Голуб Бабић
Рођен је у Трубару код Дрвара 7. септембра 1824 г. Од оца Илије и мајке Василије. Одраставши најпре се борио против турског зулума као хајдучки харамбаша у југозападној Босни и Тромеђи.
У револуционарној 1848.години, за време Мађарске револуције, учествовао је у одреду српски добровољаца под командом Стевана Петровића Книћанина у борбама по Војводини. Вратио се у Босну и 1858 г., Учествује у Дољанској буни где му гине старији брат Божо. Све до 1863. године живи у Славонији, у Пакрацу, где се већи део породице Бабић преселио као и мноштво народа из Босанске Крајине након неуспеха Дољанске буне.
У зиму 1863. године долази са породицом у Ђаково, на позив бискупа ђаковичког Јосипа Јураја Штросмајера, где живе неколико месеци под његовом заштитом, а потом се пресељава у Србију, због страха да га аустријске власти не предају Турцима, али и због бискуповог притиска да пређе на католичанство, на шта му је Голуб одговорио: „Ми смо, баш због вјере, оставили и жене и дјечицу, свој завичај и оно мало сиротиње. А кад би хтели вером преврнути, пре би се потурчили, па би у својој земљи живели слободно као и бегови „.
Од 1864. па све до 1875 г. Живи са породицом у Србији, у селу Стублине код Обреновца, где их је сместио прота лознички Игњатије Васић, пошто је у Србију прешао код Лознице.
Августа 1875.г враћа се у Босну са своја три брата : Миланџом, Павлом и Петром и диже народ на устанак у Црним Потоцима, између Дрвара и Босанског Грахова кад је и изабран за вођу устаника на простору југозападне Босне. Већ до 15. септембра 1875. године имао је чету од 25 људи, а до краја месеца одред од око 150 људи. Устаничка војска је сваким даном бивала бројчано јача и боље наоружана. Илија Гутеша му је из Беча послао 315 пушака „острагуша“ и 6 центи барута, које му је у Срб донео Симо Бањац. Да би објединио руковођење борбама на сектору којим је руководио, формирао је главну управу устанка: Главно управитељство јужнобосанског устанка, као централно руководеће тело. Врло брзо је стекао поверење, ауторитет и углед међу устаницима, а на борбеном плану постигао је значајне војничке успехе. Био је велики присталица и поборник герилског ратовања. Ослобођена је територија од Лике до Бјелаја (са Унцем, данашњи Дрвар) и од Динаре до Ливна и Гламоча. Заједно са својим седамдесет једним четовођа потписао је 2.јула1876.г. Проглас за уједињење Босне са Србијом. Кад је 1877. (4. августа) доживео војнички пораз код Седла, а устанак био угушен, прешао је у Лику и одатле све до марта 1878 организовао мање герилске нападе на Турке у Босни и Тромеђи. Исте године изабран је, на устаничкој Скупштини одржаној у Тишковцу, за делегата на Берлинском конгресу заједно са Васом Видовићем, али не одлази у Берлин због настојања Кнежевине Србије да се ничим не замјери Аустро-Угарској Монархији.Улазак аустријске војске и окупацију Босне и Херцеговине прихватио је помирљивим односом и држањем те се предаје трупама у Србу. Једно време био је у служби нове власти у Бихаћу, прихватајући то као привремено и тренутно боље решење од турске власти.
На Никољдан, 19. децембра 1910, Војвода Голуб Бабић умро је у Сарајеву, у 87-ој години. Непознати аутор некролога написао је: „Од ране младости своје с оружјем у руци борио се за своју потиштену браћу. Није било оружаног покрета у коме он није учествовао …“
Никица М.Грубор
Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/zasluzni-srbi/istorijske-licnosti/55-golub-babic