У Матици рођених цркве Светог Ивана Крститеља у Травник под редним бројем 70, стоји да је 9. октобра 1892. године рођен Иван, син Антуна Андрића, подворника и Катарине Андрић, рођене Пејић.

Будући велики српски писац родио се у Травнику стицајем околности, док му је мати боравила у гостима код родбине. Андрићеви родитељи били су Сарајлије: очева породица деценијама је била везана за овај град у којем се традиционално бавила кујунџијским занатом.

Осим бављења истим послом, чланове рода Андрићевих везивала је и зла коб туберкулозе: многи пишчеви преци, укључујући и све његове стричеве, подлегли су јој у младости, а сам Андрић без оца је остао као двогодишњи дечак.

Суочавајући се са беспарицом, Катарина Андрић свога јединца даје на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшик у у Вишеград. У граду који ће, више него иједно друго место, обележити његово стваралаштво, гледајући свакодневно витке стубове на Дрини ћуприје, Андрић завршава основну школу, а потом се враћа мајци у Сарајево, где 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу.

За гимназијских дана, Андрић почиње да пише опоезију и 1911. године у Босанској вили објављује своју прву песму „У сумрак“. Као гимназијалац, Андрић је ватрени поборник интегралног југословенства, припадник је напредног националистичког покрета „Млада Босна“ и страствени је борац за ослобођење јужнословенских народа Аустроугарске монархије.

Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак“, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. У граду на Сави, он помало учи, помало посећује салоне, дружећи се са загребачком интелигенцијом од које ће на њега посебно велики утицај имати двадесет година старији Матош. 1912.

Наредне године прелази у Беч где слуша предавања из историје, философије и књижевности. Бечка клима му не прија и он, хередитарно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору и добротвору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Философски факултет Јагелонског универзитета у Кракову.

Интензивно учи пољски језик, упознаје културу и слуша предавања врхунских професора. Све време пише рефлексивне песме у прози, а у јуну месецу 1914. године Друштво хрватских књижевника у Загребу објављује му шест песама у прози у панорами Хрватска млада лирика.

На Видовдан, 28. јуна 1914. године, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франаца Фердинанда, Андрић пакује своје оскудне студентске кофере и напушта Краков: затомљени инстинкт бившег револуционара гони га у земљу, на поприште историје.

Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција хапси га и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима марбуршке тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.

По изласку са робије, Андрић бива бачен у конфинацију у Овчарево и Зеницу где остаје све до лета 1917. године. Због поновљене болести плућа, одмах одлази на лечење у Загреб, у чувену Болницу Милосрдних сестара, стециште хрватске интелигенције која се клонила учешћа у рату, на страни Аустрије. Ту Андрић, заједно са конте Ивом Војновићем, дочекује општу амнестију и активно се укључује у припреме првог броја часописа Књижевни југ.

Истовремено, пажљиво довршава књигу стихова у прози која ће под називом Еx Понто бити објављена у Загребу 1918. године са предговором Ника Бартуловића. У Загребу га и затиче слом Аустроугарске монархије, а потом и уједињење и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

У данима који непосредно претходе формалном уједињењу, Андрић у тексту „Незвани нека шуте“ објављеном у загребачким Новостима, оштро одговара на прве симптоме неслоге у држави која још није ни створена и позива на јединство и разум.

Незадовољан атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ др Тугомира Алаупов.ића и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Судећи према писмима која пише пријатељима, Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице,  дружећи се са Црњанским, Винавером, Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане Москва.

Већ почетком 1920. године Андрић започиње своју врло успешну дипломатску каријеру постављењем у Посланству при Ватикану. Те године загребачки издавач Кугли објављује нову збирку песама у прози Немири, а издавач С. Б Цвијановић из Београда штампа приповетку „Пут Алије Ђерзелеза“.

С јесени 1921. године Андрић је постављен за чиновника у Генерални конзулат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Букурешту, а исте године започиње сарадњу са Српским књижевним гласником објављујући у броју 8 причу „Ћоркан и Швабица“. Године 1922. премештен је на рад у Конзулат у Трсту. Током те године штампа још две приповетке („За логоровања“ и „Жена од слонове кости“), циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа“ и неколико књижевних приказа.

Почетком 1923. године он је вицеконзул у Грацу. Будући да није завршио факултет, прети му отказ у Министарству спољних послова. Између могућности да факултет заврши државним испитом или одбраном доктората, Андрић бира другу могућност и у јесен 1923. године уписује се на Философски факултет у Грацу. Током ове године Андрић је објавио неколико приповедака од којих се неке сврставају међу његова најзначајнија прозна остварења: „Мустафа Маџар“, „Љубав у касаби“, „У мусафирхани“ и „Дан у Риму“.

У јуну месецу 1924. године у Грацу је одбранио докторску тезу Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине. Петнаестог септембра, пошто је одбранио докторат, стиче право да се врати у дипломатску службу. Крајем године прелази у Београд у Политичко оделење Министарства иностраних дела.

Ове године појављује се Андрићева прва збирка прича у издању Српске књижевне задруге у коју, поред неких већ објављених у часописима, улазе и нове – „У зиндану“ и „Рзавски брегови“. На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, године 1926, Иво Андрић бива примљен за члана Српске академије наука и уметности, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује  приповетке „Мара милосница“ и „Чудо у Олову“. Октобра месеца бива постављен за вицеконзула Генералног конзулата Краљевине Југославије у Марсеју.

Следеће године, три месеца проводи на раду у Генералном конзулату у Паризу: готово све слободно време у Паризу Андрић проводи у Националној библиотеци и Архиву  Министарства иностраних послова проучавајући историјску грађу о Босни с почетка деветнаестог века и читајући кореспонденцију Пјера Давида, француског конзула у Травнику.  С пролећа 1928. године премештен је за вицеконзула у Посланству у Мадриду. Те године објављује приче „Олујаци“, „Исповијед“Мост на @епи и „Мост на Жепи“.

Средином следеће године прелази у Брисел, на место секретара посланства, а у Српском књижевном гласнику појављује се његов есеј „Гоја“. Већ 1. јануара 1930. године у Женеви почиње да ради као секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа. Те године објављује есеј о Симону Боливару, причу „Код казана“ и текст „Учитељ Љубомир“. У Београду следеће године излази и друга књига приповедака код Српске књижевне задруге у којој се, поред прича раније објављених у часописима, први пут у целини штампају „Аникина времена“, а у календару-алманаху сарајевске Просвјете појављује се путопис „Португал, зелена земља“.

Године 1932. Андрић објављује приповетке „Смрт у Синановој текији“, „На лађи“ и запис „Летећи над морем“. У марту месецу 1933. године враћа се у Београд као саветник у Министарству иностраних послова. Иако интензивно пише, ове године објављује само приповетку „Напаст“ и неколико записа.

Исте године, 14. новембра писмом одговара др Миховилу Комболу и одбија да његове песме буду уврштене у Антологију новије хрватске лирике: „…Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају“.

Следеће године унапређен је за саветника 4. групе 2. степена Министарства иностраних послова. Постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци“, „Жеђ“ и први део триптиха „Јелена, жена које нема“. Постаје начелник политичког одељења Министарства иностраних дела 1935. године и станује у хотелу Ексцелзиор.

Штампа приповетке „Бајрон у Синтри“, „Деца“, есеј „Разговор с Гојом“ и један од својих значајнијих књижевноисторијских текстова – „Његош као трагични јунак косовске мисли“. Током следеће године Српска књижевна задруга штампа другу књигу Андрићевих приповедака која, међу онима које су објављиване у часописима, садржи још и приче „Мила и Прелац“ и „Свадба“.

Андрићева дипломатска каријера иде узлазном линијом и он у новембру месецу 1937. године бива именован за помоћника министра иностраних послова. Те године добија и висока државна одликовања Пољске и Француске: Орден великог командира обновљене Пољске и Орден  великог официра Легије части.

Иако окупиран дипломатском службом, Андрић током ове године објављује приче „Труп“ и „Ликови“, а исте године у Бечу, прикупљајући грађу о конзулским временима у Травнику, у Државном архиву проучава извештаје аустријских конзула у Травнику од 1808. до 1817. године – Паула фон Митесера и Јакоба фон Паулића. Почетком 1938. године појављује се прва монографија о Андрићу из пера др Николе Мирковића.

Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.

У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и писце одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Политичари у Београду, међутим, не рачунају баш увек на свога посланика, и многе контакте са немачким властима одржавају мимо Андрића. Писац и у таквим околностима објављује: приповетка „Чаша“ и записи „Стазе“ и „Вино“ излазе у Српском књижевном гласнику током 1940. године.

У рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду нуди оставку: „…Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја…“ Његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта.

Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем Посланства напушта Берлин.  Потом одбија понуду немачких власти да иде у безбеднију Швајцарску, али без осталих чланова Амбасаде и њјихових породица: бира повратак у окупирани Београд. Новембра месеца бива пензионисан, али одбија да прима пензију.

Живи повучено у Призренској улици, као подстанар код адвоката Бране Миленковића. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Одбија, такође, да Српска књижевна задруга за време док „народ пати и страда“ објави његове приповетке. У тишини своје изнајмљене собе, пише прво Травничку хронику, а крајем 1944. године окончава и На Дрини ћуприју. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата, а концем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.

Прве послератне године постаје председник Савеза књижевника Југославије и потпредседник Друштва за културну сарадњу са Совјетским Савезом и већник Трећег заседања ЗАВНОБИХ-а.

Током 1946. године живи у Београду и Сарајеву, постаје редован члан САНУ. Те године, међу осталим, објављује приповетке  „Злостављање“ и „Писмо из 1920. године“. Следеће године постаје члан Президијума Народне скупштине НР Босне и Херцеговине и објављује „Причу о везировом слону“, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, а током 1948. године први пут ће бити штампана „Прича о кмету Симану“.

Наредних неколико година врло активно бави се јавним пословима, држи предавања, говори на јавним скуповима, као члан различитих делегација путује у Совјетски Савез, Бугарску, Пољску, Француску, Кину. Објављује углавном краће текстове, одломке приповедака, приче „Бифе Титаник“ (1950), „Знакови“ (1951), „На сунчаној страни“, „На обали“, „Под Грабићем“, „Зеко“ (1952), „Аска и вук“, „Немирна година“, „Лица“ (1953).

Године 1954. постаје члан Комунистичке партије Југославије. Први потписује Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Те години штампа у Матици српској Проклету авлију , а  приповетка „Игра“ појављује се 1956. године.

Године 1958. у шездесет шестој години, Иво Андрић се венчава са својом дугогодишњом љубављу – Милица Милицом Бабић, костимографом Народног позоришта из Београда, удовицом Ненада Јовановића. Са женом се сели у свој први стан – у Улици Пролетерских бригада 2а.

Те године објављује приповетке „Панорама“, „У завади са светом“ и једини предговор који је икада за неку књигу написао: уводни текст за књигу  Зуке Џумхура „Некролог једној чаршији“.

„За епску снагу“ којом је „обликовао мотиве и судбине из историје своје земље“, Иво Андрић је 1961. године добио Нобелову награду.

Беседом „О причи и причању“ у којој је изложен његов списатељски вјерују, 10. децембра 1961. године захвалио је на признању. Иако су до тада његова дела превођена на многе језике, после додељивања награде почиње велико интересовање света за дела писца са Балкана и његови се романи и приповетке штампају на преко тридест језика. Иако одбија многе позиве, тих година Андрић борави у Шведској, Швајцарској, Грчкој, Египту. Целокупни износ Нобелове награде поклонио је из два дела библиотечком фонду Босне и Херцеговине. Уз то, веома често учествује у акцијама помоћи библиотекама и даје новац у хуманитарне сврхе.

Године 1963. код Удружених издавача (Просвета, Младост, Свјетлост и Државна заложба Словеније) излазе прва Сабрана дела Иве Андрића у десет томова. Наредне године борави у Пољској где у Кракову бива промовисан за почасног доктора Јагелонског универзитета. Пише веома мало, али се његове књиге непрекидно прештампавају и у земљи и иностранству. У марту месецу 1968. године Андрићева жена Милица умире у породичној кући у Херцег Новом.

Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.

Тринаестог марта 1975. године свет ће напустити један од највећих стваралаца на српском језику, писац митотворне снаге и мудри хроничар балканског караказана.

Текст под другачијем, историјским неутемељеним насловом, преузет са адресе:

Родио се као Хрват, живео, радио и умро као Србин: Иво Андрић

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.