Др Драго Његован: Српски устанак у Дрвару и Србу 27. јула 1941. године против геноцида Независне Државе Хрватске

Увод

Двадесетседмоjулски устанак у Дрвару 1941. године, поводом чиjе смо се седамдесте годишњице окупили на овом научном скупу, можемо посматрати у три гео-политичка контекста: 1) европском, 2) jугословенском и 3) контексту проглашења Независне Државе Хрватске и њеног геноцидног поступања према Србима.^[1] Неби требало да има спора о томе да су ови контексти повезани.

У склопу европског контекста, устанак у Дрвару се може посматрати као jедан у низу регионалних покрета отпора против сила Осовине, специjално мотивисан новом ситуациjом на европском ратишту, проистеклом из напада нацистичке Немачке на Совjетски Савез, коjи се схвата пре свега као немачко-руски рат.

У склопу jугословенског контекста, устанак у Дрвару се посматра као jедан у низу устанака на териториjама будућих федералних jединица Југославиjе, коме претходи позив КПЈ на устанак против окупатора и домаћих издаjника (4. jула). Као што знамо, уследио jе устанак у Србиjи 7. jула, Црноj Гори 13. jула, Словениjи 22. jула, Босни и Херцеговини и Хрватскоj 27. jула и Македониjи 11. октобра. С друге стране, устанак у Дрвару од 27. jула може се посматрати и у контексту покрета отпора коjи почиње 13. маjа 1941. године окупљањем припадника Југословенске воjске у отаџбини (ЈВуО), предвођених пуковником Драгољубом Михаиловићем, коjи нису признали капитулациjу од 17. априла.

У склопу контекста НДХ и њене геноцидне анти-српске политике, устанак у Дрвару можемо посматрати као српски устанак против Независне Државе Хрватске, тj. као устанак против терора (и геноцида) коjи она примењуjе против Срба у оквиру граница НДХ.

У овом контексту ниjе могуће одваjати устанак у Дрвару и устанак у Србу, jер то нису два устанка, већ jедан устанак: српски устанак против НДХ са центром у Дрвару, односно Српски краjишко-лички устанак против терора хрватских усташа и геноцидне политике Независне Државе Хрватске.

Проглашење и устроjство Независне Државе Хрватске

Независна држава Хрватска (НДХ) проглашена jе у Загребу jош док jе траjо Априлски рат сила Осовине против Краљевине Југославиjе 6 – 17. априла 1941. Проглашење jе 10. априла 1941. године извршио „воjсковођа“ Славко Кватерник, пензионисани аустро-угарски пуковник, у име Анте Павелића, поглавника усташке организациjе, коjи се jош налазио у фашистичкоj Италиjи. Проглашење НДХ обjављено jе на насловноj страници загребачког листа Хрватски народ и саопштењем на загребачкоj радио-станици. Истовремено jе обjављена изjава Влатка Мачека, вође утицаjне Хрватске сељачке странке (ХСС) и потпредседника jугословенске краљевске владе, коjом се хрватски народ позива да се покорава новоуспостављеноj власти и ставља читава инфраструктура власти Бановине Хрватске на располагање усташким властима.^[2] По повратку у Загреб 16. априла 1941. године Анте Павелић jе именовао „Прву хрватску државну владу“.

У састав НДХ, вољом Трећег Раjха, поред Хрватске, Славониjе и наjвећег дела Далмациjе (значаjан део средње Далмациjе с jадранским острвима припао jе Италиjи,^[3] као и остатак Словениjе), спадале су jош Босна, Херцеговина и Срем.

Независна Држава Хрватска у административном погледу, након формирања власти, била jе организована у 22 „велике жупе“, са нижим jединицама: „котаревима и обћинама“. Главни град Загреб имао jе посебан статус, у рангу велике жупе. Велике жупе НДХ су следеће: 1. Барања, седиште Осиjек,^[4] 2. Билогора, седиште Бjеловар, 3. Брибир-Сидрага, седиште Книн, 4. Цетина, седиште Омиш, 5. Дубрава, седиште Дубровник, 6. Гора, седиште Петриња, 7. Хум, седиште Мостар, 8. Крбава-Псат, седиште Бихаћ, 9. Лашва-Глаж, седиште Травник, 10. Лика-Гацка, седиште Госпић, 11. Ливац-Запоље, седиште Нова Градишка, 12. Модруш, седиште Огулин, 13. Плива-Рама, седиште Јаjце, 14. Покупjе, седиште Карловац, 15. Посавjе, седиште Брод н/С, 16. Пригорjе, седиште Загреб, 17. Сана-Лука, седиште Бања-Лука, 18. Усора-Соли, седиште Тузла, 19. Винодол-Подгорjе, седиште Сењ, 20. Врхбосна, седиште Сараjево, 21. Вука, седиште Вуковар, 22. Загорjе, седиште Вараждин и 23. Главни град Загреб.^[5]

На челу великих жупа били су велики жупани, а управу нижих териториjалних jединица водила су котарска односно општинска „поглаварства“ на челу са „предстоjницима“. На челу поглаварства стаjали су истакнути усташки прваци или поjединци из десног крила ХСС, коjи су већ имали или су прихватили хрватску усташку идеологиjу и били спремни да jе спроводе у пракси.

По доласку на власт хрватска усташка организациjа тежи да постане масовни покрет, у односу на претходних десетак година када jе представљала малоброjну терористичку организациjу jош пре рата „заклетих усташа“, коjа jе делом била у избеглиштву (у Мађарскоj, а наjвише у Италиjи), а делом у земљи.

У загребачком листу Усташа то jе изражено на следећи начин: „У усташкоj хрватскоj држави, коjу су створили поглавник и његове усташе, мора се усташки мислити, усташки говорити и што jе наjглавниjе – усташки радити. Једном риjечи, читав живот у Независноj Држави Хрватскоj мора бити усташки.“^[6] На jединство, чак идентитет хрватства и усташтва често jе указивао поглавник НДХ Анте Павелић: „Ново покољење Хрвата мора бити не само хрватско,… него мора бити у потпуном смислу усташко. Јер Хрвата jе и приjе било, али ниjе било усташа, а док ниjе било усташа, ниjе било ни хрватске државе. Кад убудуће не би било усташа, не би било ни хрватске државе“.^[7] Према томе, хрватско усташтво jе суштина Независне Државе Хрватске.

Целокупна делатност хрватског усташког покрета у НДХ подељена jе на три „гране“: политичко-организациона грана имала jе основни циљ „организирања у организациjе Усташког покрета, те душевни одгоj чланства и пучанства уобће“, и организовање омладине у Усташкоj младежи;

Усташка воjница – воjна формациjа усташке организациjе по узору на фашистичко-нацистике воjне формациjе (као што су „црне кошуље“ и СС), изван редовних државних воjних формациjа (нпр. Wermacht) коjе су НДХ представљали домобрани, а под непосредном потчињеношћу поглавнику Павелићу. Јединице Усташке воjнице биле су роj, вод, сатниjа и боjна, а могле су бити формиране и веће jединице као што jе сдруг. Главни стожер Усташке воjнице делио се на шест служби: боjна на служби при Поглавнику, редовне дjелатне боjне, припремне усташке боjне, причувне усташке боjне, усташки подмладак и воjно-радна служба.

Трећа група била jе Усташка надзорна служба (УНС), коjа врши надзор над целокупним радом управних и усташких установа и требала jе „спечавати сваку дjелатност коjа би угрожавала слободу и независност Независне Државе Хрватске, мир, спокоjност и сигурност хрватског народа и тековине ослободилачке борбе Хрватског усташког покрета“.^[8]

Усташка надзорна служба (УНС) се састоjала из четири уреда:

1/ Усташко редарство – уред jе водио политичке предмете, а имао jе три одсека: комунистички, жидовски и српски; 2/ Усташка обавештаjна служба – уред jе вршио хапшења и проводио истраге; 3/ Усташка обрана – оваj уред представљао jе посебну воjно-полициjску формациjу у чиjоj надлежности су били и концентрациони логори, а формирао jе и посебне jединице као нпр. Први усташки обрамбени сдруг (Јасеновачки обрамбени сдруг) и 4/ Особни одjел. Касниjе jе формиран и пети „уред“: Усташка сигурносна служба – коjа такође врши хапшења и ислеђивања и организуjе Павелићеву „тjелесну стражу“.

Организациjа усташког покрета у НДХ устроjена jе „Одредбом о саставу и дjеловању усташког покрета“ из jуна 1941. и „Прописника о задаћи, устроjству, раду и смjерницама Усташе – Хрватског ослободилачког покрета“ из августа 1941. године.^[9]

На челу усташког покрета jе „поглавник“ са „доглавничким виjећем“ коjе има 12 „доглавника“ и 6 „поглавних побочника“. Организациjама на терену руководе „устроjствене установе“ подељене на стожере, логоре, таборе и збирове, 2/ „управно заповjедништво усташке младежи“ („заповjедништво мушке усташке младежи“ и „заповjедништво женске усташке младежи“), 3/ „управно заповjедништво женске лозе усташког покрета“, 4/ “управно заповjедништво сталешких построjби“ и 5/ „благаjна“.

Главни усташки стан (ГУС) jе „врховна установа цjелокупног усташког покрета“. „Устроjствене установе“ усташог покрета су стожери, логори, табори и збирови – у њима се „построjаваjу“ чланови усташког покрета с циљем „да се боље оствари задаћа покрета у свим његовим диеловима“. Ове „Устроjствене установе“ покриваjу одређена подручjа: стожер – подручjе jедне „велике жупе“, логор – подручjе управног „котара“, табор – подручjе jедне управне „обћине“, збир – подручjе jедног насеља или дела већег места.

Оружане снаге НДХ, према томе, сачињава: домобранство, као регуларна воjна сила (копнена воjска, зрачне снаге и морнарица, као и легионарске jединице), усташка воjница (jединице усташке воjнице и усташке милициjе – понекад назване и „дивље усташе“) и оружништво (жандармериjа).^[10]

НДХ jе воjно-териториjално била подељена на дивизиjска подручjа: Савско, са седиштем у Загребу, Осjечко, са седиштем у Осиjеку, Врбаско, са седиштем у Бањоj Луци, Босанско, са седиштем у Сараjеву, Јадранско, са седиштем у Липару, те подручjе групе генерала Лукића, са седиштем у Госпићу и подручjе групе генерала Класића са седиштем у Добоjу.

Одмах по окупациjи на чело градских и сеоских општина постављена су проверена хрватска усташка лица или припадници немачког народа.

Законодавна активнот НДХ

Од првог дана постоjања НДХ уследила jе интензивна „законодавна“ активност, иако НДХ чак и по сазивању октроисаног Хрватског Сабора из фебруара 1942. године ниjе имала право законодавно тело. Хрватски усташки закони, законске одредбе и проведбене наредбе обjављиване су у службеним Народним новинама. Већ 10. априла обjављен jе Закон о оснутку воjске и морнарице државе Хрватске (по налогу Поглавника: Славко Кватерник). Истог дана обjављена jе проведбена наредба Поглавникова повjереника за унутарње послове к закону о присези вjерности Држави Хрватскоj (Поглавников повjереник за унутарње послове: Др. Милован Жанић).

По доласку Анте Павелића у Загреб, он jе, уз одговараjућег повjереника, министра или предсjедника законодавног повjереништва, потписивао хрватске усташке законе.

Законска одредба о укидању jавног биљешништва обjављена jе 18, а Законска одредба о изрицању осуда, о називима судова и судаца и о употреби чистога хрватског jезика код судова 19. априла. Истог дана обjављена jе Законска одредба о именовању повjереника код привредних подузећа, као и Законска одредба о укидању котара Окучани. Законска одредба о забрани ношења свих одликовања („ордена“ и „медаља“) бивше Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и бивше Краљевине Југославиjе и свих повластица стечених тим одликовањима, Законска одредба о разрjешењу упорабних уговора између самоуправних тиjела и трећих особа и Законска одредба о имовини Сокола бивше Краљевине Југославиjе обjављена jе 24. априла. Законска одредба о забрани ћирилице, као и Проведбена наредба министарства унутарњих послова о законскоj одредби о забрани ћирилице (коjу jе потписао др Андриjа Артуковић, министар) обjављена jе 25. априла. Законска одредба о држављанству обjављена jе 30. априла. Следиле су законске одредбе о државном грбу, државноj застави, Поглавниковоj застави, печатима, Законска одредба о расноj припадности, Наредба о извешћивању застава, законска одредба о преласку с jедне вjере на другу, итд.^[11]

Хрватске усташке власти на свим нивоима радиле су по тим „законима“, али и мимо њих. На пример, у НДХ су концентрациони логори успостављени пре њиховог „озакоњивања“. Исто jе било и са покатоличавањем Срба итд.

Срби су присиљавани да се покатоличе. Већ 3. маjа 1941. донета jе законска одредба о преласку с jедне вере на другум а затим и низ допунских одредби, наредби, упутстава и окружница. Министарском наредбом од 18. jула 1941. године забрањен jе и сам назив „српска православна вера“. Таj назив jе замењен називом „грчко-източна вjера“. Негиран jе и назив „Србин“ и „српско“ у НДХ. Сви су морали бити Хрвати без обзира на веру. Покатоличавање су проводили хрватски усташки управни органи, уташки функционери и католички свештеници.

Поред општег притиска да се Срби одрекну православља и приме католичанство, у многим срединама силом jе изнуђиван „добровољни“ прелазак: забрана изласка изван села, забрана снабдевања шећером, соли, шибицама, забрана прослављања православних празника, ^[12]забрана рада за време католичких празника, орочавање службе државних чиновника ако остану у православљу, претње протеривањем итд.

Геноцидни карактер Независне Државе Хрватске

Независна Држава Хрватска jе по своjоj идеологиjи, законодавству, раду своjих државних органа, индивидуалним и колективним акциjама припадника усташког покрета, штампи итд. – геноцидна творевина. Геноцид НДХ био jе усмерен на Јевреjе^[13] (у склопу савеза са нацистичком Немачком), Цигане и Србе (без обзира на идеологиjу и политику фашистичке Италиjе и нацистичке Немачке). С обзиром на тему рада, овде ће бити речи о геноциду над Србима.

Становништво Независне Државе Хрватске било jе вишенационално и вишеконфесио-нално.^[14] Нешто изнад 50% становника чинили су Хрвати католици. Скоро jедну трећину чинили су Срби православни. Муслимани у Босни и Херцеговини, око три четвртине милиона, проглашени су Хрватима. Остатак су чинили Немци, са посебним повлашћеним статусом, Јевреjи, предвиђени за истребљење, те друге мање броjне мањине. Срби, око милион и деветсто хиљада становника, са већим концентрациjама у Срему, источноj и западноj Славониjи, северноj Далмациjи, Лици, Кордуну, Баниjи, источноj Херцеговини, Сембериjи, Босанскоj Краjини поглашени су неприjатељима хрватског народа и Независне Државе Хрватске. Срби су морали нестати са териториjе НДХ.

Павелићеви министри, као и велики жупани чиjе су жупе обухватале српске краjеве, те усташки и католички листови, изнели су геноцидни програм НДХ у односу на Србе:

Миле Будак, министар НДХ, у Крижевцима (6. маjа) jе рекао:

„… ми смо држава двиjу вjера, католичке и муслиманске“. Томе jе у Вуковару (8. jуна) додао: „нека (Срби, православни) знаjу, наша jе лозинка: или се поклони или се уклони“. Коначно, Будак jе у Госпићу изнео цео антисрпски геноцидни програм НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вjеру и тако претопити у Хрвате.“

Милован Жанић, министар НДХ, изjавио jе у Новоj Градишци:

„Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе, коjу ми нећемо као усташе употребити, да начинимо збиља ову земљу хрватском, и да jе очистомо од Срба, коjи би нас угрозили првом згодом. Ми то не таjимо, то jе политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима.“

Мирко Пук, министар НДХ, поручио jе Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истjерати силом.“

Лист „Католички тjедник“, орган сараjевске надбискупиjе, 15. jуна 1941. између осталог пише: „Хрватском су народу наjвећи неприjтељи Срби, а уз то као и у осталоj Европи, жидови, слободни зидари и комунисти“.^[15]

Усташки повереник за бившу Врбаску бановину и велики жупан жупе Сана и Лука Виктор Гутић, краjем маjа jе у Санском Мосту рекао следеће:

„Нема више српске воjске. Нема више Србиjе. Нема геџа, наших крвопиjа, нестала jе циганска династиjа Карађорђевића, а и код нас – ускоро – друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, али слиjеде нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни спрам jеднога. Држите увиjек на уму да су то били наши гробари и уништаваjте их гдjе стигнете, а благослов нашег Поглавника и моj неће вам узмакнути.“

У говору у Грачаници Гутић jе акцептирао закон о забрани српског имена и имена СПЦ, наглашаваjући:

„Однос нас Хрвата напрама бивших Срба, сада гркоизточњака, jасан jе: ми смо побjедници – они су побиjеђени. Ми господари – они робови… Наглашавам вам свугдjе и овдjе да никаве милости бивши Срби немаjу очекивати, него само економско уништење и коначно истребљење.“

Приликом рушења православног храма у центру Бања Луке, Гутић jе изjавио:

„Празнуjемо велики дан рушења врагомоље. Ова пркос-кућа и српска врагомоља, коjоj овдjе никад ниjе ни било мjесто, коjа нам jе годинама бола очи, jа вам гарантуjем да више ни она нити ма коjа њихова врагомоља у Хрватскоj Држави неће постоjати; српски народ биће тако почишћен да му ниjедно ребро неће остати.“

По повратку из Загреба, где га jе примио поглавник НДХ Анте Павелић, Гутић jе рекао:

„Браћо, кажем: био сам у Загребу. Отишао сам да положим рачун о ономе што сам урадио. Отишао сам да добиjем упуте што морам даље радити. Могу да се похвалим да ми jе изречена хвала са наjвишег мjеста. добио сам jош веће овласти и одриjешене руке. Добио сам посебан благослов Поглавника.

Али од сутра притегнућу. Пуцат ће кичма. Поручите то нашим неприjатељима. Поручите им, пуцат ће кичма. Настат ће чишћење. Бања Лука мора свиjетла и чиста као сунце дочекати Поглавника и хрватске министре.

Поглавник и хрватски министри jедва чекаjу да дођу у очишћену Бању Луку, а то ће бити брзо, брзо ћемо и ми радити. Ја ћу бити jака гвоздена метла овдjе.“^[16]

Према Едмунду Глезу фон Хорстенау „Павелић jе у априлу 1941. закорачио на завичаjну териториjу… с намером да милион и 800.000 православаца… по сваку цену истреби мачем и огњем…“. Славко Кватерник jе у разговору са Мађарима изjавио: „Ми ћемо Србе у Саву, а ви у Дунав.“ После разгоора са сараjевским надбискупом Шарићем, Хорстенау jе закључио да иза усташке решености да се са Србима, као народом, jедном за свагда рашчисти, стоjи и „jака и ђавоље вешто потпиривана верска нетрпељивост“ – старо настоjање католичке цркве да сузбиjе и уништи шизматике. Отуда су се католички свештеници, у првом реду фрањевци, нарочито млађи, али и други, наjотворениjе идентификовали, од првог часа, са усташким режимом и његовом антисрпском, геноцидном идеологиjом и политиком. Већ у априлу 1941. отпочело jе присилно католичење православних Срба, коjе jе „легализовано“ законом од 3. маjа 1941, да би после тога било и интензивирано. Масовно убиjање Срба подспешивало jе католичење, иако католичење ниjе онемогућило даље убиjање. Убиjале су усташе, али и чланови ХСС, припадници Мачекове Заштите.

Немци су били свесни илузорности усташке концепциjе о хрватству муслимана: „Наjвећа jе заблуа веровати да између Муслимана и Хрвата постоjи неко осећање заjедничке националне припадности“, пише Хефнер у извештаjу Глезу фон Хорстенау. Они су уз Хрвате jер ови имаjу власт, а били су уз Србе раниjе, црпећи привилегиjе чак и на уштрб Срба из Босне. У злочинима учествуjу због пљачке, а не због освете за непостоjеће српске злочине против њих током постоjања Југославиjе.

Слично су резоновали и италиjански окупатори.

Хрватске усташе су „повели рат против Срба у име хрватске расе и католичке цркве, да би створиле jединствену и хомогену државу“, закључили су Италиjани.^[17]

Пракса геноцида над Србима у НДХ

Како произлази из усташког програма геноцида над Србима у НДХ, коjи jе наjjасниjе изразио министар Миле Будак, у НДХ се од првог месеца њеног постоjања почиње проводити геноцид над Србима.

1. Протеривање Срба

Одмах се протериjу незавичаjни Срби и Црногорци, коjи не спадаjу у категориjу државних припадника. Хрвати (католици и муслимани) сматрjау се држављанима, а завичаjни Срби само државним припадницима. Из ове категориjе протеруjу се свештеници СПЦ са породицама, као и богатиjи поjединци, те они за коjе се претпоставља да би могли угрозити тековине ослободилачке усташке борбе. Многи Срби беже из Независне Државе Хрватске у окупирану Србиjу, па чак и у фашистичку Италиjу. Један броj jе био мобилисан у Воjску Краљевине Југославиjе, па jе у немачким заробљеничким логорима. Протеривање се комбинуjе са пљачком али и убиjањем.^[18]

2. Убиjање Срба

Наjпре jе почело поjединачно убиjање воjника Срба, коjи су се борили против уласка окупатора у земљу, те истакнутих поjединаца (интелектуалаца, богатих људи из градова, владика и свештеника, те отреситиjих и богатиjих сељака). Затим се веома брзо прешло на масовна хапшења и масовна убиjања на разним стратиштима, што таjним, што jавним, као и у концентрационим логорима (Госпић, Јадовно, Паг, Јасеновац итд.).^[19] Потом jе уследило, пошто jе дигнут устанак, веома масовно убиjање и мушкараца, и жена, и деце, на кућном прагу, на њиви, на путу, свагде.^[20] Масовна убиjања су настављена кроз све четири ратне године, праћена зверствима.

3. Покатоличавање Срба

Наjпре су протерани и побиjени свештеници, а зверски су убиjени и владика Платон и владика Доситеj, па jе забрањена српска православна црква. Неки храмови СПЦ су узурпирани, а многи спаљени штећени или наjчешће потпуно уништени. Манастири су опљачкани, а многи оштећени и уништени. Власт и католички клер приступили су покатоличавању Срба, обећаваjући правну и имовинску сигурност. Пљачка и убиjање jедних Срба поsтаjе алтернатива покатоличавања за друге Србе. Међутим, у многим случаjевима, покатоличавање не спречава убиjање.

Ове методе геноцида над Србима се комбинуjу. Наравно, друге мере, као уводне за ове главне, веома су масовне: отпуштање из службе и са посла, постављање комесара у радње и предузећа, ношење траке са словом П, изнуђивање новца, пљачка имовине, пребиjање, кулук, претресање станова, одузимање оружjа, не само воjничког већ и ловачког, малтретирање на улици (скидање и гажење капе, шамарање, командовање лези – дижи се итд.), скидање ћириличних натписа са радњи, забрана становања у одређеном кварту (у Загребу), забрана вожње трамваjем, увођење полициjског сата, забрана купања на jавним купалиштима итд, погрдни изрази у штампи… Има тога jош. Све то ствара психозу несигурности, безперспективности. Наравно, наjгори вид геноцидних радњи, а то jе масовно и садистичко убиjање, посебно масовно клање Срба, морало jе изазвати отпор, jер се гинути мора, а ако се гинути мора, онда бар глава да се замени, и наjрођениjи да се освети.

Устанак: одговор на геноцид

Устанак, и то масовни устанак, дигнут jуна у источноj Херцеговини, и устанак, и то масовниjи, дигнут краjем jула 1941. у Дрвару, има узрок у терору (и геноциду) Независне Државе Хрватске над Србима. Устанак jе дигнут тамо где jе Срба било много, а хрватских усташа недовољно да их на брзину побиjу. Западнобосанско-лички устанак jе jединствен, а центар му jе у Дрвару. Исти му jе узрок, исти су учесници, исти програм. Резултат устанка jе значаjна слободна териториjа у већинском српском краjу и двомесечна устаничка држава. Устаници имаjу jединствен назив – назив герилци, jединствену воjну организациjу – чете, и jединствену цивилну организациjу (за привреду, снабдевање, судство итд.). Устаничка држава са центром у Дрвару практична jе негациjа Независне Државе Хрватске. То jе Дрварска република, пре оне Ужичке републике.

Она jе настала из муке, у изнудици, без стране подршке. У првоj години рата, она се ниjе могла ни проширити, ни одржати.

После њеног пада пред надмоћном силом (Италиjанима),^[21] а пала би и да ниjе сама од себе ослабила, а ослабила jе због тога што jе испунила циљ због кога jе створена – спречавање терора и геноцида НДХ над Србима – народноослободилачка борба jе настављена са ширим циљевима и са делом дрварских устаника герилаца коjи су од половине септембра постали партизани предвођени КПЈ. Део герилаца приклонио се четничкоj вариjанти отпора без борбе против окупатора по сваку цену, и био jе током грађанског рата, поражен.

Закључак

1. Устанак у Србиjи, коjи од 13. маjа 1941. припрема група jугословенских официра на челу са пуковником Драгољубом Михаиловићем на Равноj Гори, у почетку jе био у знаку борбе „за слободу, част и будућност Југославиjе“. Циљ равногорског покрета био jе успостављање стања пре 6. априла 1941, тj. status quo ante bellum, како каже Смиља Аврамов.

2. Устанак у Србиjи, коjи jе 7. jула 1941. године почео под руководством Комунистичке партиjе Југославиjе, када jе група Жикице Јовановића Шпанца убила два српска жандара, био jе у знаку борбе против окупатора (Немаца) и њихових сарадника, те федеративног преуређења Југославиjе, уз револуционарно мењање друштвено-политичког система, замене капитализма социjализмом.

3. Оружани сукоб коjи се догодио између Срба у Селима Трамошња, Козица и Томина 6, 7. и 8. маjа 1941. године са хрватским усташама, коjе су у помоћ позвале немачке снаге, ниjе попримио карактер устанка. У овом оружаном сукобу исказао се, с jедне стране српски отпор терору Независне Државе Хрватске (коjа не дозвољава слављење славе Ђурђевдана) и, с друге стране, геноцидни карактер НДХ, коjа – уз помоћ немачких нациста – почиње да реализуjе геноцидну политику према Србима.

4. Јунски српски устанак у источноj Херцеговини против геноцидне политике НДХ, коjа jе постала сасвим видљива, доноси прве облике, прве форме устаничке власти. Будући да jе у овом устанку улога КПЈ била маргинална, он ниjе рекламиран у претходним децениjама постоjања СФРЈ као релевантан. Улога фашистичке Италиjе у пацификациjи овог подручjа, што jе подразумевало онемогућивање наставка геноцида над Србима од стране НДХ, додатно су умањиле улогу и значаj овог устанка у послератноj социjалистичкоj Југославиjи.

5. Устанак у Црноj Гори 13. jула 1941. године био jе у знаку антиокупаторском (антииталиjанском), с jаком улогом КПЈ:

6. Устанак у Словениjи 22. jула 1941. године, коjи се догодио у италиjанскоj окупационоj зони (у делу Словениjе коjи jе анектирала Немачка више ниjе било Словенаца, jер су били протерани у Хрватску и Србиjу), има антиокупаторску (антииталиjанску) усмереност. Значаjна jе улога КПЈ, односно КП Словениjе.

7. Устанак у Дрвару и околини, коjи почиње 27. jула 1941, има карактер отпора геноциду НДХ над Србима. Герилци (ни четници, ни партизани) спречаваjу геноцид, ослобађаjу широку териториjу и формираjу устаничку државу. Западно-босанско-лички српски устанак, уз водећу улогу неколико комуниста и официра и подофицира краљевске jугословенске воjске, ниjе инициран из других центара (ЈВуО и КПЈ), већ jе био аутентични, самоникли и самоорганизовани покрет отпора против НДХ као геноцидне творевине хрватских усташа.

Извори и литература

1. Аврамов, Смиља, Геноцид у Југославиjи у светлости међународног права, Београд 1992.
2. Babić, Goran, Historija hrvatske histerije, Beograd 1993.
3. Boban, Ljubo, Hrvatska u arhivima izbjegličke vlade 1941-1943, Zagreb 1985.
4. Bogdan, Ivo (prir.), Dr Ante Pavelić riešio je hrvatsko pitanje, Zagreb 1942.
5. Бокан, Бранко, Срез Сански Мост у НОБ 1941-1945. године, Сански Мост, 1980.
6. Glez Fon Horstenau, Edmund, Između Hilera i Pavelića, preveo Nikola Živkobić, Beograd 2007.
7. Dedijer, Vladimir – Miletić, Anton, Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1945. Svedočanstva, Beograd 1989.
8. Дрвар 1941 – 1945. Сjећања учесника, књ. 1, Дрвар 1972.
9. Устанак у Југославиjи 1941. године и Европа, зборник радова, САНУ, Београд 1973.
10. Đuretić, Veselin, Narodna vlast u BiH 1941 – 1945, Beograd 1981.
11. Jelić – Butić, Fikreta, Ustaše i NDH 1941 – 1945, Zagreb 1977.
12. Kazmirović, Vasa, NDH u svetlu nemačkih dokumenata i dnevnika Gleza fon Horstenau 1941 – 1945, Beograd 1987.
13. Ковачевић, Стево, Источни Подгрмеч у НОБ, Београд 1977.
14. Krizman, Bogdan, Pavelić i ustaše, Zagreb 1978.
15. Krizman, Bogdan, Pavelić između Hitlera i Musolinija, Zagreb 1980.
16. Krizman, Bogdan, Ustaše i Treći Reich, Zagreb 1983. T. I-II.
17. Милошевић, Слободан, Избеглице и пресељеници на териториjи окупиране Југославиjе 1941 – 1945, Београд 1980.
18. Novak, Viktor, Magnum crimen, Beograd 1986.
19. Поповић, Никола, Идеологиjа фашизма у jезику усташке пропаганде, Београд 1989.
20. Реџић Енвер, Традициjа и социjализам, Београд 1980.
21. Tajni dokumenti o odnosima Vatikana i ustaške „NDH“, Zagreb 1952.
22. Colić, Mladen, Takozvana NDH 1941, Beograd 1973.
23. Ћулибрк, Светозар, Записи са Грмеча, Београд 1952.
24. Зборник докумената и података о народноослободилачком рату jугословенских народа, том IV, књига 1, ВИИ ЈА, Београд, 1951.
25. Зборник докумената и података о народноослободилачком рату jугословенских народа, том IV, књига 2, ВИИ ЈА, Београд, 1951.
26. Zorić, Milan N, Drvar u ustanku četrdeset prve, Vojno delo, Beograd, 1963.

Карте:

1. Разбиjање Краљевине Југославиjе после окупациjе 1941.(Извор: Едмунд Глез фон Хорстенау, Између Хитлера и Павелића, превео Никола Живковић, Нолит, Београд, 2007)
2. Карта Независне Државе Хрватске са воjно-териториjалном поделом.(Извор: Милан Н. Зорић, Дрвар у устанку четрдесет прве, Воjно дело, Београд, 1963).
3. Независна Држава Хрватска са административном поделом на велике жупе.(Извор: Нова Хрватска, Загреб, 10. травња 1943.)