ХАСАН – АГА КРАЈИШНИК – (БОСАНСКА ВИЛА 1898)

Тамо, на западу дивне и поносне српске Босне, тамо, између хучних таласа бистре Уне и Врбаса простире се дивна и питома српска област, која још од банова и краљева српских носи име Крајина. Име, које је прославило српску расу, јер је дало на стотине најбољих Срба јунака, како раније, за владе банова и краљева, тако и за владе Турака. Крајина је дала стотине јунака и Срба хришћана и мухамеданаца. Та поносна српска земља, та питома босанска Крајина и могла их је дати, јер је најљепши и најбогатији дио поносне Босне. Босанска Крајина, све до половине овога вијека, одликоваше се од осталих дијелова Босне поред осталога и тиме, што тамо и Срби хришћани и Мухдмеданци нигда не идаху голотрби, но вазда са оружјем за појасом. Прије половине овога вијека сваког Крајишника одликоваше црвена, дуга капа, која се повијаше преко лијевог рамена. Тамо су чувене српске породице вјере мухамеданске, које су чувене и прије и послије елемена. Тамо су силни бези Филиповићи, тамо су Куленовићи, тамо је породица Крупа-капетана, тамо је поникао чувени јунак, Мухамедовац, од Кладуше Мујо. Па ето, тамо у Крајини босанској, преко Уне, готово до суве, границе налази се и мало мјесташце са тврдавиђом, која се зове Пећ. Ето у том малом мјесташцу, у том незнатном градицу у питомој и јуначкој Крајини, становало је ту до 1832. срце од јунака. Да, ту је становао понос јунаштва од стране мухамеданаца; ту је становао и живио чувени и славни Хасан-ага Крајишник. Па ко је тај Хасан-ага? Ко је тај Крајишник, којим се негда поносаше цијела Босна? И. Хасан-ага родио се око тридесете године прошлога вијека. Сувременик му је чувени Синан-паша Сијерчић, ајан мостарски Али-аге Дадића. Поријеклом својим не бијаше властелин босански, не бијаше из беговске породице. Њега је избацила Крајина из својих њедара, те је самоникао, као оно стогодишњи храст. Све што је имао, стекао је сам памећу својом и својом јуначком мишицом. Хасан-ага бијаше јунак из народа, бијаше чедо народне слободе, бијаше најдичнији преставник расе у питомој Крајини. Хасан-ага познат за живота у цијелој Босни под именом Хасо, са свог необично високог раста, и са нечувене снаге, растао је баш у оно вријеме, када се у Херцег-Босни будила свијест о самосталности народа српског. Он је пратио сваки покрет народа за слободом, јер и сам бијаше чедо слободе. Он, као чедо Крајине, пратио је сваки корак свог комшије, који већ бијаше заузео Далмацију. Он је долазио у додир са разним људима из Далмације, Хрватске и Славоније. Ратовао је против Швабе, познавао је војску и ђенерале француске, знао је за планове великог Наполеона. Једном ријечју, он је за свог живота био стуб Крајине, и заштићавао поносну Босну од непријатељске навале са запада. Овај понос Мухамеданаца живио је у мало час поменутом мјесташцу Пећи. Народ о имену овога мјеста разно прича. Али и оно што прича, врло је карактеристично. Прича се да су то мјесто тако назвале Швабе и Маџари. Они су чешће ударали на ту страну, и свагда су наишли на страшну ватру из пушака, те су чешће довикивали један другом: „Хеј, не идите туда, јер тамо врашки пече!“ и тако се то мјестанце назове Пећ. Ту у том мјестанцу, били су двори Хасан-аге. Ту је била његова кућа, која је више личила на какав замак. Око куће пуно других зграда. Било је ту кошева, амбара, арова, и разних других стаја и стајица, око тога дивна баштина Хасанова, са небројеним бијелим стадом. Хасан је био земљорадник за примјер другима. Сам је, орао, сијао, жео и косио. Све, што му бијаше око куће, бијаше његова творевина. У вријеме рата 1788. и 1789. г. против Швабе и Маџара, Хасо је починио чуда од јунаштва. На свом коњу ластавици, летио је као звијезда преко неба плава, доспијевао је свуда, све је храбрио, све одушевљавао. И у разним сукобима посјекао је својом руком и двије тобџије, и заплијенио два бронзана топа, један од Швабе, други од Маџара. Та два топа босанске аге и бегови једнодушно ријешише, да стоје пред Хасиним конаком, у знак признања и јунаштва, и оба стајаху на отвореном простору пред Хасиним конаком. У Хасину двору живљаху само цељад његова за рад; ту је било и орача и чобана, што му поље ораху и стада чуваху. Али Хасо не бијаше сам. Имадаше два сина Мустафу и Мехмеда, и двије још недорасле кћери Златку и Сребренку. Осим ове чељади Хасо не имадаше никога, ни пандура, ни хајдука, да му стражу чува. Али само нек се јави потреба за војску против Швабе и Маџара, тад би Хасо стао на дворишту двора свога, пунио пушке и палио, а цијела Крајина, докле би допро аваз Хасанових пушака, дизала би се и викнула би: „Ено Хасо пали, зове нас, ваља похитати!“ И цио српски народ љуте Крајине, што у себи носаше јуначко срце, дизаше се и креташе Хасу, па био Мухамеданац или Хришћанин. Једни са шејшаном преко руке пјешице, други с ножима и сабљама на бијесним хатима, сваки иде како који може, те хита к Пећи, јер Хасо зове, а његове пушке никад у залуд не пуцају. Аге и бези из цијеле Крајине појашу своје бијесне коње, и ето их Хасан аги у Пећ. Одмах би се кренули Бигоћевићи, Брзићевићи, Сејфовићи, Крупићи и други бези и капетани, водећи собом наоружане мухамеданце, подијељене у чете. На глас пушака Хасиних, дигао би се и стари друг његов Хаџи-Ристо, усадио би за капу султанску челенку, што ју је од цара за храброст добио, и повео православне Србе, а родољубиви францишки монаси испратили би католике. На глас Хасиних пушака и имам би оставио своју кућу, па и отац Францишканац тиху ћелију манастира, те би оба са перима и дивитима похитали Хасан-аги, јер му то бијаху секретари. Имам би задјенуо перо за чалму, а отац Францишканац за ухо, и тако оба ето их Хасиноме двору. И тако би се сва дјеца једне мајке, и ако разна по вјери, окупила око старога Хасе на хиљаде, и сад само чекаху куда ће их Хасо повести. У Хасан-аге бијаше страховита морална сила, бијаше то снага, која, као магнет, привлацаше свако српско срце…

Аутор: Мил. М. Вукићевић

Страница: http://www.infobiro.ba/article/686536