Сретен Стојановић
(Приједор, 2. фебруар 1898 – Београд, 29. октобар 1960)
Српски академски вајар, цртач, акварелиста, теоретичар, ликовни критичар, педагог и јавни радник, декан Ликовне академије у Београду и члан САНУ.
Живот и дело
Стојановићи су Јакшићи из Невесињског поља. Одатле су се покренули под воцством кнеза Вуковој Јакшића и зауставили на Козари у селима више Приједора. По синовима Вуковојевим, Стојану, постали су Стојановићи, а по кнезу Милану Кнежевићи. У крајишкој породици Стојановића биле су 3 генерације свештеника. Илија, Гавро и Симо, отац 
Сретена Стојановића и још његових седморо браће и сестара.Одрастао је у православној српској породици. Мајка Јованка, девојачки Вујасиновић из свештеничке православне породице из Козарске Дубице и отац Симо Стојановић православни свештеник. Слава Стојановића је Свети Ђорђе. Све учење из породице је упућивало да је највећи домет сваког национализма ипак само и једино човек. Сви Стојановићи су били добро и лепо васпитана деца. Јованка и Симо су имали више него озбиљан задатак. У увек ризичним временима на ветровитим просторима Крајине ваљало је очувати и подизати вишечлану породицу. Поштеном православном свештенику Сими и његовој супрузи Јованки брижној подизање осморо деце и њихово школовање било је приоритетно.Основну школу похађао је у Приједору, а била је на свега неколико метара од њихове породичне куће на месту данашњег Дома за пензионере и стара лица. Почео је да похађа средњу школу у Бањој Луци али је као националистички револуционар истеран из гимназије. За време рата је био затворен. Био је припадник организације „Млада Босна“ због чега је, после избијања Првог светског рата био осуђен на вишегодишњу робију као и његов брат др. Младен Стојановић (1896 – 1942), који ће касније (у време Другог светског рата) постати народни херој.Студирао је у Бечу од 1917. године (Аустрија) сликање и вајање а затим је и Паризу (Француска) био ђак Емила Бурдеа. Сретен је један од првих професора на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ), изабран 1950. године за дописног, а од 1959. године за редовног члана.
Осећај за монументалност исказује на споменицима Карађорђу, Његошу, Филипу Вишњићу, Младену Стојановићу, а нарочито на споменицима изведеним после Другог светског рата на Иришком венцу (споменик Слобода из 1951) иу Босанском Грахову.
Излагао је још на изложбама независних уметника у Паризу 1921. године. Његова дела изложена су у више галерија, поред осталих иу Спомен-збирци Павла Бељанског.
Умро је 29. октобра 1960. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Стојановићи су часна и позната крајишка породица.
Карадјордје Младен Стојановић
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/slikari/198-sreten-stojanovic
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.