На Палама је неколико дана изтледало да је историја стала. А она је, у ствари, узимала замах.
Био сам у посети болници у Касиндолу и затвору у Кули. Чак и они најтежи рањеници из интензивне неге више брину за Републику Српску него за своје здравље. И опет она у нашој историји чувена реченица „Није мени жао мене, ако ћемо створит државу, али ако нећемо, не могу ни нокат прежалит“. А у Кули у затвору око 60 Срба и 80 Муслимана. Сав српски олош се изгледа окомио на Грбавицу и Илиџу. Суђење и казне ће, ваљда, коначно бити праве. Караџић се наизменично вајка, виче и уздише: „Мислио сам да ћемо моћи да створимо државу без стрељања, али изгледа да не може…“
Пред нови састанак са Чуркином и Бартоломијуом у Београду направили смо план шта можемо понудити. Могу све комбинације осим некоригованог Венс-Овеновог плана. Могу три конститутивне јединице заједно, могу посебно. Могу Муслимани са Хрватима, или са нама, Може и укупни договор, „Кемп Дејвид“ тако да би и Хрвати и Срби направили уступке Муслиманима…
Међутим, од свега тога ништа. Караџић одлази сам у Београд и враћа се са ултимативним претњама Бартоломијуа и никаквом подршком Руса. Или потписати – или нове санкције. А све више је у игри и „бомбардовање српских положаја и комуникација“ и дизање ембарга са увоза оружја за Муслимане.
Сребреница је апсолутно демонизована. Стравичне слике рањене и масакриране деце. Генерал Миловановић ми каже да је у питању поново модел Улице Васе Мискина. Муслимански топови су тик уз болницу. (Исто је и у Сарајеву на Кошеву. Кошевска боница је омиљено место ТВ екипа. Лекари су већ сведочили да је болница исељена. Али камере ће ући и снимити „порођај без воде, у подруму“ провлачећи се између муслиманске артиљерије око болнице, што, разуме се, ие- ће снимати.) Опет је иста режија: нагла демонизација, па Савет безбедности изгласава резолуцију. Овај пут „Присилна забрана лета“ (Inforcement of no-fly zone).
Већ неколико дана чујемо авионе на висини. Брујање које ме подсећа на 1943. у Београду. И онда су нас бомбардовали Американци. И онда је бомбардовање било на Ускрс, И сада је Ускрс и дат нам је рок за потписивање – 26. април. То је дан Јељциновог референдума у Русији.
На брзину, свесни да све виси о концу, Караџић, Крајишник, Владо Лукић и ја доносимо одлуке: 1. апсолутни престанак борби на свим линијама, 2. захтев УНПРОФОР-у да посматрачи за надгледање примирја дођу у све јединице, 3. за неколико дана проширити коридор, али само ако може за неколико дана, 4. понудити и Муслиманима и Хрватима сепаратни мир.
Одмах прекјуче ујутро зове Бобан. Наводно, Хрвати су одмах за сепаратни мир. Лукић сутра иде са Ковачевићем и Остојићем у Печуј. Да ли ће са Хрватима оpет бити фарса, или им је потребан мир ради Крајине, а добро би им дошао и због сукоба са Муслиманима?
Синоћ у Београду дуге консултације са Ћосићем, Стојановићем, Матовићем и Мркшићем. Коначно, после свих варијанти, таложи се једна идеја – СРЈ треба да предложи нашој Скупштини: 1. једнострано примирје, 2. посматраче у свим јединицама, 3. сепаратни мир са гаранцијама, 4. потписивање мапа под условима: а) консензус о територијама и б) комуникациона компактност, 5. подршка СРЈ плану не важи уколико се план намеће силом, 6. траже се гаранције СРЈ и Хрватске за читав споразум, 7. и СРЈ и Хрватска гарантују територијални интегритет, 8. двојно држављанство за грађане БиХ, 9. СРЈ се повлачи од свих обавеза уколико се уводе нове санкције, 10. почетак провођења плана треба да коинцидира са укидањем санкција, 11. ниједна страна нема право да мења етнички састав усељавањем грађана страних држава.
Јуче је коначно, после три неуспела покушаја, на аеродрому потписан Споразум о демилитаризацији Сребренице. Потписали су га Младић и Халиловић у присуству генерала Валгрена. Тај документ гласи:
- Тотални прекид ватре у зони Сребренице ступа на снагу у 04,59 ч. 18. априла 1993. Замрзавање свих борбених акција на достигнутим линијама сукобљавања укључујући артиљерију за подршку и ракете.
- Распоређивање једне четеУНПРОФОР-ауСребреницудо 11,00 ч. 18. априла 1993.
- Отварање ваздушног коридора између Тузле и Сребренице преко Зворника за евакуацију тешко рањених и болесних са слетањем у Зворнику због контроле коју ће вршити УНПРОФОР у присуству по два лекара са сваке стране и представника Међународног црвеног крста.
- Демилитаризација Сребренице ће се завршити у року од 72 сата од доласка чете УНПРОФОР-а у Сребреницу. Све оружје, муниција, мине, експлозиви и борбене залихе (осим лекова) унутар Сребренице ће бити прикупљено и предато УНПРОФОР-у. Након завршетка процеса демилитаризације у граду неће остати ниједна наоружана особа ни јединица, осим снага УНПРОФОР-а. Одговорност за процес демилитаризације сноси УНПРОФОР.
- Основаће се радна група која ће одлучивати о детаљима око демилитаризације Сребренице. Група ће извештавати генерала Валгрена, генерала Младића и генерала Халиловића.
- Уз надгледање УНПРОФОР-а, свака страна треба да очисти своја минска поља.
- Ниједна страна не треба да спречава слободу кретања. Високи комесаријат УН за избеглице и Међународни црвени крст треба посебно да истраже тврдње о спречавању слободе кретања у Сребреници и Тузли.
- Дозволиће се допремање хуманитарне помоћи у град по плану.
- Официри и лекари ће надгледати процес демилитаризације под заставом УНПРОФОР-а.
- Радна група треба да препоручи начин размене заробљеника, погинулих и рањених на подручју Сребренице по принципу „сви за све“ у року од 10 дана.
- Сва спорна питања треба да реши мешовита војна група или да се реше на састанцима на највишем нивоу у којима посредује геиерал Валгрен.
Без обзира на то, после резолуције 819 од 16. априла у којој се опет „срп- ске паравојне снаге“ оптужују за „намерне нападе и гранатирање недужних цивила“ у Сребреници, одмах је 17. априла, истог дана кад је потписан споразум, донесена резолуција 820 којом се Југославија поново кажњава увођењем нових додатних и тежих санкција.
Никола Кољевић, „Стварање Републике Српске“, I књига, 184-186 стр
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.