Sursum corda!
Горје имјејем сердца
Дух је силнији од тијела: мисао је јача од свачега. Трошне су све човјечанске установе, али је вјечит и неразорив дух народни у својој свијести, у својој образованости, у духовном јединству својему.
На дан 31. јануара 1908. опоменимо се, да је прије сто година под ударцима силе пала и Република Дубровачка, најстарија установа, коју је Српство наслиједило из средњих вијекова и која је у XIX. вијеку упливала.
У своје вријеме прије ње пале су такођер под ударцима силе и српске државе у Маћедонији, и држава у Србији, и држава у Босни, и држава у Зети, и држава у Херцеговини.
Дух Српства није пао и није могао пасти.
Он је лебдио изнад тијех рушевина. Њега је носила књига, пјесма и прича; он је живио у вјери, у књизи, у језику; он је његовао неугасни пламен свагда готов, да нову варницу пусти, да новој творевини душу удахне.
На данашњи дан, кад се опомињемо пропасти једне творевине и једне установе, познајмо браћо и народе, ову истину; поклонимо јој се; узнесимо је; надахнимо се њоме за нова сјајна дела.
Пренимо се сви! Проучимо у данашње просвијећено вријеме мало прије казане истине. Користимо се њима, јер је једино у њима спас народа нашега!
Дижимо једно српство културом, овим лијепим језиком и уједињеном просвјетом народном. Прионимо сви, да нађемо средства, којима се то може извршити.
Духовноме раду једини је господар наша добра воља. А духовни је рад орао силнијех крила; њему нема граница ни брда. Њему су „свуда броди гдје год дође води.“
У данашњем вијеку слободе њему сметње нема до у нашем незнању, у нашем немару, у нашој духовној лијености, у нашој непоузданости, и у нашој невјери!
Кад је њему наше срце господар и извор, изведимо га на бијели дан, начинимо од њега дјело. Нека нам у томе послу не буде жао ни жртава ни труда, јер је у њему спасење народа нашега!
Уједињујмо, ујединимо срце онога на Тимоку и онога украј Гружа; онога из Скадра на Бојани и онога на Морави, и онога на Уни и онога на хладном Вардару!
Шта може и шта смета граница међу седам државних власти, које данас управљају народом нашим, духовном уједињењу народа нашега у образованости, у укусу, у књизи, у родољубљу и у народним идеалима?
Културно Српство може постати кад год ми хоћемо. Оно треба да изађе из духа и из воље наше. До нас стоји да га из висине будућности спустимо на земљу наше опште домовине. За њ нема никакве забране!
Уједињујмо, ујединимо срца наша!
Биоград.
(из бачке „Зоре“).
Стојан Новаковић
СРПСКА РИЈЕЧ (САРАЈЕВО), 26. ЈАНУАРА (8. ФЕБРУАРА) 1910
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.