Међу многим фрањевачким љетописцима и историчарима који су писали о доласку свога братства из Раме у Далмацију, ни један није тај долазак приказао на основу званичних извора из времена самога догађаја. Отуда долази да су вијести о тој сеоби код старијих писаца фантастичне, а код новијих недовољно тачне. Ни сам датум сеобе није био са сигурношћу утврђен, док га О. И. Марковић, послије мучних дедукција, није тачно одредио.
Долазак рамског братства није међутим без важности за историју наше уже домовине. Тим доласком, a нарочито насељењем рамских фратара под сињском тврђавом, дошла је под фрањевачки уплив пространа и богата цетинска крајина, која је лежала ван домашаја првог и старијег фрањевачког жаришта, Висовца, и кад је, нешто касније, обновљен имотски и карински манастир, фрањевачка духовна баштина обухватила је читаву далматинску унутрашњост од Зрмање до Неретве. Фрањевачки уплив на католичко становништво копнене Далмације кроз више од два вијека био је огроман и он би несумњиво још дуго потрајао да га у недавној прошлости није парализовао и сузбио један још маркантнији и још зачуднији феномен месијанизма. Та дуга хипноза католичког народа копнене Далмације даје кључ за разумијевање његових духовних настројења и његова држања у свим удесним часовима наше прошлости од пада Млетачке Републике па све до наших дана. Ради тога основана је тврдња да прелаз рамских фрањеваца у Далмацију има своју важност, и ради тога ћемо покушати да тај прелаз прикажемо тачније нег је то сада рађено.
Босански паша Мехмед Атлагић предузео је на прољеће 1687. г. опсаду Сиња, да се тиме измакне угарској војни, од које су сви погранични паше силно зазирали. Али кад је концем априла узмакао пред војском генералног проведитора Корнара и напустио опсаду, морао је и он да се, као и остали валије, придружи војсци Великог везира, утабореној код Осијека. Одсуство главних заповједника и најбоље војске из пограничних турских покрајина дало је маха Корнару да оствари једну давну амбициозну жељу свих млетачких провидура: освојење Херцег-Новог.
Ради војничке и дипломатске припреме тог потхвата, Корнаро ce у љету те године бавио у Сплиту и по околним отоцима, а заповједника коњице, бившег которског провидура Антонија Зена, бјеше упутио у Сињ да са котарским ускоцима под Стојаном Јанковићем брани границу и врши упаде у Босну како би на ту страну везао босанске Турке и задржао их да не притеку у помоћ опсједнутим Новљанима. Погранични Турци, узнемирени млетачким припремама, тражили су да им се паша поврати у земљу, али мјесто паше, Велики им везир пошаље херцеговачког алајбега. Око двадесетог августа Зено је стигао у Сињ и истог дана добио вијест да је алајбег са нешто спахијске војске пао у Дувно. На ту вијест Зено крене одмах своју војску од 1.000 котарских и 300 плаћених коњаника и 2.300 котараских пјешака, и 23. августа осване пред Дувном. У првом налету Котарани потуку алајбегове спахије а њега присиле да ce затвори у тврду, оловом покривену џамију, а потом опљачкају и потпале варош и све усјеве пространог дувањског поља. Док се Зено спремао да удари на џамију, укаже се са ливањске стране један турски помоћни одред. Зено изда одмах заповјед да ce по пољу раштркани Котарани окупе око њега, али мјесто да га послушају, они се, на његово запрепашћење, повуку к брдима три миље далеко од вароши у којој је он био утаборен.
Све Зенове молбе, пријетње и заповиједи нијесу успјеле да тога дана макну Котаране из става пасивних посматрача. Постиђен и ојађен ради таког држања својих чета, Стојан Јанковић удари очајнички на ту помоћну војску, и у том безумном окршају падне.
Његову погибију описује Зено до у танчине у депеши управљеној Сенату из сињског поља 26. августа 1687, дакле само два дана послије догађаја.
„Око осамнаестог часа – јавља ту Зено – почеше Турци да навиру у великом броју и да се показују на узвисици, и ја сам опетованим одашиљањем официра поновио Морлацима[1] позив да се примакну, али ништа није могло да их на то ријеши!
Кавалир Јанко, пошто је посјекао три главе, не могавши да поднесе толики кукавичлук својих (Морлака) ни да обузда своје велико срце, загна се очајнички, и са самих осам или десет другова заметну бој с Турцима, који међутим не хтједоше да се одмакну од домета њихових мушкета (пушака). Премда сам му више пута јавио да се не заплиће у борбу и да се придружи мени, како бијаше занесен сопственим јунаштвом, није ми успјело раставити га (од непријатеља) па видећи да је измакао напријед, истурих један ескадрон коњице под заповједништвом кнеза капетана Радоша.
Број је Турака непрестано растао, па се макоше и неки официри, људи моје личне страже, и други, који су се налазили уза ме као добровољци, те не видећи да се мичу Морлаци, иако су издалека посматрали (што се догаћа), одлучих да потечем у помоћ нашима и ја са читавим одредом плаћене коњице.
Настаде са једне и друге стране јак окршај, који потраја неколико сати и у којем погибе много угледних Турака, мећу којима гласовити Синглић (ваљда Ченгић) и, каже се, још и Филиповић.
Огорчава ми весеље успјеха несрећа која је задесила кавалира Јанка. Погођен пушчаним метком и ударцем сабље преко леђа, предао је, послије неколико сати, душу Спаситељу.
Жалост коју осјећам ради губитка тако достојна и храбра мужа, којег сам на дјелу прокушао као безгранично предана и вјерна Вашој Преведрости, наићи ћe на разумијевање узвишеног Сената.
Погинуо je доиста онако како је и живио: као велик војник. И може се казати да је сам потражио смрт, јер су силе биле и превише неједнаке и он је проти мојим опетованим заповиједима хтио да погине, премда се је изразио да је његова сврха била да домами Турке у отворено поље и тако омогући план који сам с њим био засновао.
По његовој смрти отишао сам лично у одред Морлака да их потакнем на освету њихова поглавице, али ништа није помогло; нашао сам их штавише ријешене на повратак и без мене те сам их с муком задржао и повукао се уредно и без штете.
Обзиром на мали број плаћене коњице био сам изабрао двије стотине коњаника мећу Морлацима те од њих образовао два ескадрона да тиме дадем већи изглед одреду дуждеве (тј. плаћене) војске али су ме и они у мучном часу напустили и ниједан није остао уза ме, тако је ово мало коњице морало да издржи највећи напор. (Omissis)
О свему сам обавијестио узвишеног ген. Проведитора, да ce с њим договорим коме би требало повјерити управу над Морлацима мјесто заслужног кавалира Јанка, који ме је, док је издисао, дао замолити за милостиву помоћ његовој дјеци, и ја не могу него да их понизно препоручим државном милосрђу, као изданке тако достојна оца.“
Послије тако жалосна исхода овога потхвата, Зено узмакне к Сињу, јадикујући што му ce у овакој прилици, мјесто оне силе необузданих Котараца, није нашло бар стотињак оних храбрих хајдука које је био оставио у Боки.
Сусљедни септембар био је испуњен сав пљачкаш-ким походима наших ускока у Босну и Лику, међу којима је најзнатнији био један задарских и шибенских Морлака на Варцар-Вакуф. Тридесетог септембра предао се Херцег-Нови, али се Корнаро све до зиме задржао у Боки, па је управа земље остала и даље повјерена Зену.
Двадесет и седмог октобра 1687. Зено је из Сплита упутио Сенату овај извјештај.
„Оци фрањевци манастира Св. Петра у Рами, који не могу више да подносе варварске поступке и непрекидне зулуме којима их Турци муче, послаше ми прошле недјеље једног свог свештеника, прерушена на влашку, да ми саопшти њихову одлуку да ћe напустити манастир и земљу ако им дадем јак спровод, под чијом ћe заштитом прећи у државу Ваше Преведрости. Јавио ми је уједно да се истом намјером носе и многе од оних христјанских породица које су то фратрима у исповиједи повјериле.
Како су се управ тих дана окупљали сви Морлаци ради општег похода који је требао да опустоши и попали ону покрајину, улучио сам ту прилику да им смјеста удовољим жељи. Споразумјевши се са фратром отправим њега и још некоје поузданике назад к фратрима са поруком да се држе спремни како би се придружили походу чим се овај појави. Дигоше се Морлаци на пут и, мада је крај врло далек (од Сарајева га дијели само један и по дан хода), послужи их срећа те у путу остадоше незапажени и стигоше ненадно. Како онај крај није ни у прошломе ни у овоме рату бивао нападан, житељи су се сматрали сигурни од препада, па је тим лакше успјело заскочити их, исјећи и многе заробити. Наших је, што пјешака што коњаника, било до четири хиљаде људи. Они су, подијељени по разним селима онога пространог краја, запалили многе куће, од којих су се неке истицале величином, те више од стотину складишта сијена и жита за војску, која обично зимује у оном предјелу. Пошто је крај плодан (а то потврђују и сами фратри), не даде се описати богатство залиха, намирница и крме, које је овом приликом сметено и уништено. Много је Турака са читавим породицама изгорјело заједно са кућама, много их је изгинуло у одбрани, а заробљено их је преко двије стотине што мушких, што женских.
Морлаци су изгубили само четири човјека, а ранило их се исто толико, али је губитак накнаћен великим плијеном, који се пење на шест до седам хиљада глава што крупног што ситног блага. И на повратку су наставили харањем предјела кроз које су пролазили, тако да је један велик дио тога краја опустио, те he Турци имати муке код зимовања у тим странама.
Оци, њих петнаесторица што свештеника што ћака што лаика, врло су задовољни; склонули су се овамо, донијевши собом најглавније ствари из манастира, који су, заједно са храном, волили предати огњу и прије поласка видјети уништен (а био је знатна грађевина, удешена за становање осамдесеторице и више мисника), него га оставити обијести и порузи варвара.
Њима су се придружиле и многе породице које ће, са онима недавно ускоченим из Дувна, давати пет стотина и више људи од оружја, од којих стотину и педесет коњаника на добрим коњима.
Дошао сам овамо да се ради смјештења ових духовника договорим са монсињором и надбискупом Козмијем (Cosmi) који их je, у својој доброти, радо видјео и побожним милосрђем прихватио.
Довела ме је овамо и брига за смјештањем ових нових породица, па како је моје мишљење било да је врло корисно населити их по сињскоме пољу, тјеши ме што од истога прелата чујем да то жели и узвишени генерални преведитор Корнаро ради насељавања тог опустјелог краја, и што број способних за оружје може да обезбиједи ону границу без државног трошка. Како ноћас полази један брод за Котор, јавићу све Његовој Узвишености, а одлуку ћу одгодити док сазнам његову позитивну намјеру…“
У депеши од 3. новембра 1687. јавља:
„ . . . утолико пописујем појединачно породице нових становника, које су у задње доба ускочиле из Дувна, Раме и других околних предјела у државу Ваше Преведрости, како би их могао без одлагања населити гдје ми буде нарећено од узвишеног генералног проведитора.
Надам се да ћe пристати да их смјестим у околици Сиња, јер како су сви католичког обреда, мање побућују сумњу него други. Чекам његово мишљење и у погледу пребивалишта рамских отаца, а мислим да би најупутније било кад би се могло населити их на какво острво, тим више што се међу њима налази и извјесни фратар Андрија, који је са Атлагићем толико присан и домаћи да је постао ако не одметник, свакако врло сумњив, и који, под изговором болести, није још изишао преда ме већ борави међу Морлацима у Дугопољу, неколико миља далеко од Клиса. Ја сам међутим на спретан начин донио гвардијану до знања да бих желио с њим се састати, па ако и даље остане упоран, настојаћу да га опрезно приведем дужној покорности. Што више примјећујем његов страх, тим се већма увјеравам да му је савјест нечиста и то даје повода да га не пуштам с о к а . . . “
У депеши од 18. новембра, још увијек из Сплита, Зено извјешћује:
„Још сам у очекивању намјера узвишеног генералног проведитора, у погледу смјештања рамских отаца и породица, које су се послије његова одласка подложиле Вашој Преведрости и чији број, нарочито оних католичког обреда, дневно расте. Ја их међутим непрекидно митим љубазним поступцима не бих ли примамио још и друге, као што ми је доиста и успјело привући двадесетак кућа из Ракитна, мостарског округа, међу којима има четрдесет људи од оружја… Очекујем сваког часа и чету која се упутила на Скопље да спроведе још и друге породице из оног краја, којима је поглавица неки поп Ђурађ, грчког обреда.. .“
Напокон се ријешило и питање које је Зена тако дуго задржало у Сплиту. Осмог децембра пише он из Задра Сенату у Млетке:
„ . . . Приволом узвишеног генералног преведитора, рамским се је оцима дозначила привремено за пребивалиште опатија св. Стипана ван града Сплита, а фратар Андрија, бивши Атлагићев присни, опорављен од болести, дошао је на покорност. Ја га задржавам код себе да из њега извучем што би могло да буде од користи за општу ствар мада ми се не чини употребљив за велике задатке. Истина је да он познаје добро сусједне крајеве и да ужива повјерење угледних Турака, нарочито у Книну, на који ја будно пазим.
Генерални проведитор пристао је и да бројне породице христјана католика, које су ce у задње доба подложиле Вашој Преведрости, остану смјештене у подручју Сиња и Дицма…“
Овим престају у Зеновим депешама вијести о овом предмету. Даље згоде рамског братства до његовог коначног насељена у Сињу познате су из књиге О. И. Марковића.
ИЗВОР: Бошко Десница, Стојан Јанковић и ускочка Далмација, Београд 1991.
ПРИРЕДИЛА: Редакција
[1] Назив са православне Србе у Млетачкој Далмацији.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.