Гатачки муслимани на страни НДХ

Пошто у ондашњем Гатачком срезу, није било Хрвата, изузимајући појединце (махом службенике), усташко врховништво је учинило велике напоре да за усташку идеју придобиле муслимане, и захваљујући деструктивној делатности професора Алија Шуљка, поглавног усташког побочника, Хасана Чустовића, управника поште у Гацку, Џема Тановића и других – успело да придобије гатачке Муслимане за крваве разрачуне са својим комшијама Србима. Прве „праве” усташе, њих 16 на броју, предвођене усташким повереником за срез Гацко Херманом Тогоналом, из села Обронака код Јајца, и Јосипом Гамбачом, из Широког Бријега, стигли су у Гацко 27.маја 1941.године. Пошто су домаће усташе три дана раније биле преузеле власт у Гацку делатност усташког повереника Тогонала била је усмерена на формирање усташког логора у Гацку, табора у општинама и ројева по селима. Упоредо са стварањем усташке организације убрзано је наоружавање муслиманског становништва и организовање усташких одреда у Фазлагића Кули, Гацку и Борчу. Из исказа Махмута Туновића сазнаје се да је у Фазлагића Кули подељено 515 пушака и 8000 метака, у Мрђеновићима и Бахорима 52, у Гацку и Грачаници 138, у Равнима 286, у Добром Пољу 24, у Меданићима 12 и у Борчу 842 пушке и 14000 метака.

И Фазлагића Кула и Борач добили су по десетак пушкомитраљеза. Ако се томе дода оружје које су пре тога имала гатачка муслиманска села, онда је јасно да је муслиманско становништво гатачког среза до зуба наоружано. Непосредно после формирања дивљих усташких одреда, састављених махом од младића између 18 и 22 године старости, тајни усташки саветодавни одбор (у овом одбору били су: Хасан Чустовић, Смајо Дилић, Махмут Чампара, Џемо Тановић, Јосип Ром, Анка Ром, Иво Риловић, Смајо Куртовић Мустафа Хасанбеговић и Омер Капетановић) одлучио је да се одмах отпочне са чиштењем гатачке територије од српског становништва. Акција је почела ноћу између 1. и 2.јуна 1941.године, упадом групе усташа, коју је предводио усташки повереник Тогонал, у кућу Благоја Шаровића на Степену. За време претреса куће, неколико домаћих усташа, првих комшија Благоја Шаровића (Рашид, Хусејин и Ибрахим Хебиб и Хусејин Тановић), подметнули су неколико пушчаних метака, да би их потом „пронашли” и показали свом заповеднику, пружајући му на тај подмукао начин формалан повод да извуче пиштољ и пуца у Благоја, пред целом породицом. На сличан начин претресли су у кућу Луке Јакшића и том приликом ухапсили тројицу људи (Луку, Косту и Трифка Јакшића), повеазли их у ланце и одвели са собом, пошто су претходно опљачкали све што им је дошло до руку, чак и пољопривредне алатке: секире, мотике, крампове, грабуље. Истога дана ухапшени су у селу Коритима тројица браће Сворцан: Милован, Андрија и Радуле и Вукота Јакшић, а у селу Пржинама Радован Шаповић и отерани у затвор Среског суда у Гацку. Њима се придружио и Филип Старовић, председник солунских добровољаца у Гатачком срезу. Њега су отерали у злогласни концентрациони логор Јасеновац, где му се изгубио сваки траг.

Међутим, главна мета усташких одреда из Фазлагића Куле и Гацка било јесело Корита, расуто и више заселака. Корита су тада припадала Гатачком срезу. Село се налазило уз саму „немирну границу” и управо ради тога представљало мост којим су Срби из Херцеговине, бежећи од турских и германских освајача, налазили уточиште у Црној Гори. Било како било, непосредно после успостављања усташке власти у Гацу, у село Корита је упућен један усташкиодред (30 до 40) људи: Чустовића, Шкаљића, Мехића, Реџића, Тановића, Фазлагића, Брковића, Хебиба. Одредом је командовао Мухарем Главинић, хоџа из суседног села Кључа. Усташе су се сместиле у сеоску Основну школу и већ првога дана показале да су турски пандури, у поређењу са њима, били прави анђели. Неколико њих је упало у кафану и трговачку радњу Милије и Голуба Бјелице и на улазна врата закуцали наредбу да власници не смеју точити алкохолно пиће никоме осим њима. Друга група је опљачкала Набавно-продајну задругу, док је трећа хајдучки упала у тор Тодора Сворцана из кога је отерала неколико овнова. Претресли су и друге куће које су се налазиле у близини школе и из њих однели све што им се допало.„Сви Корићани, којe су усташке патроле на превару заробили затворени су у једну велику салу, из које се осећали неугодни мириси, јер је у њој било преко 100 људи. Када је сала била, пуна, њих 12 је одведено и затворено у основну школу. Ухапшени Корићани провели су готово пуна три дана (2,3 и 4.јун) и две бесане ноћи у тој загушљивој просторији. За то време усташама је пристизало појачање, јер су се озбиљно припремали за масовне ликвидације Срба. Без тешкоћа су скупили око 200 људи, махом добровољаца, привучених обећањима да ће бити њихово све што опљачкају. Обећана им је чак и непокретна имовина. Затвореници су се узнемирили кад су, у среду поподне (4.јуна), приметити да су из Гацка и Билеће пристигли камиони пуни усташа. Један од њих је, кроз рупу на споредним вратима, посматрао како се усташе пред школу постројавају, како им један од старешина нешто чита, а они понављају речи, држећи леву руку на грудима.

Била је то усташка присега (заклетва), која гласи: „Присежем Богу свемогућем и свезнајућем, кунем се свим што ми је на свијету драго и свето и дајем часну ријеч, да ћу држави Хрватској и Поглавнику као њеном представнику увијек бити вјеран, да ћу интересе народа Хрватске увиејк пазити, да ћу устав и законе Државе Хрватске увијек поштовати, да ћу као војник своју државу и заповијед предпостављеног здушно извршавати, да ћу у одбрани Домовине и народа Хрватскога храбро се борити. Тако ми Бог помогао.” Ето, тако су младићи Муслимани из Фазлагића Куле, Грачанице и Гацка, положили заклетву на верност монструозној усташкој држави, која им је трасирала пут низ трагичну странпутицу. Већина од њих је тога дана загазила у крв недужних људи и тај чудовишни злочин, у току рата или после његовог завршетка, главом платила.

Послије полагања заклетве, усташки злочинци су похитали да на делу покажуприврженост кољачкој стратегији усташког Главног стана, који је од њих захтевао да крвљу и гвожђем очисти источну границу НДХ од српског становништва. Једна група наоружаних усташа упала је у велику салу Соколског домаи најпре наредила корићким заточеницима да се сви скупе у једну страну сале, а потом изводила групу по групу у посебну просторију, где се налазила друга група, снабдевена исеченим конопцима, жицом, клештима, гвозденим шипкама, штаповима, гвозденим вилама и другим прибором за мучење и везивање људи. Том групом је руководио Шериф Звиздић-Галавић из Гацка. Та група је најпре појединачно сваком заточенику везала руке на леђа, а потом по двојицу или тројицу заједно (леђа у леђа) као снопове. Многе од тако везаних људи усташе су страховито тукли и мучили, тражећи од њих да кажу где су сакрили оружје, војничку опрему, новац. При томе су стално понављали да ће сви они који поштено признају и предају тражене ствари, бити одмах пуштени на слободу. Само је један од заточеника (Видак Глушац) насео на ту превару, отишао кући и донео пушку. Ту његову послушност и лојалност усташе су наградиле на тај начин што га нису убиле већ живог бациле у јаму. Чим се спустила ноћ, џелати су убацивали жртве у камион Мума Хасенбеговића, трговца из Автовца, по партијама (у једној партији било је око 20 људи – 7 до 10 „снопова”), одвозили до јаме „Голубњаче” на Кобиљој Глави и тамо убијали ватреним оружјем, маљевима, кољем, секирама, крамповима, а потом их моткама гурали у провалију дубоку око 26 метара. У периоду од 21 час 4.јуна до 5 часова 5.јуна, камион је седам пута довозио жртве из Соколског дома до јаме „Голубњаче”. Сваки пут је у њему било око 20 везаних Корићана, Заграчана (и неколицине из других села), Бјелица, Глушаца, Думнића, Јакшића, Носовића, Рогача, Сворцана, Старовића, Шакота, Тркаља, Миловића, Радана и Шаровића.Сви су (укупно 125 лица.) зверски мучени и гурнути у Корићку јаму, сем Јакова Миловића, који је успео да побегне захваљујући упорним покушајима дванаестогодишњег дечака Косте Глушца да се отме из руку џелата. Он им је, наиме, пркосно довикивао: „Убијајте, крвници, нећете побити све Србе. Остаће их доста који ће нас осветити.” Пљувао им је у лице и покушао да бежи. На жалост, безуспешно. Његову неравноправну борбу је, међутим, искористио Јаков Миловић, који је, управо у тренутку док су се џелати рвали са малим Костом, покушавајући да га живот баце у јаму, успео да побегне, истина са сломљеном десном руком. За сваком партијом корићких мученика, убице сусурвавале гомиле камења и ручних бомби. Па ипак, у паклу Корићке јаме остало је осам живих људи (Душан и Аћим Јакшић, Радован Шакота, Раде Сворцан, Видак и Владо Глушац, Обрен Носовић и Милија Бјелица). Неки су били прободени бајонетама, неки лакше или теже рањени, а неки неповређени.

Међутим, када су сутрадан, 5.јуна, кулске усташе, гонећи крда опљачкане стоке из Корита према Фазлагића Кули поред саме јаме, приметили Аћима Јакшића како покушава да се извуче из пакла и када је он, уместо да прихвати коно-пац који су му они спустили да би га извукли напоље, поново скочио у јаму, за њим су бачене три „крагујевке”, од којих су многи преживели Корићани задобили теже или лакше повреде или убијени. Упркос томе, ноћу између 5. и 6.јуна, Душан Јашкић и Радован Шакота успели су да изађу из дубоке корићке гробнице и, бежећи према Црној Гори, стигли у село Црквице и обавестили мештане о трагедији села Корита. Захваљујући томе, 7.јуна поподне дошла је група наоружаних људи (Мићуновића, Мусића, Курдулија) и извукла из јаме све преживеле мученике. Видак Глушац је, међутим, убрзо после тога подлегао задобијеним ранама. Тако је стравична стварност избила на видело у свој својој бестијалности. Тачан број жртава које су тих трагичних јунских дана сурване у ту јаму вероватно се никада неће сазнати. У записницима поменуте Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача наводи се да је у току ноћи 4/5.јуна у Корићку јаму бачено 121 лице: да је сутрадан, 5.јуна, на цести код основне школе у селу Коритима убијено 12 људи (Милошевића, Глушаца, Ковачевића, Миловића, Шаровића и Костића) и седам Миловића на Кобиљој Глави. Поред тога, наводи се да је на Плаићу код села Степена (9.јуна) убијено 19 Гачана, чији су лешеви бачени у Корићку јаму у коју је бачено још 50 људи који су дотерани из других општина, чија имена нису идентификована. У исказу усташког ројника Махмута Туновића каже се да је у Корићку јаму бачено 186 љиди. Командант Оружничког крилног заповедништва Билеће потпуковник Мухарем Агановић, у свом извештају, с тим у вези, поред осталог, каже: „Ноћу од 4. на 5.липња 1941.године, поубијано је од усташког повјереника за котор Гацко г.Хермана Тогонала 140 људи из села Корита, котара Гацко, код `Голубије` јаме више самог села, која је дубока око 30 метара, па су поубијани онда у ту јаму бачени. Неки од њих који су у ту јаму бачени нијесу били мртви, па су се из исте спасили и онда о томе обавијестили своје комшије и сељаке у друга села… 5.и 9.липња убијено је према усташким извештајима из Степана, Автовца и Гацка још 27 људи и у ту јамубачено, тако да је у истој сада 167 лешева, осим неколико оних који су се спасили. Као што се види, још увек није утврђен тачан број жртава бачених уКорићку јаму. Међу до сада идентификованим жртвама нема жандармеријског капетана Илије Ивановића, који је до 28.маја 1941.био командир жандармеријске чете у Билећи и који је, вероватно, прва жртва сурвана у ту јаму. Њега је 28.маја ухапсила група усташе Хермана Тогонала и отерала према Гацку, где му се изгубио сваки траг… Дакле, усташка руља се дивљачки обрушила на беспомоћно српско становништво села Степена, Зборне Гомиле, Автовца, Врбице, Гацка и Фазлагића Куле. Укупно је убијено 140 мушкараца, жена и деце и то: 10 у Сурдупу код села Горњих Плужина (ова група је побијена 15.јуна), 14 у Автовцу, 19 у селу Врбици, 18 у Гацку, 29 лица је бачено у Хаџову јаму у Фазлагића Кули, 9 чланова породице Тодора Николића је бачено у Чавчину јаму код села Друговића у Фазлагића Кули, 13 чланова породице Пиља и Шпире Бољановића је сурвано у понор реке Мушице код села Башића, док је 28 Гачана отерано у Невесиње и тамо масакрирано у Војном логору.

ИЗВОР: Радослав Гаћиновић, „Насиље усташа над Србима у Херцеговини током Другог светског рата“, Институт за политичке студије Београд,  УДК 316.48 (497.5+497.11):94 (497.6).