(Приједор, 7.април 1896. – Јошавка, 2.април 1942.)
… »И роди ми се син Младен, седмог априла 1896. године», забележи прото Симо Стојановић радостан тренутак. Тог дана, а већ је имао две ћерке, роди му се прво мушко дете. У чудно време. Једну окупацију, ону турску, заменила је друга, овај пут велика империја Хабзбурга.
И као да је било суђено, наследник, аи несто млађи брат Сретен нацтавише очеву борбу за највеће идеале, просветну аутономију, национално достојанство, за слободу.
После основне школе, коју је завршио у родном граду, Младен одлази у Сарајево где завршава два разреда гимназије, а онда, да би био са братом Сретеном, наставља седми разред гимназије у Тузли. Гимназија у Тузли је у то време најјаче упориште «младобосанаца» па се Младен среће с Тошом Илићем, Радом Ђурановићем, Васом Чубриловићем. Од 1912.године постаје чланом тајне организације «Народна одбрана», а онда прелази у Београд где упознаје Гаврила Принципа, Мустафу Голубића и Недељка Чабриновића.
Атентат у Сарајеву послужио је аустроугарским властима да похапсе све сумњиве. Читава група, њих 34 ђака тузланске гимназије, нашла се у затвору. Међу доказима који су теретили Младена био је дневник мајора Косте Тодоровића са комитског курса у Врању и Прокупљу, као и дописница коју му је из Београда послао брат Сретен да у Тузли сачека и угости Гаврила Принц и Бошка Грабежа на путу у Сарајево. Истрага у тузланском затвору траје шест месеци, а он са 18 година, иако по тадашњим законима малолетан, добија 16 година затвора. Из затвора у Бањој Луци пребачен је са Сретеном и групом напредних омладинаца, међу којима су Тоша Илић, Васа Чубриловић, Коста Хакман и други, у Бихаћ, у чувени затвор Кула. Но, и то је била успутна станица јер следи затвор у Зеници.
Помиловање је стигло након две године, а повратак у Приједор пун тријумфа. Но, за њега борба није завршена. Већ следеће године учествује у разоружавању аусторугарске војске у Сремској Митровици, истичући се изузетном храброшћу.
Крај рата и жеља да помаже људима, овај пут на други начин, опредијелиће Младена за студије медицине у Загребу. Немиран дух, жеља за учењем, накратко ће га одвести у Беч, а онда се поново враћа у Загреб где завршава факултет. Био је изузетно образован, говорио је француски, немачки, руски, енглески и италијански језик. Стажирао је у закладној болници у Загребу, затим болници на Кошеву у Сарајеву. Године 1928. одлази у Пучишће на Брачу, да како каже «лечи народ и да му вида ране».
У Приједор се вратио почетком 1929. године, после очеве смрти, како би био уз мајку и свој народ. Отвара ординацију у приземљу породичне куће, постаје народни лекар. «Сва сиротиња из града и села долазила је код њега. Када није било новца за лекове, он је плаћао, када није било пелена за новорођенче, он је куповао.Пред кућом су стајали читави редови кола, од Бихаћа, Петровца до Кључа », каже Сретен у својим« Сјећањима ». Никад никог није одбио, другује са бројним суграђанима, оснива тенис клуб, пешачи по Козари, дружи се с жељезничарима, држи предавања рударима у Љубији. Постаје једна од најомиљенијх личности града, хуманист каквих је било мало. И није чудо што његов пријатељ из студентских дана, Густав Крклец, једне прилике рече: «Био је то најдивнији младић којег сам срео. Младен је био човек какви ће људи тек бити … »
Активно је помагао штрајк рудара рудника Љубија, а према неким подацима 1940. године примљен је у чланство Комунистичке партије.
Као војни лекар почетак рата дочекао је у Далмацији. Враћа се у свој родни град где ће га усташка власт веома брзо ухапсити. Но, Младен је био изнад њих, успео је да искористи несмотреност стражара и побегну на Козару. Само осам дана касније, на партијском савјетовању 25. јула 1941. године у селу Орловци, изнад Приједора, доктору Младену Стојановићу поверена је дужност руководиоца устанка на Козари. Његово искуство, зрелост и ауторитет биће одлучујући да му се сваким даном прикључи све већи број људи. Они су му веровали, ценили га и поштовали.
На непријатељску офанзиву против партизанских снага на Козари, Младен је одговорио 23. октобра 1941. године нападом на јако упориште у Подградцима. Под његовим вођством партизанске снаге, организоване у Други крајишки НОП одред су, децембра исте године, уништили јако непријатељско упориште на Мраковици. Легенда о команданту доктору стигла је и до непријатеља. Један од њих, извесни командант домобранског војне области, извјештавајући своје надређене, 24. децембра 1941.године, каже: «Доктор Младен Стојановић из Приједора, који је вођа побуњеника у Козари планини, истакнути је комуниста и цео његов покрет је на комунистичкој основи, иако је привукао к себи и приличан број сељака из околних места. Организовао је оружану снагу од око 5.000 пушака, са око 100 стројница и 4 бацача мина. Кад врши нападе на неки део наших снага, прикупи највећи део својих снага на том месту и пред зору изненада нападају са свих страна. Када зароби известан број домобрана, редовно им држи комунистичко-пропагандни говор, понуди их храном и цигаретама, превије им ране, ако их имаду, и потом пусти кућама. На тај начин толико утиче на морал војника да су ови неупотребљиви и убудуће за акције против побуњеника.
Он је најопаснији вођа побуњеника, јер је најинтелигентијим, предводи највећу и најјачу групу побуњеника, врло је опасан, а нападе припрема и изводи са пуно система ».
Почетком 1942. године др Младен Стојановић одлази у Подгрмеч како би учвстио партизанске снаге, пренео искуства свога Другог крајишког одреда, који је «најорганизованији и најсређенији у Босанској крајини: војнички, политички иу сваком другом погледу». Непосредно иза тога, као начелник Оперативног штаба за Босанску крајину прешао са козарском пролетерском четом је у централну Босну, да снагом свог ауторитета сачува јединство народа у заједничкој борби против непријатеља. У сукобу с четницима Младен је рањен, да би након неколико дана лежања у болници, априла 1942. године био кукавички убијен.
Када је убијен у Јошавци доктор Младен је имао 46 година и већ је био легенда. И остао до данас. Козарски партизански одред тада је имао 3.500 добро наоружаних бораца и спадао међу најјаче и најбоље у тадашњој Југославији. 19. априла 1942. године Одред је добио Младеново име.Народним херојем Младен је проглашен 7. августа 1942. године. Његови посмртни остаци пренесени су у Партизанско гробље на Уријама 1961. године.
Народним херојем проглашен је 1972. године и Други крајишки народноослободилачки партизански одред «Доктор Младен Стојановић».
Младеново име ушло је у песме јер се само о најбољим пјева. О најбољим, међу најбољим. А такав је био Младен Стојановић.
ввв.музејкозареприједор.цом
Текст преузет са: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/istorijske-licnosti/218-mladen-sojanovic