Сава Бјелановић
(Ђеврске, Кистање, Далмација, 1850 – Задар, 1897)
Путописац и књижевни критичар, посланик у Далматинском сабору, познат је и као један од оснивача Српске народне странке на Приморју те као уредник њеног гласила, Српског листа (1880-1888), касније Српског гласа (1888-1897). Збирка путописа Кроз словенске земље (Задар, 1897) имала је знатног одјека и у бх. периодици, као и текст Како смо се селили из БиХ (Нови Требевић, 1893). Бјелановић је писао и страначке полемике, а и књижевне критике. Његов рад није био незапажен у БиХ, поготово што је наше свештенство, у највећем броју (до тада) било школовано у задарској богословији, те је познавало и њега и његово политичко дјеловање.
Како смо селили из Босне и Херцеговине
Нијесмо ми селили, него наши стари. Али се то прича и приповиједа у нашим кућама, као да је лани било.
Читали смо и учили у књигама кад су и како први Словени почели долазити и продирати на Балкански полуострв и с њима племе српско. Научили смо како се српско племе станило у Грчкој, па вратило преко Дунава до Сињега мора, у седмом вијеку. Знамо даље напамет све сјајније доба наше историје, до Косова.
Али ту почиње запињати наше знање. То кажемо за нас који књиге учимо. Народ зна више од нас и народ осјећа. Ако се уставимо на књигама, какве нам сад намећу, све ћемо заборавити.
Два пута смо ми у велике селили: у оно прво доба, кад смо прелазили Дунав и спуштали се у балканске крајеве, и други пут, кад су се с нама мијешали Турци.
Турци су продирали у Далмацију, до мора Сињега. Нијесу прелазили на острва; нијесу заузимали некијех приморскијех твђава и нијесу се на дуго уставили у Далмацији. Али, Далмацију су освојили.
Турци су промијенили лице Далмацији. Стари становници разбјегли су се махом, што куда, испред Турака. Придолазили су други: једни су придолазили с Турцима, а други послије њих, кад су Турци стали узмицати. Послије првијех пораза турскијех и опадања њихове силе, народ је хрпимице селио у Далмацију, из најближијех крајева босанскијех и херцеговачкијех, исто онако као што је селио у Крајину, у Сријем, Бачку и Банат.
Знао је то добро наш старац Милован (фра Јандрија Качић [Миошић]. Он је, као нико други, спојио науку, извађену из књига, са народнијем чуством, и испјевао нам у духу српскијех народнијех пјесама Разговор угодни. Он нама каже и учи нас:
Сви смо, побро, старином Бошњаци,
Ја л’ Бошњаци, ја ли Ерцеговци”
Бјелановићи живјели су у селу Дринићу, у Босни, на земљама бега Кулиновића. Додијало им је, те ће кућни старјешина рећи: не можемо живјети под Турчином; селимо, дјецо, у Далмацију, под окриње “принципово” (дужда мљетачкога). Дигоше се, доселише у Далмацију и овдје се раздијелише и разиђоше: једни су остали код Книна, близу границе босанске, други се спустимо до Кистања, а трећи још ниже до Скрадина.
Овијем трагом наћи ћете у Далмацији све старе босанске и херцеговачке куће. Тако нпр. Радића има крај босанске границе, па посред Далмације и у правом приморју, на мору, дакле. Говоре једним језиком сви; једни су им обичаји и традиције. Они у приморју не славе крсно име пошто су промијенили вјеру. Али се сјећају да су га славили.
Лијепо је било Бјелановићима у Босни. Земље и горе у изобиљу, па доста жита и стоке. Имала је кућа стотину глава крупне стоке: коња и говеда, бег добар као крух што се једе.
Још се прича да је бег, кад су му кметови одселили, дошао у празну кућу, простро ћилим, стао клањати и проклињати Бјелановиће што се дигоше и од оваког добра побјегоше. Толико му је жао било. И – наши кажу још – то нас проклетство и сад гони!
Ја не знам је ли адет у мухамедоваца да проклињу. Да је то тако и било, прича не зна и не може казати ко је гледао ту грдну молитву. То је, дакле, прича, коју треба тумачити. Није нас бег проклео, него смо се ми покајали. Стари су жалили за огњиштем, а та чежња за изгубљеном домовином прешла је у крви од кољена на кољено. И јест грдна промјена; оставили су богате земље, горе, воде, кошенице и пашњаке, и сашли у камен и крш.
Опћа је ова чежња у нашем народу. Још није заборавио старе домовине. Живе и данас као да ће сутра кретати на пут, на повратак. Кућа му није кућа него стан!…
Али, у оно доба носила га је друга мисао: мисао слободе. Народ није бјежао, него војујући селио. Из ове наше куће прославила су се два четника, два Павла Бјелановића који се уз гусле пјевају. Војевали су против Турака и били су Турке. Војевали су под заштитом Републике Мљетачке и пропадали су под овом заштитом. Бјелановић Павле, први, убио је једнога бега Кулиновића, усред његове куће, а он је погинуо под уцјеном мљетачком.
Судбине наше!…
Мљетачка Република призивала је наш народ из Босне и Херцеговине у приморје и пружала му сваку помоћ. Ускоцима дијелила је пусте земље и давала помоћ за прве године: у житу, за храну и сјеме, у пољском алату и у новцу. Још им је давала праха и олова, колико им је требало. За сва та добра имали су једну дужност: да с Републиком војују против Турске. Наши су стари то и жељели. И стога се нијесу могли нахвалити принципа и бешкота, хљеба бијелога, којијем их је Република Мљетачка прехрањивала.
Наши стари, дакле, долазили су на позив мљетачке владе, која им је пружала сваку помоћ у ратовима и поштовала њихове обичаје, језик и вјеру. Тако је било у Ђесаревини. То су заиста у оно доба праве и велике повластице (привилегије), особито у Далмацији, гдје се није трпјела никаква друга вјера, осим једне – државне. Србима православне вјере дариване су баштине, богате плаће и велике титуле!
Послије, кад већ није било потребе од српске крви, мијењала је Мљетачка Република своју политику, те су наши стари под њом доста страдали.
Али, ипак неки траг поштовања одржао се и у оној страшној и бездушној мљетачкој влади. Иако се славенско писмо, ћирилица, одржала само код православних, иако су они пропадали од пропасти на приморју и останци им узбијени били у планине, ипак је мљетачка влада и пошљеднијех година, пред своју пропаст, издавала своје државне прогласе на српском језику и ћирилицом, покрај талијанског, службеног језика.
А кад су и у која доба селили наши стари из Босне и Херцеговине у Далмацију? Одговорићу.
Једни, а то највише великаши, селили су одма по Косову. Ми знамо да су великаши српски слали своје благо у Дубровник на оставу, па и они су ишли за својијем благом. Многи племићи и господичићи, који се нијесу хтјели покорити Турцима, прешли су у Далмацију, као што су неки прешли у Угарску и Ћесарију. Један првосвештеник римокатоличке цркве, из познате племићске куће Павловића Лучића у Макарској, износио је тапије и доказивао је да су Павловићи Лучићи од рода Немањића.
Имао сам у руци, овдје у Задру, један зборник грбова свијех српскијех племићскијех кућа. На првом је листу грб Немањића, па Грбљановића, Бранковића итд. Набројио сам да се половица овијех кућа још и сад потеже у Далмацији.
Нашао сам у зборнику и грб некијех Бјелановића. Али, ја се не могу позвати ни на какву успомену или предање, а камоли на какву исправу и тапију да докажем поријекло своје од каквијех старијех племића. Успомена наша допире само дом онога Кузмана Бјелановића, који је дигао своју дјецу из Дринића и повео их у Далмацију. Сва нам је слава у онијем хајдуцима. А заједница наша у овој успомени и у једном крсном имену, које сви овога рода у један дан славе!…
Дакле, почело се селити одма по Косову и наставило тако помало. Али, права велика сеоба била је седамнаестога вијека, илити да кажем мало друкчије – то је било у доба Јанковића Стојана. И овај српски јунак родом је из Босне.
Сад хоћу ли вам причати оно што сви знате?
Митровићи доселили су у Жегар, у Далмацији. Од ове куће прославио се први Митровић Јанко, који је, половицом седамнаестога вијека, својијем четама ударао на Турке у Лици и Крбави, на Грахову и Дувањском пољу. Године 1652. дочекао је Турке у Котарима и разбио их. За његова јунаштва именовала га је Република Мљетачка витезом, дала му мјесечну плаћу од 20 златнијех дуката и најпослије поставила га за сердара свијех Равнијех Котара.
Јанко Митровић умрије 1667. Остала су му четири сина: Стојан, Савића, Јанко и Илија и ћер Анђелија, о којој се пјева у пјесмама да је била љепша од бијеле виле.
Стојан прозвао се по оцу своме Јанковићем.
А сад, слушајте гусле, а не слушајте мене!
Стојан Јанковић замијенио је оца у сердарском достојанству. Стао је војевати на Турке и у једном боју био је заробљен. Одвели су га Турци у Цариград и поклонили су га султану као велики дар. Цар му је поклонио живот и вјенчао га Ајкуном дјевојком. У сужањству провео је Стојан четрнаест мјесеци и побјегао је, оставивши и Ајкуну и два нејака сина.
Каже се да су се Стојанови синови звали Кулен-ага и Бешир-ага. Каже се још да су од њих постали Куленовићи и Беширевићи. Тако се приповиједа, а ову причу нека бистре други, или ћемо је ми бистрити други пут. То толико овдје треба казати да су се Куленовићи и Беширевићи босански срађали с Јанковићима у Далмацији, да су се овијем сродством поносили и да су једни другијем писали и дарове слали, све до нашијех доба.
Стојан је наставио војевање. За његово јунаштво сенат мљетачки дао му је велике беглуке, плаћу и колајну златну. Стојан је погинуо у боју 1688.
Сердарство остало је на нашљедницима Стојаневијем. Мљетачки сенат именовао је Стојанове сине контима (конти, мљетачки грофови). Титуле и богаства своја одржала је ова кућа све до пропасти Мљетачке Републике.
Овако је Мљетачка Република цијенила јунаштво српскијах соколова. А кад је она овијем Србима давала титуле и господства, заиста су их заслужили.
Ја о томе нећу даље говорити кад гусле говоре. О Стојану Јанковићу и котарскијем јунацима пјева се у Босни и Херцеговини, као и код нас у Далмацији. Пјева се о њима, као и о jунацима косовскијем. Ја не знам које су пјесме љепше: или оне о Косову или ове о Јанковићу Стојану.
Почео сам причати и ево сам се испричао. Да сам написао једно право проучавање о сеоби једне велике куће у Далмацији, или о једном добу, о једној самој години наше историје, то би могло испасти као нека монографија. А кад бисмо ми имали једну хрпицу монографија, могли бисмо саставити једну историју о овом другом нашем селењу. Тад би се јасно видјело у књизи: ко смо и откуда смо, као што наш прости народ зна по предању, по причању, и осјећа у својој души. Ваљда ћемо и то доживјети.
Младенко Саџак, „Преглед српске књижевности у Босни и Херцеговини у 19. вијеку“, Бањалука 2010, 164-169 стр
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.