Стварање Републике Српске – Пале, четвртак 1. април 1993.

Пале, четвртак, 1. април 1993.

Поново април – дан неслане априлске шале. За пет дана пуна година рата. Прво ми се чинило да до рата никада неће ни доћи. А онда да ћемо успети да га зауставимо за пет или десет дана, па онда на следећој конференцији, са Карингтоном, па на следећој, са Кутиљером, па са Овеном. И тако све даље и све теже, И докле?

Година 1992. почела је грозничаво. Чинило се да је рат пред вратима а већ је био у кући. А ми смо се још надали да ћемо га избећи. Ја сам, прво, 6. јануара, на Бадњи дан, ишао у Загреб. Мислили смо да треба покушати да се договоримо са Хрватима. Разговор са Туђманом био је невероватно нестваран. У први мах сам помислио да се прави како је необавештен, али сам у току вечери схватио да њега неке конкретне и „ситне“ ствари једноставно не занимају. Туђман види себе као владаоца који је остварио сан хрватског народа и створио хрватску државу, испунио велики задатак. Занесен је великим делима, плановима, самоуверен и сигуран. Као и Милошевић, он види да у Босни „има проблема“, али сигуран је да „неће бити проблем“ да се они реше. Он треба само да донесе одлуку и пренесе задатке. Његови сарадници су се управо тако и понашали, обожавали га и слушали. Вече је протекло у општим разговорима, Туђман је чак био изненађен, како је рекао, да се са неким Србином може тако „нормално“ разговарати. Иако те вечери нису прављени никакви „тајни договори“, вест је, разуме се, одмах „процурила“ и реакције су биле бурне, посебно због Туђманове изјаве да би што се тиче поделе Босне „то могло одговарати дугорочним интересима сва три народа и интересима стабилности у овом делу Европе“.

А онда је 9. јануара проглашена Скупштина српског народа у БиХ. Потез је био изнуђен одлуком СДА и ХДЗ да на позив Европске заједнице „конкуришу“ за независност. Из те исте Европске заједнице пре тога је долазила порука: „Ми немамо за циљ независну Босну“ Морали су бити свесни да је тражење независности потез и нелегитиман и нелегалан. Наиме, према важећем Уставу БиХ таква одлука се могла донети само консензусом. Ми смо сматрали да би једини начин да се БиХ сачува од рата била демократска трансформација државе. Зато је проглашење Скупшгине српског народа био покушај успостављања равнотеже и покушај да се укаже на опасност одлука коалиције СДА и ХДЗ. Међутим, они су и даље се служећи једноставно прегласавањем, донели Преднацрт закона о територијалној одбрани као републичкој војсци. Да ли су били свесни куда то води?

Српска Скупштина је покушала да упозори на опасност тренутка. Декларација о проглашењу упућена је генералном секретару УН, Карингтону, Европској заједници, а уз то и обавештење да је Алији Изетбеговићу и Харису Силајџићу (као министру иностраних послова) одузето право да заступају српски народ у БиХ.

Следили су дани врућих конференција за штампу и међусобних оптуживања. Аргументи су се топили у мноштву фраза, етикетирања, подметања и лажи.

Покушавао сам да урадим шта сам могао. Доказивао сам, као уосталом и многи други: ако Изетбеговић заиста жели грађанску државу, нека распише нове изборе (на претходним су победиле националне странке), друго: ако се одржи предвиђени референдум, неће се ништа решити, националне супротности ће се само заоштрити, треће: најважније је да се утврди суверенитет народа да се нико не би осећао угроженим, и четврто: неопходно је хитно зауставити медијски рат у Босни којим се сваког дана разбуктава мржња. (Како су медији у Сарајеву били углавном у рукама Муслимана, то су они сејали, нажалост, мржњу против Срба, а Срби и Хрвати су се онда окренули магичним медијима, што је, опет, изазивало мржњу на другој страни.) Једино решење видео сам у демократској трансформацији Босне, јер се стари систем није променио, као да се само променио непријатељ, пре су то били комунисти који су нам ограничавали слободу, који нам нису дозвољавали да будемо оно што јесмо, сада су то за Муслимане и Хрвате Срби, а за Србе Муслимани и Хрвати, Сви траже нову државу која ће заштитити само њихове интересе. Зашто би и конфедерализација Босне онда била нешто лоше, ако се тако може спречити најгоре, и када се исто покушава и у Југославији? Најважније од свега, сматрао сам, јесте смиривање затрованих односа међу људима. Зар да се људи опет морају селити под политичким притиском? Као да се одједном заборавило и колико нам је важно да се створе услови за економски нормалан живот. А на какав одјек су наилазиле те речи? Шта се у то време дешавало у нашем Председништву? Једном сам то назвао „политички кеч-ез-кеч-кен“, с тим што смо Биљана Плавшић и ја били увек сигурни губитници јер смо једноставно увек могли бити прегласани.

Онда је уследила „историјска“ седамнаесточасовна седница БиХ парламента који је „једногласно“ – без српских посланика – донео одлуку о расписивању референдума за независну и суверену БиХ. Свима је изгледало да је то била „ноћ одлуке“ и да се на телевизији преноси права драма, али главни обрти дешавали су се без присуства публике, за време пауза. Била је то стварна драма, театар акције, стално се чинило да је решење на помолу, посебно негде око поноћи када је Ченгић предложио „да се прво изради елаборат о регионализацији, па тек онда распише референдум“, што је Караџић поздравио речима: „Никад нисмо били ближе договору“. Али следећа пауза донела је нови обрт. Изетбеговић је променио муслимански став и одбио, како је рекао, „условљавање референдума“. Најгоре је што сам у том тренутку схватио да он тачно зна шта ради. У 3,30 ујутро српски посланици су изашли из сале. У 5,30 завршена је седница коалиције СДА и ХДЗ и Босна се тако тог јутра нашла „на ратној стази“.

Истог дана одржано је ванредно заседање Скупштине српског народа у БиХ. Покушао сам да посланике упозорим да сада није добро исказивати свој гнев, ма колико оправдан био. Знали смо да Изетбеговић већ увелико води тајне преговоре са многим полигичарима у другим југословенским републикама, као и у иностранству. Знали смо и да има подршку и моћне заштитнике. Али исто тако смо видели и да је рат неминован ако БиХ постане независна држава у којој би Срби и Хрвати били националне мањине.

Фебруар се завршио референдумом за независну и суверену БиХ који су Срби бојкотовали. А март је почео крваво на Башчаршији. Муслимани су пуцали на српске сватове. Тако је прва жртва био сват Никола Гардовић. Уследио је цинични коментар у Ослобођењу „Па шта Срби траже на Башчаршији?“ А било је венчање у српској цркви из 16. века. Исте ноћи никле су барикаде и у Сарајеву је почео хаос. Караџића и мене ти догађаји загекли су у Београду, па су тај први удар и судар поднели Биљана Плавшић и Рајко Дукић. Марта се сећам као грознице која човека нагло обузме на почетку тешке болести. Тог прошлог марта сам два пута био у Лондону са једином поруком Карингтону: ако дође до признања – катастрофа је неизбежна. Објашњавао сам да морамо прво Конференцију привести крају. У Бриселу се прво разматрала реорганизација БиХ на принципу три етничке заједнице, а у Сарајеву, у петој рунди преговора, 18.марта, потписали смо документ о принципима будућег државног уређења, али су Муслимани, већ двадесет петог, уочи наставка Конференције, одустали од потписаног договора и затражили независну и унитрарну БиХ, У то време хрватска војска већ је почела нападе. Двадесет четвртог освануо је наслов у Ослобођењу: „Пуцњи од мора до Брода“. Биљана Плавшић и ја, као српски чланови Председништва, званично обавештавамо УН и ЕЗ да је „БиХ објекат усаглашене оружане агресије хрватске војске и муслиманских паравојних формација“. На несрећу, ово се крваво потврдило већ сутрадан, двадесет седмог, када је хрватска војска извршила масакр у Сијековцу – побијено је петнаест српских породица. Али из Сарајева на то нема ни правих ни званичних реакција. А онда Скупштина српског народа у БиХ проглашава Устав СРБиХ.

Тридесетог марта поново смо у Бриселу. Хотел „Хилтон“, три националне странке и стрпљиви и умни Кутиљеро. После рунде у сарајевском „Конаку“ Муслимани су једноставно „променили мишљење“ и рат се разбуктао. Уље се олако долива на ватру. Изетбеговић чак изјављује да би на референдуму гласао против решења које је сам на Конференцији прихватио. А Кутиљеро изјављује да у овој шестој рунди намерава да „консолидује Сарајево и започне разговоре о границама будућих конститутивних јединица и новом уставном устројству“, Тако Кутиљеро предлаже да функцију шефа државе обављају представници конститутивних јединица (на шесет месеци), затим предвиђа Савет министа- ра од 9 чланова (по принципу 4-3-2), заједничку армију (само у случају спољне опасности), али та решења свако друкчије тумачи. Док Караџић говори о „три Босне“, Изетбеговић истиче „Босна је ипак читава“. Сутрадан је у Бриселу одржана Конференција о Југославији на којој је Изетбеговић опет затражио „што брже“ признавање БиХ, а Милошевић упозорио да је то у контрадикцији са информацијом коју је званично предочио Кутиљеро – да је трипартитни консензус народа једини пут за решење проблема Босне, па би признаље пре завршетка Конференције само могло да штети.

По повратку из Брисела СДС издао је званично саопштење (2. априла) у којем је речено да је наставак Конференције знак да је могуће демократски извршити трансформацију Босне: „Неопходно је да се схвати да је договор једини путза обезбеђење просперитетног живота“ и да је „БиХ на прагухаоса и грађанског рата“. Праг је заправо већ био пређен.

Четвртог априла Председништво – без српских представника – доноси одлуку о мобилизацији територијалне одбране, резервне милиције и цивилне заштите. Генерал Кукањац упозорава да такве одлуке нису у надлежности Председништва, Јер, у ствари, то је одлука о општој мобилизацији. Оружје се дели. А оружја је ионако већ превише. Формирају се, по целој БиХ, „кризни штабови“ који преузимају и цивилну и војну власт. Сви ггутеви су под контролом оружаних лица, у разним униформама или у цивилу. Барикаде, страсти и паника расту. (Често помислим како смо Биљана Плавшић и ја ипак избегли тај историјски тренутак одговорности за рат – нисмо присуствовали седници Председништва на којој је донета одлука о општој мобилизацији којом је дефинитивно срушена брана, накупљена мржња је као бујица навалила и Босну је преплавила ратна несрећа.)

И тако, 5. априла, док ХОС са 20 тенкова прелази у Босну код Брода, у Сарајеву почиње рат, Наиме, у МУП-у су покушали, неки „наши“ и неки „њихови“ да се договоре и да се мирно поделе – „наша“ милиција ће ући у школу на Врацама. Али тамо их је дочекала ватра. Пуца се на све стране. А онда се око 6 сати после подне на сарајевској телевизији појављују Изетбеговић, Караџић, Кукањац и Антонио Сантос, а Ненад Пејић драматично саопштава да је постигнут договор и да ће одмах престати борбе у целој републици, а Армија ће послати тенкове на Враца да се раздвоје сукобљене стране, Касније увече појавио се Намбијар, апелујући поново за мир. Јављају да има мртвих и повређених. А онда је освануо у иашој историји по други пут злосрећни и несрећни 6. април. Министарски савет ЕЗ признао је независност БиХ – тако су донели одлуку: што се међународне заједнице тиче – рат може да почне.

И заиста – пуца се у Сарајеву, Мостару, Дервенти, Бијељини… Сваки следе- ћи дан је, нажалост, историјски. Седмог априла у Бањалуци проглашена је Српска република БиХ. Осмог априла министри представници српског народа напустили су Владу БиХ, а српски милиционери формирали српски МУП. Деветог априла Венс изјављује: „Одлуке САД и ЕЗ о признању БиХ нанеле су штету мировном процесу.“ Дванаестог априла Вашиштон пост: „Преурањено признање Хрватске, Словеније и БиХ било је грешка.“ Али грешка је већ учињена.

Сећам се разговора са Карингтоном у приватној соби иза његове галерије. Зна да сам се бавио Шекспиром али се не уклапам у његову енглеску слику о Србину, превише сам му „разуман“, па ме, у чуду, и пита: „Јесте ли ви заиста Ср6ин?“ Опет објашњавам: Србин сам и знам какве грешке Срби праве. А праве их и други. Али сада је важно само спречити рат. А Карингтон ме гледа и на крају каже: „Прекасно.“ (Ипак је то рекао некако тужно. Ипак је разумео.) Тада сам схватио да је све узалуд – признања ће, дакле, бити. Карингтон додаје: „Мејџор је то већ обећао Немцима“.

А онда су почели моји очајнички покушаји са Изетбеговићем, и Биљанини са Фикретом Абдићем. Последњи је био у ноћи када сам Изетбеговића молио да престану са пропагандом на телевизији, а ја обећавам да ћу зауставити српске нападе на Сарајево. Истина је да нисам знао ни ко пуца ни одакле, али сам био спреман да то откријем и спречим и по цену своје главе. Међутим, сарајевска телевизија наставила је… Куљала је мржња…

И сада, ево, седимо побеђени мржњом. Како је почело? За сећања нема времена. Како сада изаћи из пат ситуације у којој смо се нашли пошто су Хрвати и Муслимани (уз Изетбеговићеве услове) потписали Венс-Овенов план? Ја се опет враћам на оно што можемо урадити. Једно је сигурно – морамо инсистирати на проласку хуманитарних конвоја. Од почетка рата нас политички демонизују „хуманитарним“ средствима. Тако је и најлакше изманипулисати медијску публику јер се свако природно сврстава на страну жртве. Осим тога, наглашавајући хуманитарну кризу медији хуманитарну помоћ лако (и смишљено?) повезују са „хуманитарном интервенцијом“ (веома занимљив нови термин). Значи, морамо се „скинути са екрана“.

Још две идеје израњају као могући следећи корак. Прво – отпочети билатералне, директне лреговоре и са Хрватима и са Муслиманима. Хрвати ће на то сигурно пристати, чак су на томе инсистирали у Њујорку. За разговоре са Муслиманима греба покушати наћи праве преговараче. Друго, опет покушати са организовањем свесрпске скупштине. Београд то сигурно неће лако и радо прихватити, али вреди покушати прекосутра на нашој Скупштини у Билећи.

Јутрос се на Палама појавио Чуркин, са Шикином и пратњом. Мучно убеђивање трајало је више од четири сата. Руси би да ми „само“ изјавимо како Венс-Овенов план прихватамо „у начелу“, а што се тиче мапа, да кажемо како ће се оне „кориговати” у процесу преговарања. Чуркин би желео, како каже, positive headlines, а ситним словима, које нико не узима озбиљно, додаје, нека иду наше примедбе. Чуркин помиње чак и то да нећемо имати дуго могућност притиска помоћу Руса. Клинтон и Јељцин се састају 5. априла у Ванкуверу. А само док је Јељцин „нестабилан“, постојаће интерес Американаца да га учвршћују попуштањем Србима. Међутим, ми још из Лисабона носимо горко искуство са изјавама без потписа. Тада је, наиме, Козирјев рекао да је Русија признала Босну пошто је Караџић из- јавио да ће прихватити спољне границе. Не смемо да поновимо исту грешку и да поверујемо како се цене наши попусти.

Остајемо при свом ставу и позивамо Чуркина да дође у Билећу и да се обрати нашим посланицима. Он прихвата и по први пут даје, рекло би се, пријатељски савет. Јако је добро, каже, да позовете Муслимане на директне преговоре. Учините то јавно. Како може неко искрено да заговара Венс-Овенов план и заједнички живот ако неће чак ни да разговара? Користан аргумент.

Никола Кољевић, „Стварање Републике Српске (1993-1995)“, књига I 171-176 стр