нити су окови на ногама и рукама његовим значили стид. Поруга, осуде, прогоњења и кињења теретила су само његово тело но не и његову савест. Кад га је неко упитао, како се осећао у тамници чекајући извршење смртне пресуде, он је одговорио: “Спавао сам спокојно као у манастиру!“ Но он није умро онда, кад су га људи на смрт осудили, него сада када је то Бог хтео. Јер нема смрти без суђена дана. Он је доживео да види остварење својих пророчких речи (из народне поезије) које је негда добацио у лице једном од тирана Босне:
“Пали, жари, удбински диздаре,
И твоја ће кула на ред доћи“.

* Говор на сахрани 28. октобра после заупокојене литургије, на којој је учествовао Њ. Св. Патријарх Господин Варнава, викарни Епископ београдски др. Викентије и многобројно свештенство.

Доживео је да види у рушевинама од ратног пожара ону горду кулу која се звала апостолском монархијом. Доживео је слободу и проживео је у слободној народној држави пуних петнаест година. И у слободи он је деловао са истим оним чврстим и поштеним карактером, с каквим се борио у ропству. Има људи који су се прославили у миру а облесавили у рату, и обратно. Но Васиљ Грђић је остао на целој линији свога живота подједнако велики карактер. Обе странице његовог замаљског века, и она до ослобођења као и она после ослобођења до данас, представљају једну и исту вазда витешку и народољубиву душу. Држим, да ће ово посведочити како хришћани тако и муслимани у Босни.
Но величајући карактер Васиљев, ми тиме сведочимо против самих себе, јер показујемо колико су такви карактери у наше дане изузетак. У Херцеговини пак, у земљи херцега Растка Немањића, велики карактери су кроз векове били правило а не изузетак. Ни сиромашније земље, ни већег богатства у карактерима. Ни мање земље, ни већег броја правих људи. Рођен у таквој земљи и таквом народу Васиљ је припадао правилу а не изузетку. Он је био истински народољубац, не због личне сујете него због велике душе народне. Превариће се они, који Васиља Грђића, начелника Просвете буду убрајали у онај легион вулгарних просветитеља, чији је просветни програм у томе, да село повароше и даду народу писменост а одузму карактер. Васиљев просветни програм састојао се у томе, да се одржи и очува она просвећеност, онај културни смисао и она велика карактерност, коју је сам народ у себи израдио и сјајно пред небом и светом показао.
Слично многим другим славним Херцеговцима, Грђић је био у исто време и јагње и лав. Један библијски пророк прорицао је да ће доћи време када ће лав и јагње заједно обитавати. Та се реч обистинила у душама свих великих хришћана, који су се показали као јагањци у друштву оних који љубе истину и творе правду, а као лавови у борби против лажних неправедних. Такво је јагње и такав лав био кроз свој живот Васиљ Грђић-Бјелокосић, син светосавске Војводине и светосавске Цркве.
Као монархист, за којега је монархичност значила први услов укрепљења и напретка ове државе, Васиљ је похитао, иако болешљив на погреб блаженопочившег монарха, Краља Александра. Похитао је из Сарајева у Београд, да својим сузама повећа ону сузну поплаву, која није проливена да се опере калдрма београдска него народна савест. И последња визија његова у овоме свету била је визија оне тужне кобне свечаности, која по болу, достојанству и поретку нема ничег сличнога у историји балкана. С тим виђењем, а одмах по повратку из Тополе, Васиљ Грђић је напустио своје тело а душом се уздигао за својим Краљем. Уз овај хладни прах што је пред нама он је оставио један сјајан пример за следовање и омладини и просветиоцима и државотворцима и свима народољупцима.
Црква Христова не жали мртве више него живе. Сузама и молитвама она прати и једне и друге. Она зна, да за Бога нема губитка. Као што један домаћин не сматра себе у губитку кад покоси жито на њиви и пренесе га у житнице своје, тако и створитељ људи кад из овог царства Свог узме људе и пресели их у друго царство Своје. Пред нама је само клас, из кога је узето зрно. Пред нама је пепео, из кога се излучио пламени дух покојног народољупца. И нама у овом часу не остаје друго до да се поклонимо вољи Домаћина света и уздигнемо молитву: Упокој, Господе, душу раба Твојега Васиља, брата нашега. И уведи га у славу Твоју небеску. Амин.

(Братство, Сарајево, 1934, X, 12, стр. 190-194)