БРАНКО ЋОПИЋ: Марија на Пркосима

Подели:

Уно, дјевојко из дјетињске бајке,

запљускуј, запјени, зашумори мени

о поносној тузи Маријине мајке…

А ти вјетре с горе,огласи се јаче

да чујем срца што освету кују,

и сваке ноћи бурније се чују,

срца другова с моје Клековаче.

О теби пјевам, Маријо с Каменице,

дјевојко – ратниче из батаљона,

што си под титовку свила плетенице

и срцем кренула противу бетона.

 

 

Нећу да пјевам о Марији чобаници,

о скоку с камена на камен,

о птици пастирици,

о првој руменој у вези жици.

Ни о њеној сузи, кад се зором краду

и журно бјеже ка Дрвару граду,

Каменичани, радници у Шипаду.

Прећутаћу о руву дјевојачком,

и како тужно мири дуња жута,

а драги суђени, још невиђени,

често се привиђа на окрајку пута.

Сад видим Пркосе, брдо вјетрометно,

њихово гнијездо у нашем крају,

и видим Марију на положају,

у њихове логе у свитање рано,

поље – осињацима посијано.

Трипут је муња кроз ноћ засијала,

трипут је Марија јуришала.

 

 

Кад је на први бункер ударала,

у сијевању које живот брише,

село је своје у огњу гледала,

и стада бијела којих нема више,

чула је старца гдје из јаме збори

и плач матери с дјететом у гори.

А кад је на други бункер јуришала,

угледа мртве стазе испод Брине

и пепелиште умјесто Дрвара

и згрчене у ватри машине.

Видје: колона, тамна и нијема

бдије над градом кога више нема.

 

 

А кад на трећи бункер наступила,

смрт је шинула из тамна гнијезда

и соколици поломила крила –

над Каменицом се откинула звијезда.

Посљедње свитање гледају јој очи,

и задња пјесма из срца се точи.

Запјева о своме првом Илињдану

када је свето бреме понијела,

поклонила му младост ко драгану,

како је у зору оштре и смрзнуте,

новорођенче драго, Домовину,

стезала на груди нетакнуте,

и често јој пјевала Партизанку,

челичну и росну успаванку.

 

 

Марија, звијездом обасјана мати,

док над њом смртна згушњава се тама,

осмијехом, посљедњим ратнике прати,

однијеше јој дијете над рукама,

у срцу ношено,у крви рођено,

и кроз триста ватара пронесено.

Иде бригада, носи Домовину,

и дијете расте, чаробна бајка,

над њим невидљиво Марија бдије

и дише топлином – дјевојка и мајка.

Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.
Подели:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *