„ХИСТОРИЈСКИ СПОРАЗУМ“ (1991.)

Аутор: Мухамед Филиповић

Прво ћу се, дакле, осврнути на „хисторијски споразум“, о којем су вођени преговори током љетних мјесеци 1991. године, да би у рану јесен били грубо прекинути од стране Алије Изетбеговића и СДА (водитељ ТВ емисије, у којој су Адил Зулфикарпашић и Никола Кољевић саопћавали јавности прелиминарни текст споразума, добио је телеграм из Централе СДА, у којем је одбијен не само текст о којем је постигнута одређена сагласност, него је била одбачена чак и сама идеја и свака могућност споразума), чиме је ова иницијатива, која је почела давати резултате, не само у току споразумијевања, него и у побољшавању односа на терену, неславно завршила.

Преговори су вођени на иницијативу Адила Зулфикарпашића и моју. У њима смо учествовали, с муслиманске стране, нас двојица, а са српске стране покојни Никола Кољевић и Момчило Крајишник. Преговори су започели уз пуну сагласност Алије Изетбеговића, који нам је дао план да преговарамо у име Муслимана, јер ми нисмо жељели да преговарамо без његовог мандата, а српске представнике је овластио Радован Караџић, који је и сам учествовао у првом разговору приликом отпочињања преговора. Иницијатива за преговоре настала је због очитог и сталног погоршавања стања у земљи и напетих односа између националних странака, од којих су се неке већ увелико војно организирале и наоружавале и ушле у систем војних и полицијских организација сусједних држава (Југославије и Хрватске), док су Муслимани били без икакве подршке са стране, без оружја и између чекића и наковља, тј. хрватских и српских жеља за присвајањем наших територија и прикључењем матичним државама. У разговору с Изетбеговићем смо указали на све те околности и крајње забрињавајући ток ствари и затражили од њега да преговара са Србима, с којима је његова странка била у савезу и владала земљом, а с којима је било највише напетости у односима. Он је рекао да се слаже с нама у анализи и оцјени да је крајње вријеме да се преговара, али да њему Срби више не вјерују, те је нас двојицу замолио да преговарамо у име Муслимана. Знајући Изетбеговићеву колебљивост и склоност да демантира и себе, а камоли нас, ја сам казао да ми требамо његову јавну изјаву да одобрава преговоре и подржава наш преговарачки план. Мислио сам, наивно, да ће то бити довољно да се избјегну могуће ситуације оспоравања нашег преговарачког мандата.

Преговори су отворени почетком јула једним разговором, у којем су учествовали Адил Зулфикарпашић и ја с једне и Радован Караџић, Никола Кољевић, Момчило Крајишник и Биљана Плавшић са друге стране. Караџић је знао (од Изетбеговића) да смо овлаштени да преговарамо и због тога је и пристао на преговоре, у којима су се главна питања тицала наших односа и будућности Босне и Херцеговине. Главно питање је био распад Југославије, до којег је већ дошло због изласка из ње Македоније, Словеније и Хрватске. Питање од којег су преговори морали започети било је како ће се Босна и Херцеговина и њене главне политичке снаге понашати у тој ситуацији. Будући да смо ми били иницијатори преговора, ја сам рекао да смо преговоре иницирали како бисмо на миран и цивлизиран начин ријешили главно питање, а то је питање односа БиХ према Југославији, које имплицира и односе између Срба и осталих народа у Босни и Херцеговини. Рекао сам да знам да Срби желе под сваку цијену да Босна и Херцеговина остане у Југославији. Муслимани у начелу немају ништа против тога, јер ми нисмо никада мислили о некој муслиманској националној држави и не смета нам да са Србима и Хрватима живимо у заједничкој држави, као што смо живјели у цијелој својој хисторији. Оно што ми од те заједничке државе захтијевамо и од чега ни ми никако нећемо одступити, је да Босна и Херцеговина остане територијално цјеловита и државно суверена, а Муслимани потпуно равноправни, док се о свим другим аспектима односа у заједничкој држави може постићи споразум. С обзиром на понашање Србије у задњих неколико година и њену жељу да мијења стање ствари у Југославији и с обзиром на рат у Хрватској, којег у ствари води Србија и за који вјерујем да ће се сломити на локалним Србима, без обзира на озбиљне разлоге њиховог незадовољства Туђмановим режимом и уласком остатка усташа у тај режим, као и уставним рјешењима која све друге народе своде на статус мањина у Хрватској, није исправно започињати рат. То говорим због Срба. Они имају лоша сјећања на усташки режим, због геноцида који су усташе над њима вршиле, али Срби би требало да знају да су у тој ситуацији имали и политичку и моралну подршку свих поштених људи и 80% Муслимана у Босни и Херцеговини, који су већ у љето 1941. године одлучно одбили усташку геноцидну политику у Муслиманским резолуцијама. Ако би Срби данас започели неки нови рат, а у Босни и Херцеговини би тај рат био рат против Муслимана, они ће бити изолирани у свијету и неће успјети у остварењу својих циљева. Због тога је за нас све најбоље да постигнемо споразум о увјетима под којим ће Босна и Херцеговина моћи остати у Југославији и на тај начин ће Срби остварити свој најбитнији циљ о останку у заједничкој држави с осталим Србима, а Муслимани бити задовољни својим статусом и положајем Босне и Херцеговине у будућој заједничкој држави. Југославије више нема и треба стварати нову заједничку државу и ми стојимо на стајалишту да то буде савез држава које желе остати заједно због бројних хисторијских, политичких, културних, економских и стратегијских разлога, а ми и због велике муслиманске мањине у Србији и Црној Гори. Зулфикарпашић је говорио о томе да преговори треба да се разликују од преговора који се код нас уобичајено воде и да започнемо од тога што ћемо фиксирати наше минимуме, тј. оно од чега ни једна ни друга страна неће никако и никада одступити. Ми Муслимани нећемо никада пристати на подјелу Босне и Херцеговине и довођење у питање њене уставноправне и хисторијске индивидуалности у било којој варијанти будуће државе. За Србе претпостављамо да је најважније да не желе изаћи из заједничке државе с осталим Србима. Усвајањем ова два начела ми смо веома близу споразуму који може донијети мир и сигурност у овој земљи и међу нама. Радован Караџић је подржао преговоре и рекао да је за Србе најважније да остану у Југославији и у некој форми државне везе с осталим Србима, ма каква она била, те да је то начело оно што одређује њихово политичко понашање. Он подржава преговоре и увјерен је да они могу допринијети да се ситуација смири и избјегну даље компликације које пријете миру у земљи. И остали учесници ових прелиминарних разговора су изразили задовољство због отпочињања озбиљних и садржајних разговора о најбитнијем питању наших односа, тј. дефиницији увјета под којима је Босна и Херцеговина спремна остати у државној заједници са Србијом и Црном Гором, а да Муслимани буду потпуно равноправни у тој заједници без икаквих ограничења и дискриминација. Заједно смо закључили да ћемо о току преговора обавјештавати Изетбеговића и посебно Стјепана Кљујића, како би и Хрвати били у току и како би знали да овдје нема ништа антихрватско, осим да ми желимо да спријечимо рат у земљи и да не желимо да будемо увучени у рат између Србије и Хрватске. Тај први разговор могао се оцијенити као веома добар почетак. Основна начела су била да Босна и Херцеговина остане у Југославији, чиме би био реализиран најважнији циљ српске политке, а да Босна и Херцеговина задржи пуни суверенитет, остане у својим хисторијским границама са статусом државе која с осталим чланицама заједничке државе има спољњу политику, војску, царине, новац и опћу економску политику, док је у свим осталим аспкетима самостална. У будућим преговорима је требало ове елементе конкретизирати у основним дефиницијама будућих односа. Кољевић је замолио да се о томе званично обавијести и Слободан Милошевић, јер је у цијелу ствар инволвирана и Југославија. Како ми нисмо имали ништа против тога, то је овај први састанак завршен са осјећањем да смо успјешно отворили преговоре и поставили солидну основу за споразум.

Осјећање да је учињено нешто добро имало је своје оправдање у даљем току преговора које смо водили Адил и ја с Кољевићем и Крајишником. Они су информирали руководство СДС-а, а ми смо информирали Изетбеговића о току преговора, а у потребној мјери и Стјепана Кљујића. Није прошло много времена, а ми смо дошли до нацрта споразума у којем су изражени елементи о којима смо се споразумјели. Споразум је предвиђао да смо сагласни око тога да Босна и Херцеговина остане у оквиру заједничке државе са Србијом и Црном Гором, уз увјет да има положај потпуно равноправне и суверене државе једнак овим двјема и да је неовисна и суверена у оној мјери у којој су то и оне у односу на сопствену судбину. Босна и Херцеговина мора остати у својим хисторијским границама које су неповредиве. У њој не може бити национално дефинираних територија. Заједничка држава ће бити савез држава (наш став) или савезна држава (став српске стране), гдје је дошло до јединог размимоилажења, а договор ће добити подршку ЕУ. У Босни и Херцеговини неће бити унутарњих територијалних сепарација. Војска која ће бити стационирана у Босни и Херцеговини биће састављена од Босанаца и Херцеговаца и њом ће командовати генерал који је Босанац или Херцеговац. У заједничкој држави ће делегације држава чланица имати вето у свим питањима која се тичу опстанка и виталних интереса њихових нација и држава. Када је све ово утврђено, одржан је пленарни састанак преговарача уз учешће лидера обје стране, тј. Изебеговића и Караџића, на којем смо покојни Никола Кољевић и ја изложили оно око чега смо постигли споразум, као и оно око чега се још нисмо потпуно сложили (савез држава или савезна држава). Изетбеговић, који је приликом доласка из посјете САД, на аеродрому изјавио да зна да су преговори у току и да их одобрава, сада је изјавио да сматра да су преговори успјешни и да је нацрт текста будућег споразума добар те предложио да „двојица професора“ (Кољевић и ја) дефинирају коначну верзију текста. На то сам ја упозорио да нисмо дошли до пуне сагласности око природе будуће заједничке државе, што је он оцијенио као маргинално. Српска страна је тражила да преговарачи оду у Београд и да се разговара и с Милошевићем. То није било нужно јер је он свакодневно бивао информиран (Кољевић га је сваки дан обавјештавао о току преговора), али смо ми прихватили тај захтјев и због наших партнера, али и због тога да оцијенимо како се онај који води цијелу српску политику односи према цијелом питању. С Милошевићем смо разговарали Зулфикарпашић и ја. Он је био задовољан постигнутим и почео је говорити о томе како Срби немају ништа против Муслимана и како у Београду има 150.000 Муслимана, а у осталој Србији готово пола милиона, да не рачуна Албанце. На то сам му ја реплицирао да је Београд једно, а Санџак или Босна и Херцеговина друго, а и што се тиче Муслимана у Београду, кад их има 150.000, упитао сам га зашто им већ 40 година одбијају захтјев за изградњу барем још једне џамије него се тискају у малој Бајракли џамији, док Срби себи граде највећи храм на Балкану. Предложио сам да се не разговара о благодети положаја Муслимана у Србији него о рјешењу питања односа наших држава. Он се сложио и одмах предожио да у смислу потврде добре воље и озбиљности њиховог односа према овом споразуму, како је у Босни и Херцерговини већина Муслимана, он предлаже да први предсједник будуће државе буде Алија Изетбеговић, а да Босна и Херцеговина буде јединствена војна област у којој ће служити само Босанци и Херцеговци и да командант те области увијек буде генерал који је Муслиман. Све ово је нашло снажног одјека у српској, али и босанској јавности, особито ондје гдје Срби и Муслимани живе помијешани. Односи су релаксирали и свијет је одахнуо. Међутим, то се никао није свидјело Туђману, који је Босну и Херцеговину третирао као стратешку резерву и желио је да Муслимани постану тампон између Срба и Хрвата. Са друге стране, неки десни кругови у СДА су сматрали да је мала странка Адила Зулфикарпашића и моја (свега три посланика у Скупштини) овим преговорима добила силну афирмацију и да добива све већу подршку муслиманске јавности. Вјеројатно у томе треба тражити разлоге да се СДА и Алија Изетбеговић одлуче преко ноћи и без икакве најаве да грубо и уз опасност отварања незаустављиве кризе односа прекину ове преговоре, дисквалифицирају мене и Адила и отворе онај злоћудни ток збивања који је увео Босну и Херцеговину у најтежи и накрвавији рат у њеној хисторији. Највећа жалост је у томе што су сви учесници рата, без обзира на њихове планове и наде добили много мање него су могли добити овим споразумом.

http://www.nezavisne.com/index/kolumne/Historijski-sporazum/30644