Донесу Турци у Београд још и саму кугу, која се наскоро по свој Србији до прољећа разнесе, и не само што све и већма помути и одузда него зликовце Турке и ожесточи, како стану по селима и по друмовима своју браћу налазити да мртви без укопа леже, гдје их је куга стигла и морила, те их негдје дрпају пашчад и крмци, а негдје се лисице и вукови њима часте; пак ударе живи Турци још огорченије и очајније Србима зулум на зулум измишљати и чинити. А Србин се сваки полако стане надимати и тајно уздисати за првим премаљећем и глоговим цвијећем, особито што се гдјетко од свога којега пријатеља или сродника у Њемачкој заоставшега, кадно кад’ и негдје на скели почне истија и обнадеждавати и приучавати шта ће се и када ће.
Осим тијех и другијех, у исто вријеме чувши почетак нове у Србији буне и рата, пријеђе из Њемачке у шабачку нахију и неки хроми Васиљ самтрећи; он је био бећар и прекодрински Србин из села Скочића ниже Зворника, што је и ускочио био амо преко Дрине у државу Карађорђеву, те је до паденија онога војевао, четовао и турско робље доводио из Босне, пак се је откупљивало и мијењало за њега српско, али га овда по жељи његовој срећа не послужи да још попровојује с Турцима, него неки га Србин у Мачванској Поцерини превари, ослободивши га својим пријатељством, успава га са дружином ту, па село дигне, притисне их на спавању и повеже, те сву тројицу отале у Шабац најприје, Фочали-ићи-тугли-паши, којино ш њима из Шапца упути на пешкеш везиру београдском, а овај ти сва три одмах, каконо је турски обичај и правосудије, на коље пред истом Стамбол-капијом, гдје је и Паисије и брат му већ био, и гдјено су и та тројица два-три дни на кољу живећи свакога мимоходнишега уши јауком и кривњавом напуњали, док и Турке (караулџије) и то једва псовкам’ и клетвама наљуте, или зар и ражале (ако је то могуће) некојега Турчина караулџију, те их једно вече из мрака пиштољима доубије; преко свега пак тога мученичка бола и самртнога борења навлаш би Турци коље то покраће начињали, да им натнутима ноге тек у земљу не опиру, пак пси гладни већ и сами обично радо навале и живима још и ноге глодати, ребра дрпати и дробину прогризати и развлачити. Ово је инди само нови почетак српскога изнуждена жертвовања турскоме кумиру, варварству, мусломанству, та Мухамеда егоизму, које ће се како и свагда тако и овда повјестницом доказивати пак и унапријед одсада; премда су Турци и прије ове буне којегдје проз вилајет чинили свашта, него још мучке и крадом ђоја од забита, и узгред, ка’ случајно, и к’о без намјерања, ал’ су одовда почели слободно и објавно свуда и свакоме злобе и пакости сву мјеру превазилазити, кадано већ у Београду и праве људске касапнице завели бијаху, судећи и закључавајући, што су могли учинити Французи у Паризу, а од своје браће Француза, то и поготову могу и они од каура и своје инаетраје.
У реченога игумна трнавскога био је однекуда у манастиру (или паче код стоке сад се прићутавши, а један повелики ђак, момак управо) који је био младић око двадесете године узраста својега, диван и дичан како Аполон, којега Турци, зато само што је Паисијев ђак и слуга, или како су му Турци вољели пришити кривицу и назвање, потварајући га, да је хајдук и да је ту код њега на јатаку, узму и одведу, како је пријед показано, у Београд, па до неколико дана послије Паисија смрти поведу и њега на губиште, упртивши му на раме и готов заоштрен колац, па га све по најлак до мјеста водећи нудили сви редом и грозама и обећањ’ма свакојакима склањајући га да се потурчи и да тако млад и лијеп не погине узалуд, кад може ш њима да живи и сретан и честит на свијета оба да постане. На то би он их упиткивао: „А умиру ли кадгод и Турци?“ Па смијешећи се, ни одговора им не чекавши, запјевао би јуначки српским гласом овако:
„Нејма вјере боље од ришћанске!
Срб је Ристов, радује се смрти,
Божји страшни суд и Турке чека,
Па ви чин’те што је вама драго,
Скоро ћете Турци долијати,
Бог вам јемац и божија правда.“
Бака некаква десила се уж њих, и пристала бијаше за њима, уговарајући га нека се и потурчи, а да остане жив; Бог види што је нужда и невоља, па му то неће у гријех поставити. Али, он и њојзи на совјету томе и сажаљењу, како својој мајци, радо и весело пјесном зафали и одговори:
„Мајко моја, на млеку ти фала!
Брзо ћеш се обрадоват’ сину,
Док пред лице Бога изађемо;
Смрт избавља од свакијег бједа,
Цват прољећа по зими се јавља,
Благо сваком ко раније умре,
О мање је муке и гријеха,
Па што дадне Спас и вјера коме,
А још има браће на свијету.“
Исти се Турци удиве толикој младића једнога неустрашности и великодушију, и чудно тврдој вјери, тге му се смилују да му прије ножем (јатаганом) срце прободу, па га на колац мртва натну и усправе посадивши га међу остале на своје мјесто украј пута к Теразији пошавши иза Стамбол-капије варошке.
Младенко Саџак, „Преглед српске књижевности у Босни и Херцеговини у 19. вијеку“, Бањалука 2010, 73-75
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.