Откако су Турци од средњевјековне незнатне Врхбосне створили знатну варош Сарајево, ово је мјесто расло и напредовало брзо. Крајем 16. вијека већ је варош имала ону просторну величину, која је остала за даљих триста година све до престанка турске власти. У вароши су живјеле све три конфесије нашега народа, а међу њима нешто мљетачких и дубровачких трговаца. Око половине 16. вијека настанили су се шпански Јевреји. У чланку о сарајевској парохији (1. број овога листа од ове године) констатовао сам, да је у другој поли 16. вијека живјела у Сарајеву једна српскоправославна породица, која је радила о кујунџњском занату. Од тада па до средине 17. вијека нема, нажалост, скоро никаквих вијести. Али су од 1656. године вијести обилате. У једном црквеном тефтеру, који се по своме обилатом и разноврсном садржају може назвати ризницом локалне историјске грађе, има много података, који се односе на ову тему. Најважнији је од свега онај списак приложника за црквени зејтин из 1682. године. Важно је у овоме списку, што се поред приложникова имена налази забиљежен обично и његов занат. Штета је, што то није консеквентио изведено, јер би се могао установити доста тачан број, апсолутни и релативни, чланова појединих еснафа. У слиску се спомињу највише чурчије, дунђери, екмекчије, терзије, самарџије, сафунџије, кујунџије и ковачи. Мање има млинара (зову се и дегрменџије), а најмање калајџија, черпиџија, џелепчија, бичакчија, џамџија, табанчеџија, пецара. килитџија, хамала, бербера, бесчија, браваџија, симиџија, касапа, мумџија, балтаџија и одунџња. По списку од 1682. овакав је био бројни одношај међу осам главних еснафа: чурчије 31.5% , терзије 10%, кујунџије 7 %, дунђери 14.4, самарџије 10, ковачи 7 , екмекчије 11 , сафунџије 9 , За доцније дзрпјеме важни су приложницки спискови од 1762. и 1769. године. По првоме списку овако је бројно стање појединих главних еснафа : чурчија 329, кујунџија 44 , сафунџија 29, дунђера 146 , екмекчија 40, самарџија 18, терзија 57, ковача 35. По списку од 1769. овако изгледа бројно стање у еснафима : чурчија 353, кујунџија 40 , ковача 17, дунђера 105, екмекчија 37 , сафунџија 14, терзија 49 , самарџија 18. Из ових прегледа се види како стално расте број чурчија, а опадају други еснафи, нароцито сафунџије и самарџије: У 19. вијеку нестаје сафунџија сасвим. Чурчије су биле кроз 17., 18. и 19. вијек најглавнији еснаф. То се види и по томе, што међу клисарама има увијек макар по један чурчија, а кадгод су и сва тројица. У црквеним саборима и међу кметовима њих је највише. Велики су углед уживали и код турских власти, што се види по титули чурчибаша, која се спомиње често. Важност им је давало њихово бројно стање и имућност. Када се прилаже за што, они дају највише. Тако н. пр. дата је 1712. нека велика глоба. У то су дале чурчије мало мање од половине. Знатлијске породице међу њима биле су у 17. вијеку : Хумковићи, Коприве, Штке, Бурнази, Ивановићи, Арнаутовићи, Јовићи и Ћићеклијћи. У 18. вијеку: пошљедње четири из 17. вијека и још Ђомбе, Бесаровићи, Кирковићи, Селачи Будимлијћи, Братуљевићи, Милетићи и породица Манојла Лучића. Дунђери су били бројно јак еснаф, али сиромашан. Ваљда их зато мало има у народним пословима. Али су изван Сарајева били признати као добри мајстори. И терзије су биле имовно доста сиромашан еснаф. Али од њих има доста клисара, кметова и терзибаша. Знатније породице су им у 17. вијеку: породица Комнена терзије, Милановићи и Будимлије. У 18. вијеку : Шахнни, Селаци, Јагодићи, Мијатовићи и Фочићи. Екмекћије су и малобројни и сиромашни изузевши појединце. У ове рачунам Дабу и Саву, који су кметовали од 1671.—1689. Кујунџија је било такођер мало, али су били у 17. вијеку доста имућни. То долази отуда, што су били добри мајстори, па су добивали доста наруџбина са стране. Најзнаменитија породица у 17. вијеку била јс Хаџи-Савина; а у 18 (друга половица вијека) Вученовићи, Дејићи, Дакетићи, Габеле, Селаци, и породица Лазе Илијца Тешњанина. Од самарџија најзнатнија је била кућа Шахбаз у 17. вијеку. У попису од 1762. спомињу се чебеџије, и пекџије (свилари) и шајакџије (сукнари). Они нијесу ни Сарајлије, ни Босанци, а неки нијесу ни Срби, што закључујем по именима Паниџа, Малаџије и Традафил и презимена Хрисаф, Димовић и Настасијевић. Занатлије су биле организоване по еснафима. Снаки занат није имао своје еснафске организације него су сродни занати имали своје заједницке еснафе. По једној биљешци из 1762. било је свега 8 есафа и то: чурчије, дунђери и 6 малих еснафа. Ови мали еснафи ће бити сигурно они еснафи, што су гори спомињани као главни и најмногобројнији. Организонани су и управљају се по уставу мајсторском. Еснаф се истиче као цјелина према власти, према црквеној управи и у својим. унутарњим пословима. Власт држвна обраћала се у многим пословима а еснаф, а не на појединце. Чини се да је власт барем у 18. вијеку, ударала порез (вергију) на еснаф паушално, а еснафска управа је разрезивала, купила и продавала власти. Еснаф као цјелина бринуо се и за испуњавање обвезе великога хизмета, под којим се разумије давање коморе војсци. Људи, који су ишли уз коње звали су се војници. ,Још је био обичај, да есна(ш)ска управа о своме (еснафском) трошку набавља простирку за зграду звану беглук, у којој јс становао везир када би дошао у Сарајево. За незирову потребу и за чување простирке одређивани су нарочити људи. И црквена власт, кметови, обраћала се директно на еснафску управу, особито кад је требало искати новаца од народа. То се догађало сваке године редовно два пута, пред Божић и пред Ускрс. Обичај је био, да кметови о та два празника дају мјесним властима и другим угледнијим муслиманима част. Давани су појединцима копунови (већима јањци), цуреци и јаја…
Аутор: Владислав Скарић
Страница: http://www.infobiro.ba/article/642038
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.