БОСАНЦИ У КОСОВСКОМ БОЈУ – СПКД ПРОСВЈЕТА (1940)

Сваке године о Видовдану српски се народ нарочито сећа косовске трагедије, о којој је испевао најлепше песме и у њих унео све што је најидеалније, најплеменитије и најузвишеније. Оне су га у ропству крепиле кроз неколико векова и одржавале му наду у боље дане. Од генерације до генерације он се васпитавао и загревао на светлим примерима косовских јунака, док није стасала она генерација осветника из 1912 г. Али и после освећеног Косова неће престати благотворни утицај косовске народне песме и на будућа наша поколења. Она ће и надаље бити и остати непресушни и живи извор лепоте и љубави према отаџбини. И данас, после 550 година, од Косовске битке, ми с поносом читамо то наше народно Еванђеље о косовским јунацима. У њему су овековечена многа светла имена. Међу тим светлим именима налази се и име нашега Владете војводе. Народна песма пева о њему, како је донео прве тужне гласе царици Милици, а историја говори о његовим радосним вестима краљу Твртку. Ко је био Владета војвода и како су Босанци суделовали у Косовском боју, то ће бити предмет овога чланка и уједно свећа, запаљена на гробовима Срба Босанаца, који падоше на Косову пољу или помреше у турском ропству. Када је кнез Лазар дознао да се цар Мурат са силном војском креће према границама његове државе, одмах је почео сакупљати своју војску и позивати пријатеље и савезнике, да му пошаљу што обилатију помоћ. Његов најбољи и најмоћнији савезник и пријатељ био је босански краљ Твртко. Он се радо одазвао позиву кнеза Лазара и наредио да се по Босни сакупи што већи број војске и да се што пре крене у помоћ кнезу Лазару. За оно доба када Босна није била ни из далека тако насељена као данас, Твртко је ипак сакупио доста велику војску. По историјским истраживањима држи се да је била јака преко десет хилјада. Ту војску водио је на Косово војвода Влатко Вуковић, у народној песми — Владета војвода. Ко је био Влатко Вуковић и зашто је баш њему поверена команда над босанском војском? Војвода Влатко Вуковић спомиње се први пут у повељи краља Твртка од 10 априла 1378 године, којом је краљ Твртко потврдио Дубровчанима све привилегије, што су их имали раније од српских и босанских владара. Међу изабраном властелом краљевства, која јамчи за ове привилегије, био је међу првима војвода Влатко Вуковић и његов брат Храња Вуковић. Они су синови некога босанског властелина Вука, због чега се и зову Вуковићи, из познате породице Косача. Чини се, да Влатко није имао порода, а брат му Храња имао је три сина: Сандаља, Вукца и Вука. Познати војвода Сандаљ Храњић био је иза херцега Хрвоја најмоћнији великаш босански. Ни он није имао порода, па га је наследио синовац му Стјепан, син кнеза Вукца, познат под именом Стјепан Вукчић Косача, најпре војвода, а од 1448 године херцег од Св. Саве. По њему се Хумска земља прозвала Херцеговином. Према овој генеалогији војвода Влатко Вуковић био је у побочној линији деда херцега Стјепана. После погибије краља Вукашина на Марици 1371 год., Турци су почели у јачим одредима проваљивати и у Србију и у Босну. Тако су у Босну провалили први пут 1386 год. и допрли чак до Неретве, али су убрзо били потучени и повраћени. Кроз две године иза тога, у августу 1388 године, турска војска, која је пљачкала по Епиру, провалила је поново на босанску територију код Билеће. Ту ју је дочекао са босанском војском војвода Влатко Вуковић и до ноге потукао. Турски војсковођа Шахин спасао се само са неколико људи. Та Влаткова сјајна победа над Турцима донела му је глас јунака и великог војсковође, па га је стога следеће године краљ Твртко и одредио да води босанску војску на Косово. Влатко је са својом војском суделовао у Косовском боју и имао великог успеха, тако да су Турци били потиснути, те се у први мах веровало, да су Срби победили. Вероватно је, да су у то поверовали у часу, када је Милош убио цара Мурата и када је због тога настала забуна у турској војсци. Стога је војвода Влатко по гласницима јавио своме кралљ, да је Мурат погинуо и да су Турци разбијени. Како се исход Косовске битке у хришћанском свету очекивао са великим нестрпљењем, то је краљ Твртко одмах по првим вестима јавио у Флоренцу, да су Турци побеђени. Твртково писмо о томе није сачувано, али је сачуван одговор флорентинске општине од 20 августа 1389 год., којим она честита Твртку „преславну победу, коју му милост свемогућег и вечног Бога дарова.“ Из писма се види, да је општини било јављено, да је погинуо цар Мурат и обадва му сина. Спомиње се и дванаест велможа, који су се пробили кроз непријатељске чете и кроз ланац везаних камила до шатора Муратова, где га је један од велможа убио. Ове прве вести о српској победи изазвале су на Западу право одушевљење, али се нажалост касније испоставило да су биле нетачне. Војвода Влатко вратио се жив са Косова, али није нигде забележено, са којим бројем војске. Тај број морао је бити доста мален, јер су многи Босанци пали у огорченом боју на Косову, а многи су били и заробљени. О неким заробљеницима, да су још у животу, дознало се тек иза битке код Ангоре 1402 године. После Косовске битке Лазарева је држава постала вазална према турскоме цару Бајазиту, а Лазарев син и наследник Стефан Високи, морао му је слати известан број војске и помагати га у свакоме рату, који би у будуће ма ским водио. Тако је било и 1402 год. када су Татари навалили на Бајазита, Српске помоћне чете одвели су у Малу Азију лично браћа Стефан и Вук Лазаревић и њихови сестрићи Гргур и Ђурађ Бранковић. У боју код Ангоре, 28 јула 1402 год. Срби су се борили на страни Турака, али се битка ипак свршила са потпуним турским поразом. Татари су заробили и самога цара Бајазита, који је и умро у њиховом ропству. После битке Срби су се повлачили према Босфору и тако је Стефан са извесним“ бројем Срба доспео у Цариград. Ту су га пријатељски дочекали тадањи регент, цар Јован и његова жена Евгенија, ћерка Франћеска II Гатилузија, господара Митилене — домини Метелини. Тадањи византијски цар Манојло II Палеолог био је отишао на Запад, у Италију, Француску и Енглеску, где се је задржао дуље времена, а заступао га је регент цар Јован. Манојло се вратио истом 1403 год. Цар Јован одликовао је Стефана титулом деспота, достојанством одмах иза царског, вероватно ради тога, што је овај тада запросио руку његове свастике Јелене, са којом се и оженио 1405 године. Татарска победа код Ангоре и заробљеништво Бајазитово проузроковали су метеж и нереде у турској царевини, те су се истом тада ослободили турскога ропства неки Срби, који су били заробљени на Косову 1389 године. При повлачењу Стефанове војске од Ангоре, повлачили су се с њом и сви косовски заробљеници, тада ослобођени, и доспели у Цариград и на Митилену. Отуда су се јављали својима, да су живи и здрави, и тражили да се за њих побрину, како би се што пре могли вратити кући. У дубровачком архиву сачувао се спомен о тим косовским заробљеницима. То су четири писма из 1403 год., која је дубровачка општина писала кнезу Мирку, кнезу Вукашину и војводи Вукмиру, војводи Хрвоју и господину метелинскому Франћеску II Гатилузију. Дубровчани одговарају кнезу Мирку писмом од 13 марта 1403 год. Мирково писмо није се сачувало, али се из њихова одговора разабире његов садржај. Они му одговарају, да ће се побринути „за вашега сина и ине Бошњане“, који су утекли из турскога ропства и живи виђени у Цариграду. Одговор дубровачке општине кнезу Вукашину и војводи Вукмиру интересантан је и по својој стилизацији и по своме садржају, па ћу га стога овде у целости донети по данашњој ортографији. Одговор гласи : „В всем много почтеному кнезу Влкашину и војеводи Влкмиру од владуштаго града Дубровника, кнеза, властел и од все опћине много лјубимо поздравлјеније. Почтено писаније ваше лјубве примисмо и што нам мудро и почтено ваша слуга Драгић говори о всем разумјесмо. А јер што пишете наши почтени пријателје да тко годе од наших к вам приклони се, да их свблјудете и обарујете. Наши почтени пријателје чули смо од наших поклисарев и од трговиц и од всакога који се туј намјерил велику вашу доброту и лјубав коју показујете. Бог ви је плати, а и ми што моремо за вас и за вашјех, Бог вје, у ничем се не штедимо, како за наше срдвчне пријателје. А јер што ни ваша лјубав пише, да ви је допала неволја, јер су вам погибли два братучеда на Косову полју, а чујете их живе у Царигради, молећи нас, да за тој настојимо, разувјемо, на том вапој лјубвје одписујемо. Бог вје, од ваше скрби и неволје нам је жал и недраго. Да кде чујемо да су живи, хвалимо Бога на њих животу и јесмо много весели. Да този хоћемо много срдвчно настојати, како за наше срдвчне пријателје, јер о сјех днех чекамо цара цариградскога3) из Бнетак, да мине у Цариград с галијами и хоће се свратит к нам и тузи хоћемо настојат и радит и молити га, колико будемо моћи, да ком буде у Цариград, његова милост да чини поискат за те властеле и одвише хоћемо с њим послати нашега човјека, који ће вазда при цару стојат, да му успоменује за овози. Јер Бог вје, ради смо и хотни вашој лјубве угодити и поискати за њих веће нер да би наши (били). И што будемо чути за този, хоћемо вашој лјубве уписат. 13 двн мјесеца марта у Дубровнику 1403. Исто је тако интересантан и одговор војводи Хрвоју од 17 марта 1403 г.) из којега ћу навести само почетак и нешто од садржаја. Одговор почиње овако: „Славному и велможному великому војеводи Хрвоју од владуштаго града Дубровника, кнеза властел и все опћине много лјубимо поздравлјеније. Писамце госпоства ти примисмо по Драгићу, слузи кнеза Влкашина и војеводе Влкмира, кога твоја милост к нам досла.“ Далје у писму пишу, како им је драго, што су његови нећаци утекли живи из турскога ропства …. „за твоје нети да их чујете живе, како пишу у малом листу, који бјеше унутар вашега листа, да су у Цариграду, молећи нас да за тој настојимо и пошлјемо до Цариграда“ … Обећавају да ће послати своје лјуде у Цариград, да се распитају „за твоје нетиа за оне друге властеличиће босанске.“ Из овога писма дубровачке опћине види се, да су Хрвојеви нећаци писали своме ујаку и послали му ,.мали лист“,који је он приложио своме писму, што га је послао Дубровчанима. Из одговора кнезу Вукашину и војводи Вукмиру види се да су се Дубровчани тих дана (половином марта 1403 г.) надали, да ће им се свратити цариградски цар на повратку из Млјетака, па обећавају да ће му лично говорити за босанску властелу и да ће с царем послати свога човека,, „да му успоменује за овози.“ А како се чуло, да су неки од косовских зароблјеника побегли и на Митилену, то су се Дубровчани у исто време обратили и господару Митилене и послали му свога човека Франка Вицијановића, да посредује, како би се српски и босански властеличићи повратили кући. То њихово писмо гласи: „Господину Метелинскому, Писали су нам господа босанска и господа српска, наши почтени суседи и пријатељи говорећи, да су утекли из Турак њих властеличићи, који су били ухићени од Турак и да су дошли у ваше владаније, молећи нас да пошлјемо, да за този разувјемо. И ето посиламо нашега чловјека Франка Вицијановића за този и молимо, ако све што разувједјели о комо год властелину или српском или босанском, молимо да увјежбате нашега чловјека, тко су и у ком су мјесту, да наш чловјек пође до њих, јер што бисмо могли за њих ослобођење и изведење, ради бисмо. Да се овде ради баш о косовским зароблјеницима, види се јасно из дубровачког одговора кнезу Вукашину и војводи Вукмиру. Тај сам одговор у целости навео. У њему стоји између осталог и ово : … „што ни ваша љубав пише, да ви је допала невоља, јер су вам погабли два братучеда на Косову пољу, а чујете их живе у Цариграду.“ Ко су споменуте личности у свим писмима и из којих су крајева Краљевине Босне? Од њих нам је најпознатији Хрвоје, велики војвода босански и херцег сплитски, господар Доњих Крајева и једнога дела Далмације. А ко је био кнез Мирко? Кад се проуче савремени споменици, види се да кнез Мирко није нико други, него кнез Мирко Радојевић из средишње Босне. Он се спомиње први пут у повељи краља Твртка од 2 децембра 1382 г. када је Твртко на молбу Дубровчана укинуо трг соли у своме новом граду Светом Стефану, што га је подигао у жупи драчевичкој у Приморју, у славу „светога и великога мученика и архидјакона Стефана“… „и нарекох име јему Свети Стефан“: У томе Твртковом уговору са Дубровчанима спомињу се три најугледнија босанска властелина као сведоци и ручници краљеви, и то : дворски Мирко Радојевић, војвода Влатко Вуковић и кнез Павле Јабланић. Касније за време краља Дабише, у његовој повељи од 26 априла 1395 г. када је поклонио својој кћери Стани село Вељаке у Хумској земљи, опет међу сведоцима и ручницима властеле босанске на првоме месту долази „од Босне кнез Мирко Радојевић с братијом.“ Како се у истој повелји посебно спомињу властела „од Долњих Краји“, посебно „од Усоре“, а кнез Мирко као први „од Босне“, то је доказ, да је он из средње Босне, тамо негде између Врхбосне и Зенице. А да је доиста отуда, види се и из повелје кралја Остоје од 8 децембра 1400 г., када је војводи Хрвоју поклонио Хливно и град бистрички. У тој повелји међу сведоцима и ручницима властеле босанске спомиње се кнез Мирко Радојевић „од Босне“ одмах иза гласовитог Павла Радиновића. А како у томе времену нема у споменицима ни једнога властелина босанскога са именом „кнез Мирко“, то с правом можемо закључити, да је кнез Мирко у горе споменутом дубровачком писму овај наш кнез Мирко Радојевић из средње Босне, чији се је син борио на Косову и био заробљен од Турака. А ко су кнез Вукашин и војвода Вукмир, који су писали Дубровчанима за своју двојицу братучеда? То су браћа Вукашин и Вукмир Златоносовићи, властела босанска из северне и североисточне Краљевине Босне, господари Усоре и Соли све до Звоника и Сребренице. Кнез Вукашин Златоносовић спомиње се у повељама краља Остоје од 15 јануара и 5 фебруара 1399 г., а војвода Вукмир „од Усоре“ у повељи истога краља од 8 децембра 1400 г. а у повељама краља Твртка Твртковића од 16 августа 1420 г. и од 18 августа 1421 г. Војвода Вукмир „од Усоре“ био је у то доба најсилнији великаш босански у северној Босни. Из савремених споменика не може се констатовати име брата ове двојице Златоносовића, чији су се синови борили на Косову и били заробљени од Турака. По стилизацији писама које су Дубровчани писали браћи Златоносовићима и војводи Хрвоју, рекао бих да су њихови братучеди и Хрвојеви нећаци исте особе. Према томе би Хрвојева сестра била удата за њихова брата, којега у то доба није више било међу живима. Али како било да било, из свега овога да се разабрати, да су и синови властеле босанске из најугледнијих и најмоћнијих кућа драговољно ишли на Косово и борили се против Турака заједно са народом и властелом кнеза Лазара, и ако неки мисле да у то доба није било националне свести у данашњем смислу, ја бих ипак рекао, да Србе Босанце, нарочито властелу, није одвело на Косово ништа друго, већ осећај националне припадности и националне дужиости. Било је националне свести и у то доба. То нам кажу и народне песме о Косову, које су настајале већ првих година иза косовске катастрофе. Срби Босанци из 1389 године, који су суделовали у борби на Косову, били су свесни да се боре за слободу и независност свога народа. Београд, о Видовдану 1939.

Аутор: Васо Глушац