СВЕТОЗАР ПИСАРЕВИЋ

Светозар Писаревић
(Босански Шамац, 25. децембар 1885 – Београд, 3. новембар 1929)
Првак Београдске опере. Био је бас по регистру. Наступао је у Љубљанској и Загребачкој опери, а 1919. постао је члан тек основане Београдске опере.Као образовани уметник и изразити таленат одмах је добио низ великих улога (опере Кнез од Зете, Сутон, Продана невеста, Борис Годунов, Кнез Игор, Летећи Холанђанин). Милоје Милојевић је посебно истицао ПИСАРЕВИЦ улоге кардинала Броњија у опери Јеврејка, старог Јеврејина у опери Самсон и Далила и Сарастро у опери Чаробна фрула.
Изненадна смрт Светозара ПИСАРЕВИЦ 1929. године била је огроман губитак младој београдској оперској сцени.

Господске улице
Сарајевске Свеске бр. 29/30

Велики Писаревић и очев неостварени сан

Кад слушам басисту, чак и баритонисту, али пре свих доброг басисту, сјетим се слике из детињства, једног од оних суморних дана после атентата, док је мајка била у кућном притвору, или непосредно после тога. За столом седе мој отац и његов гост, Светозар, звао га је тако не скраћујући му име, седе за столом и разговарају о операма, словеначком репертоару који су обојица волели а који се мање изводио у Загребу где је Светозар имао ангажман.На репертоару су били нешто мало Чеси, „Продана невеста“ првенствено, толико мила хрватским композиторима, у којој је Светозар певао улогу кеца, онда прекрасна „Русалка“, у коју ћу се и ја касније заљубити. Али није било „Оњегина“, „Годунова“, „Игора“ и других руских ремек-дела. Без њих као да ти недостаје један дио душе.
Моје очи и уши отворене су до краја, упијају речи и изразе њихових лица. Док говоре о музици више и нису међу нама, него у неком оперском салону, оперском рају који је само њима доступан.
Као да причају о вилинском свету, нестварним земљама и још нестварнији догађајима, смеју се и намигују један другоме. Разумеју се у пола речи, чак ни толико није потребно, одмах препознају намере оног другог, потпашу га преко стола руком по руци: „Тако је, тако!“ Писаревић се потпуно окренуо оцу, кад спомене неку улогу, онда и почне да је пјева , одјекује наша кућа као да смо ко зна ко и ко зна где. Ту и тамо и отац му припомогне, отворио се и он, показује колико познаје сваку оперу, сваку улогу, сваки детаљ. Његове аријице делују као звездице на свечаној позорници.
То вече у нашој кући било је испуњено необичном топлином. Наш гост као да је на сцени био то што је иу природи, али и обрнуто, топао глас и топлота у његовој души. Није се причало о великим националним темама, али осећало се да сви пате због рата и судбине Србије. Шта ће бити уопште са Србима? Нико није говорио о атентату, ни о страдањима, нико није кукао над нашом Злехуда судбином. То вече живот се доживљавао само кроз музику. Како је то за све нас било освежавајуће – израњали смо из временске мочваре и дисали пуним плућима посматрајући зачуђујуће сачуван предео.
Први пут сам видео свог оца како слуша занесено некога коме и сам говори о свету који му је био на срцу. Свијету што је био свих тих година потонуо, повукао се пред свим недаћама које су ишле једна за другом. Али те вечери, која је следила после концерта у Ресторану Жељезничке станице, на коме смо такође сви били, отац као да се вратио у оне ведре године путовања, рада и напретка. Да је неко то вече од њега затражио да изађе на сцену и придружи се великом певачу, вјерујем да би он то одмах учинио. Толико је био очаран његовом магијом. Или само магијом опере од које је био одвојен?Као и од Беча чија га је моћ држала високо изнад Господске улице. Да, приметио сам да је и његов хорски друг „академац“, Нико Ливњаковић, поскакивао на столици као да ће сваки час полетети на сцену.
То вече подсетило ме је на слике моје породице од пре 7-8 година. Као да се оцу вратило одушевљење за музику које је преносио на нас, било пуштајући плоче, било препричавајући, по свом обичају сасвим шкрто, неку сцену из опере коју је гледао. Али то његово шркто причање вриједило ми је више од бескрајног брбљања других који су ми у школи загорчавали живот. Од тог времена понео сам потребу да говорим сажето, речју и музиком, свеједно. Тако мала форма постаје велико дело.
„Тај човек злата вреди“, говорио је отац сутрадан. Неколико пута током дана, чим бисмо поменули Светозара, он би се осмијехнуо као ведро јутро.Данима га је држало то ведро расположење.
Ко је тај Светозар? питао сам се тог дана, али и касније. Све док у Загребу нисам дознао о њему оно што се могло дознати. Знам да је своју биографију певач испричао оцу и мајци, али они нам о томе нису говорили.
Светозар Писаревић, очев Светозар, био је Србин из Босанског Шамца, кога је као младића чуо неко и повео са собом у Беч да учи музику. Било је таквих људи, који су другима чинили животне услуге следећи само неко своје послање. Биће да је тај мој „неко“ имао сјајан слух, да на основу гласа који није певао, не у том тренутку, оцени да се ради о сувом таленту. Чуо је младића тако топлог баса какав се ретко сусреће. Он је причајући певао.Његове речи и реченице имале су своју хармонију, свој ритам, своју чаролију. Говорио је гласом какав је потребан да се казују руске бајке.
Светозар је брзо показао своју вредност, прошао школовање и почео да наступа. Ипак, нажалост, није му се Беч отворио. Оно што је остварио било је неколико сјајних улога у Загребу током Првог светског рата, потом у Београду, али је релативно млад умро. Бавио се и музичком педагогијом, радио са талентованим младим певачима. Ех, да је такав раније дошао код нас!
Шта се заправо с оцем десило те вечери? Шта је њему значио овај пјевач који је искрснуо ниоткуда и отићи ће сутра на исти начин на који се и појавио?Осим уживања у музици и друштву, било је ту још нешто, можда и важније од свега овога. Да ли је отац у Светозаровој причи видео своју причу, ону која му је можда измакла, јер није било овде некога да чује његов глас, кад је томе било време, и да га поведе са собом. Још онда, када је било освећење заставе „Јединства“ када су овде били толики зналци певања, способни да оцијене у трену домете сваког певача на сцени. Па после, када је певао са загребачким „академцима“, нико да га чује како би требало. Нажалост, ништа се није десило, он је, ето, постао трговац, газда, а Светозар певач. Ваљда му није било суђено да сретне особу која открива и помаже таленте. Да ли је нешто можда и од њега зависило?
Мајка је била у позадини, ја покрај оца, ту је био и Војкан, али и он некако немаран према томе што је приповедао велики певач. Као да је у његовој причи свако слушао своју причу. Ја нисам слушао причу, слушао сам Писаревићев глас. Да, овакво вече није могло да прође без Косте Мајкића и његове жене Марице, која је седела уз моју мајку, осећајући се уз њу као да је у својој родитељској кући, одакле су обе биле изашле. У једном тренутку приметио сам да се држе за руке као девојчице пред странцем.
Мајка је вероватно била задовољна што је отац тако весео, али тешко да су се њене душе дотицале њихове приче. Она је и те вечери била далеко одатле, тамо где је отишао њен брат а мој ујак Бранко. Тамо се није певало, бар не ове пјесме.

Ранко Рисојевић

Текст преузет на са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/muzicari/74-svetozar-pisarevic