Матија Мажуранић је био хрватски књижевник и путописац, брат хрватског бана Ивана Мажуранића и филолога Антуна Мажуранића. Током 1839-40. путовао је по Босни и Херцеговини, након чега је своје виђење ове османске покрајине описао и књизи “Pogled u Bosnu ili Kratak put u onu Krajinu, učinjen 1839-40. po Jednom Domorodcu”, која је први пут објављена 1842. године а штампана у штампарији Људевита Гаја. Између осталих информација о Босни и Херцеговини забиљежио је и начин на који су муслимани приморавали хришћанске дјевојке да пређу на ислам. Мажуранић је записао да муслимани у БиХ све хришћане и православне и римокатолике називају именом „Влах“ у погрдном значењу, па тај термин и он користи често у својој књизи, али Мажуранић још све хришћане у БиХ назива и „Крстјанима“. Ево тога дијела о турчењу хришћанских дјевојака:
„У Ашик махалу (Сарајево) сад неидје нитко, него какви год сирови и безобразни бећари, и то бива овако. У вечер се све бекрие скупљају у Ашик махалу, пак кои год додје, тај онде под клисуру седне, и пуши чибук. Кад јих се накупи млого, онда повиче један: ‘Валаха, добар човече, што ћемо сад?’ – Онда се почму хвалити, кои знаде какова хрдјава и страшљива влаха, да има лепу жену. Тада се све на дружтва разделе, пак идје свако дружтво свому Влаху. Него у слободна Влаха несмију нипошто дирати, док је жив. Ако има јако лепу жену, тако Турци најпрво гледају да њега убију, а потле ш његовом удовицом раде шта они знају. Најнесрећније су оне девојке, којима је нарав лепоту поделила; јербо никакав крстјански момак несме у њу ни гледати, а камо ли да би ју узео за жену. С тога узрока су све најлепше присиљене потурчити се. Чуо сам још, где се о том разговарају Турци, велећи: ‘Има и у шокацах млого прекрасних девојаках: али се неће да турче! – а ово је све пратор (фратар) крив, џенабет (неваљалац, нитков)! Ако се која сирота и потурчи, а оно пратор још прије, док је сазнао њезину намеру, позове је одмах к миси, тер онде на њу виче и хоће да ју одврати. Ако она неће да слуша, а он ју из целога пука срамотно протера: пак то видивши друге, тежко се која даде потурчити’. – Још сам чуо један чемерни догађај, кои се је одскора био припетио. Један екмекџија изповедања источнога у Сарајеву имао је прекрасну кћер, високу као бор зелени. Али се није могла удати за Крстјанина, а потурчити се није никада хотела. Зато дан и ноћ промишљајући своју несрећу, осуши се као бор, кому су жиле подкопане, па најпосле од отога и умре. Ну Турци су ју ипак јако жалили, велећи: она би се сирота била потурчила, али су ју родбина и родитељи јако одговарали.“
ИЗВОР: Matija Mažuranić, Pogled u Bosnu ili Kratak put u onu Krajinu, učinjen 1839-40. po Jednom Domorodcu, Zagreb 1842.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.