Кад је 1463 године султан Мехмед Освајач са својом војском стао на обалу Дрине, у Босни су владале несугласице међу велможама, а Степан Томашевић, последњи босански краљ, био је сасвим под утицајем угарских краљева. Народ га је мрзио, а народна песма из тог доба каже: „Свој је браћи својој омрзнуо и голубу на јеловој грани“ Због трзавица мећу велможама и због општег верског раздора, народ се и не одупре уласку Османлија у босанску краљевину. Шта више, многи су се и радовали доласку Турака. У оваквим приликама, нови освајачи, показавши много сусретљивости према широким слојевима народним, задобише народну наклоност, велможе задобише разним повластицама, и у Босни отпоче нагло да се шири ислам у нашем народу. Пример за прелаз у ислам дадоше Босанцима браћа Ангеловићи из деспотове Србије, а затим, још пре доласка Турака, Исабег Храмушић, који 1454 пише Дубровчанима за „брата ми херцега, или синовца ми, војводе Петра“. Овима су, међу првима, следили: Михајловићи, Врањешевићи, Обреновићи, Бранковићи, Соколовићи и други. Неколико година после уласка у Босну, Османлије освојише и Херцеговину. Први Херцеговац који се истиче у управи османлиским царством био је Ахмедбег Херцеговић, син Степана Вукчића-Косаче, ког је Степан послао као таоца да цариградски двор. Већ год. 1478 налазимо га у историји као државног заставника, а 1481 постаје царски зет. За Ахмедбегова везировања Скендерпаша Михајловић постао је по трећи пут намесник у Босни. Година 1554 бележи смрт Рустемпаше Опуковића који је био главни стуб царевине Сулејмана Силног, а рођен је у једном од села покрај Сарајева. Њега наслеђује Семиз Алипаша Прачић, из Праче, за чијег владања искрсава први Соколовић, из чије је породице најзначајнији везир Мехмедпаша, највећи турски државник, политичар и везир у шеснаестом веку. Посланик Герлах, год. 1575, у извештају својој влади, каже да су све велике паше на двору султанову синови хришћански, од који је главни Мехмед-паша Соколовић, родом из Босне. Важно је и треба истакнути да ови државници наше крви нису били однароћени синови. Жив доказ за ову тврдњу сам је Мехмед-паша, који искоришћује сваку прилику да помогне својим сународницима. Његова га родбина посећује на царском двору, преко које је чинио услуге својим сународницима. Своје рођаке, по звању свештенике, он ставља на истакнута места; брата Макарија именује патријархом и оправља пећку патријаршију. Да би оставио трајну успомену о себи у својој отаџбини, он зида на Дрини код Вишеграда камени мост који и данас стоји усправно као доказ некадање величине свог утемељитеља. Мехмед-паша Соколовић може да служи као светао пример верске трпељивости и љубави за свој народ. И после Мехмед-паше Соколовића било је мећу турским истакнутим државницима, војсковођама и управницима чувених људи наше крви, који никад нису заборавили своје порекло и народ коме припадају« Кроз више од три стотине година (кроз цео петнаести, шеснаести и седамнаести век) служила се Турска српским језиком у њеној преписци са суседним државама. И у саму породицу турских султана био је продро српски језик. Свему томе су највише допринели баш помуслимањени Срби који су у војсци и управи заузимали видне и утицајне положаје. Народна свест није никада престајала нити се гасила међу муслиманима наше крви. Турке као преставнике друге народности нису никада наши муслимани сматрали равним ни себи једнаким. Свако настојање Цариграда да потпуно однароди наше муслимане, наилазило је на отпор. Кад год су у Цариграду хтели да јаче подјарме наше муслимане и да отму коју од народних повластица, увек су се наши муслимани бунили и бранили. Познате су многобројне побуне наших муслимана против Цариграда, турске управе и њихових намера. Још живе у народној успомени побуне муслимана у Босни, а особито она под Хусејин Капетаном Градашчевићем, „Змајем од Босне“, који се дигао против силног султана, бранећи независност и повластице Босне. „Змај од Босне“ продире с војском све до Косова где туче турску војску коју је предводио турски везир. „Ми идемо на Косово равно, Гдје нам стари славу изгубише, Стару славу прађедовску. И ми ћемо на пољу Косову Ил’ изгубит’ вјеру и јунаштво Или ћемо, ако Алах даде, Душманина свога поб’једити И у Босну вратити се славно! певаху Хусејинови војници полазећи на Косово. И отпор муслимана којим су дочекали Аустрију, кад је улазила у Босну, говори о свести наших муслимана и њиховом дубоком осећању за своје и своју груду. Иако напуштени од Турака и Цариграда, ипак су с оружјем у руци бранили Аустрији улаз у Босну и гинули за слободу, своје отаџбине.
Аутор: Хамза Хумо
Страница: http://www.infobiro.ba/article/838009
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.