ИЗ ПРОШЛОСТИ САРАЈЕВА – КАЛЕНДАР СПКД (1931)

Аутор: Стево Калуђерић

О друштвеном животу Сарајево је за странце врло интересантно мјесто; стога, сваке године, све више и више виђамо их по улицама нашим. — Њих не занимају поједине велике и модерне зграде и грађевине новијега доба, јер то они имају на Западу много импозантније, модерније, монументалније и љепше; — него их виђамо како, са фотографским апаратима у руци снимају: Башчаршију, пазар, Јековац, Бембашу, Хрид, Принцинову и Козју ћуприју, Бегову џамију, Шеријатску школу, Беледију. дућане и дућанџије у Сарачима, Сагрџијама и Казанџилуку — и остале знаменитости Сарајева, које се не могу видјети на Западу. — Ту они налазе оно, што они немају. То их привлачи, то их занима и то им скреће пажњу њихову, па се на тим мјестима, с тога, и задржавају — а све друго мимоилазе. — Та источњачка страна Сарајева привлачи њих. Исто их толико интересује — а можда и више — наш живот по кућама; с тога се срећним сматрају, ако успију, да их приме у коју старинску муслиманску кућу, јер ту, још и данас, имају прилике видјети старински начин живота — харем, и онај друштвени живот, који се вијековима одржавао у Босни и Херцеговини не само међу Муслиманима, него и међу православним само доста измијењено, а који већ сада изумире и код Муслимана, док је посве нестао код нас православних. — Тај стари друштвени живот некада је давао Сарајеву нарочиту занимљивост, чар и љепоту. — Сумње нема, ако би тај живот постојао још и данас, да би он привлачио странце још и више. — Доласком Аустро-угарске у Босну и Херцеговину 1878 постепено се увлачио и западњачки друштвени живот са свима својим добрим и рђавим странама. Код православних се Срба лакше увукао а код Муслимана теже. — И код Јевреја шпањолских ишло је у почетку теже а онда је рапидно код њих завладао. — Развитак овога новог друштвеног живота пратио сам, и имао сам и прилике и времена; јер ће се, још за три године, навршити пола вијека како сам дошао у Сарајево. — Држим, да ће бити не само од интересовања, него ће бити и добро да се забиљежи, да не оде забораву, па да се види, каковим је животом некада наш народ живио. Те доживљаје укратко ћу описати. Нијесам се знао снаћи и нијесам могао себи растумачити шта је то, када сам, уморан од дугог жељезничког пута, прву ноћ — не могавши заспати — док се још зора није указала — чуо из даљиве неки врло лијеп танак глас, и неку необичну мелодију. Неколико тренутака могао сам то доста добро чути, а онда нијесам, па се то тако наизмјенице понављало неколико пута за два-три минута. Сјутри дан ми је тадањи тајник српске општине, покојни Ђорђо Хаџи Лазаревић растумачио рекавши: да је то мујезин на Беговој џамији укујисао салавате (молитва сат прије зоре), док је мујезин, обилазећи око шерефата, био према мојој страни чуо се његов глас, а када је био на противној страни није се чуо. За мене је било велико изненађење када сам први пут изагшао на улицу и угледао ћефенке, па на гаилтетима по дућанима трговце подвијених ногу а по улицама ону мјешавину турбана, фесова, џубета, црвених и жутих фирала, ципела, чакшира, трамболоса, брада; великих златних ланаца око врата, селјаке у гуњевима, шалварама и опанцима, униформе чиновника и официра, цивилна европска одијела, шешире, халбцилиндре, цилиндре, више модерно обучених дама, а тек погдјекоју црну фереџу са бијелом бошчом на глави посве сакривена лица и погдјекоју црвену фереџу са бијелом бошчом на глави али откривена лица, па тек погдјекоју жену у антерији и свиленој кошулји са старинском »главом«*) и погдјекоју у свиленој сукњи са шлепом у златом везеној либади са тепелуком и шамијом око главе, — па онда оне многе чесме по улицама и пред њима окупљене, гдје стоје, дјевојке у димијама, јелецима, ђечермама и нанулама са фесићем на глави — и газдинске момке како пуне ибрике и ђугуме. — За мене су то биле слике из хилјаду и једне ноћи. Растумачише ми одмах: да су Муслиманке у црним а шпањолске Јеврејке у црвеним фереџама; у антеријама да су наше старије а у либадама наше млађе жене, док су оне у димијама већином или католичке жене или дјевојке у опће. За мене је било велико изненађење када су исти дан, пред вече хоџе почеле палити кандила на минаретима свију џамија и када су са табије топовима огласили Муслиманима да је вакат ифтарења. Ја онда нијесам имао ни појма о рамазану, о ифтарењу а још мање шта су рамазанске вечери, јер наш Нушић није тада још ни штампао своје: »Рамазанске вечери«. — Освјетлјена чаршија по ноћи, ифтарење по дућанима, теравије по џамијама, свијет, мушемали фењери и ходање по цијелу ноћ, башча на Бембаши са свирачима, дефовима и пјесмом, па зурле по башчелуцима са свију страна Сарајева — тако су утицали први дан на мене, да сам га одмах заволео. Бембаша онда није била као данас ривијера сарајевска, него су Сарајке, без разлике вјере и племена, тамо бијелили платно и своје рублје. — Ложиле су ватре, пекле су се каве, доносило се јело, поваздан се пјевало а платно се и рублје бијелило и полјевало на сунчаној трпези. — Ашикчије са Бабића Баште, из башче на Бембаши и Шабанове каве ашиковале би ишаретом, — па је бијелјење рублја било најугодније проводиво за наше Сарајке. — Отуда је и постала пјесма: »Платно бијели Сарајка дјевојка »На Бембаши више Сарајева«. — још је већи теферич био ако би се рублје бијелило на Ковачићима. А када би настао мјесец мај — цијели мјесец — штогод је младине одлазило би, у прву зору, и мушко и женско, на Козју ћуприју да пије козјег или киселог млијека. — Свирачи су редовно ту били, па би настало колање, играње, пјесма, веселје — па и ашиковање — и до 7 сати у јутру већ би све било код своје куће. На Источни Петак (први иза Васкрса) био је обичај да сваки православни Србин и Српкиња оде на Бембашу на извор, и да се ту умије, а онда преко себе да се пребаци водом. Младићи би се искупили око врела па би дјевојкама добацивали шале, да се не смију умити, јер ће покварити лице. — Онда се посједа више врела по цијелом брду, па се изнесу: шарена јаја, урмашице, колачи, месо — па се уз пјесму, свирку и игру мезети и весели док дан добро не огрије. Првих година када сам дошао у Сарајево бијаше обичај, да су српски учителји о Божићу, са десетак школске дјеце, ишли од куће до куће у све српске куће и честитали Божић. Напријед је двоје дјеце носило икону Рођења Христовог, а други би ишли по двоје у реду, па би, ушавши у коју српску кућу, стали пред иконос у соби и отпјевали: »Рождество твоје«. — Онај домаћин, или домаћица, послужио би за то вријеме учитеља а при одласку упутили би учителја које су српске куће у тој улици. — На тај би начин српски учителји о Божићу обишле све српске куће. Већ послије три-четири године иза мога доласка овамо (1883 год.) овај је обичај био укинут. У оно доба био је обичај, да су све српске куће звале српске учителје и учителјице2) у своје куће, ако им је ишта званичног било у кући, — н. пр. крсна слава, свадба, крштења, сијела или у опће какова било весеља. — Српски су учитељи и на тај начин залазили у српске куће. — Тако је било по свој Босни и Херцеговини. Сва трговина са провинцијом била је у рукама православних Срба трговаца а њихове трговине у Великом Ћурчилуку. Први су трговци одлазили по робу у Стамбол, Лајпциг, Беч а понеки чак и у Лондон (Ђуковићи). — Радило се добро, заслуживало много, па и уживало. — Али онда није био обичај ићи по бањама, на путовања, у позоришта и т. д. него је све проводиво било на сијелима и по теферичима: у Великим дрветима (код Алипашина Моста), на Претеку, Борку, Илиџи и Кисељаку. Пожар је 1879 године највише уништио наше српске куће, измећу Нове и Старе цркве, али су теферичи и сијела остали у обичају и више од двије деценије иза окупације Босне. — Првих година иза окупације — још задуго — нијесу се наше дјевојке виђале по улицама; јер је то било срамота. Још из османлијског времена задржао се био обичај у Сарајеву да су дјевојке излазиле на улицу само пете недјелје великог поста па би ишле у цркву да се причесте. — Те недјелје би младићи стали на улици пред црквом, с једне и с друге стране, па би чекали дјевојке, да их виде, како их матере воде у цркву, па би им у шали добацивали: »Да Бог Да се до године не причеситила !« а то је звачило, да Бог Да се удала, јер је обичај био, да се у првој години иза вјенчања не причешћује. — И то је било, у оно доба, и за дјевојке, и за младиће велико уживање, а још веће проводиво. А данас ? Само је била једна једина наша дјевојка у Сарајеву, — преко пута наше Нове Цркве — којој родителји нијесу ни то дозволили, него је увијек била у кући и само би увече стала на затворен прозор и гледала свијет на улици. Први пут је изашла на улицу када се, десетак година иза окупације — удала у Тузлу. — У оно је доба био још један необичан теферич за наше дјевојке, који је био сваке суботе пред вече, и лјети и зими. — Свака би наша дјевојка отворила суботом капију, па би са момкињом (служавком) прала калдрму у авлији и рибала би капију. Што је била бјелја калдрма или орибанија капија, била је дотична дјевојка све вреднија. — Младићи би у то доба пролазили улицама, застајали, гдје је који хтио, и проашиковао би. — Свака би дјевдјка била босијех ногу и у нанулама, — А када би авлију лијепо уредила, онда би момкиња опрала сву калдрму на улици пред кућом. Кад се која дјевојка испроси мати би објавила у који ће дан бити код ње »бокаруше«. — Име »бокаруше« дошло је отуда, што је још од турског времена остао обичај, да жене из комшилука, родице, куме и прије носе испрошеној дјевојци какав било дар, а осим тога би пред њом ишао момак и носио би још и пун бокал шербета (замедлјиве воде), које би се износиле женама. — Иза окупације за дуго је остао обичај бокаруша, али се није носило шербе него само разни дарови испрошеној дјевојци па би се стављали на видно мјесто. — Мати би дјевојачка у истој соби намјестила сав чеиз (дјевојачку опрему) па би жене разгледале и чеиз и дарове . — Мушки нијесу долазили на бокаруше. — О бокарушама се редовно играло коло а уз ову пјесму: »У овом двору бијелом, »Одавно коло не игра, »А сад је дошло вријеме, »Сада опет игра и пјева. — »Сада отац кћер удаје — те се весели, »Сада мати кћер удаје — те се весели, Сада браћа сестру дају — те се веселе, »Сада сестра сестру даје, те се весели, и тако се далје набрајала и остала родбина дјевојачка па се онда завршује: »Весело им племе било — исад, ивазда!« — А када се дјевојка преведе у ђувегијину кућу, гдје би се и свадба проводала, иста би се пјесма пјевала у његовој кући, само би се онда припјевали: родителји, браћа, сестре и родбина ђувегијина. — Више од двије деценије иза окупације бивале су свадбе ноћу са фењерима, а вјенчавање је било обично у ђувегијиној кући, ријетко кад у цркви. — Лијепо је било видјети ноћну сватовску поворку по двоје у реду. — Напред су ишли мушки, а отраг женске, а пред сваким момак са фењером са више запаљених свијећа. Пред свима иде чауш са табаком и на њему: вијенци, свијеће, вјенчана халјина младина и дар кумовски. Код дјевојачкв куће, чим угледају сватове да иду, одмах излазе родителји дјевојачки са првом својом родбином у двориште и стану у ред па дочекују сватове а све остале жене и дјевојке хватају се у коло и пјевају: »Добро дошли господо сватови!« Сватови улазећи вичу: »Добро јутро! и лјубе се са родителјима дјевојачким и с онима воји их дочекују. — Кад се дјевојка хоће да поведе чауш удара топузом на сва врата у кући дјевојачкој, што је знак да се полази, те уз пјевање сватовских пјесама изводи се дјевојка. — Чауш сада топузом лупа на све капије по свима улицама куда сватови пролазе пјевајући нарочите сватовске пјесме. Свијет скаче из постелје да види сватове. — Код куће ђувегијине дочекује младу родбина ђувегијина, а ђувегија је уводи прво у кухињу. Он застане на кухињском прагу, наслони своју десну руку на кухињски довратак те млада испод његове руке улази у кухињу, гдје је дочекује мати ђувегијина (свекрва) са кашиком меда и закусује и младу ђувегију. — Врло су интересантна била и старинска сијела а на дугим зимским ноћима. — У игри, разговору, шали, веселју и пјесми брзо је пролазило вријеме. — Са овијех сијела описаћу само два момента, који не треба да оду забораву. — Када би веселје постигло врхунац запјевале би жене једну родолјубиву пјесму, како је Омер-паша (Латас) упао војском у Црну Гору, разапео чадоре и послао по куриру писмо књаз Данилу с позивом, да му се преда. — Књаз Данило — тако пјесма каже — умјесто одговора узео је фишек па послао паши а на њему је написао: »Родио се да крст браниш, »А сад си му ти злотвор ; — »Потурице, Омер-пашо, »Фишек ти је одговор !« — али ову пошљедњу строфу сви су из свег гласа пјевали, и мушко и женско — да би се, чини ми се, сва соба тресла, па би онда поскочили и заиграли коло уз ову пјесму: »Коло игра на Калимегдану, »У том колу књаз Михајил игра« — и т. д. Често би, у великом расположењу, покојни Хаџи Максо Деспић — сам, без ичије пратње — запјевао једну врло шалјиву пјесму, која почиње овако: »Кад сам јоште мален био, »Учителј ми говорио: » »На небу је рај««. »А други ми опет рече : » »Послушај ме, о, човјече, » »На землји је рај«, — па би далје пјевајући набрајао у чему је тај земалјски рај, — и сви би се смијали. Овај весео дух и расположење није био само на сијелима него би у обичном животу, а особито прије пожара сарајевског 1879 године, када се добро радило и заслуживало а мало трошило, па је тиме и расположења било. — Причао ми је покојни Хаџи Максо Деспић више такових веселих друштвених епизода, — а ја ћу навести само неке. Турског времена би гвожђарска роба долазила трговцима из Вареша а израћивали су је варешани; јер онда још није била ова данашња фабрика. — Тако, једном, неки селјак донесе старом Хаџи Ристи Трифковићу неколико товара разне гвожђарске робе па и товар коњских поткова. — Хаџи Ристо прими робу, пребројава и билјежи. Хаџи Максо Деспић, тада је био младић, а увијек је волио шалу, па кад је Хаџи Ристо стао бројати поткове коњске узме једно тесте и сакрије. Хаџи Ристо пребројавши кад је видио да фали једно тесте каже то селјаку. — Селјак, знајући шта је и колико је натоварио, а мислећи да га хоће да превари Хаџи Ристо, почне он бројати. — Док је он бројао Хаџи Максо је, да га нико не види, повратио оно тесте, те кад селјаку изаће потпун број, викне Ристи да не зна бројати. Хаџија, сада лјутит, почне поново бројати, и док је он бројао Хаџи Максо је једно тесте и опет уклонио, а када би селјак поново бројао враћао би га. Сви би се трговци у Вел. Ћурчилуку искупили и смијали би се гледајући како Хаџи Максо збија шалу и са Хаџи Ристом и са селјаком. — Наш православни свијет још од старина — па и данас — иде о Великој Госпојини у Чајниче, ради чудотворне иконе Богоматере. То је неки хаџилук, али је уједно и велики теферич. — Турског вакта није било колског пута као данас, него се ишло коњима. — Једне је године ишао и Хаџи Максо са својима, те је од ханџије на Ковачима узео коње под кирију. — При узимању коња упозорио га је ханџија да коњ шарац неће друкчије, него увијек иде само за ђогатом. Хаџи Максо је имао старог дућанског момка неког Стеву па када је пошао у Чајниче нареди момку да узјаше шарца а он узјаше ђогата. На Хаџијској Равни више Козје ћуприје био је испраћај свију оних, који су ишли у Чајниче. — Ту би били свирачи, а клисаре би из Старе Цркве изнијели икону Архангела Михајла и Гаврила, па би сваки онај, који би пошао у Чајниче цјеливао икону и даривао, па би онда пошао на пут. — Ту би се искупила читава каравана коња. — Хаџи Максо, чим је мало одмакао и чим је угледао први пласт сијена пође тамо и обиђе око пласта а за њим ће момак Стево на свом шарцу. Он, јадник, затеже уздама и неда коњу да иде, али шарац иде јер је он тако научио. — Ни један пласт није пропустио Хаџи Максо да га није на коњу обишао а понеки и трипут. Моли га момак: »Немој, драги газда, молим те, обилазити пластове!« а Хаџи Максо би се бранио ријечима: »Па што идеш за мном!« — Свијет је падао од смијања гледајући како Хаџи Максо обилази сва сијена а за њим момак Стево на свом шарцу. А сада да завршим. — Од увијек је Свето-Савска бесједа била једна од најлјепших забава у Сарајеву. — Чини ми се, да се првих година иза окупације још више радило да испадне само што сјајнија и величанственија. — Дивно је било тада видјети наше Српкиње у богатим и раскошним српским одијелима са тепелуцима, шамијама и накитом а Аустријанке у најелегантнијим бечким тоалетама. — Дивна је била та мјешавина тоалета. — Играла су се: кола, окретне игре, и кадрили, али се играло и »Ја сам млада Српкиња«. То је била облигатна игра о свакој Св. Савској бесједи. Парови би се — мушко и женско — шетали по сали, н. пр. као у полонци а сав би народ, уз пратњу војне музике, пјевао познату пјесму: »Ј а сам млада Српкиња, Милком ме зову«. Покојна Мара Одавићева, послије удата Василјевићева започињала би пјевати. — Било је више строфа а пошлједња је кроз салу одјекивала: »Начаст Нјемцу Нјемица »И њен плави влас, А Енглезу Британка »И њен горди стас; Мени дајте Српкињу; »За њу живим, мрем за њу ; »Вели сваки српски син, »Прави српски син«, — и док би се пјевало првих шест стихова, сви би се шетали, а чим се почну пјевати пошлједња два стиха, сви би се окретали. — Некад било; сад се приповиједа ! *) Нарочита капа, бариш, у Сарајеву се зове »глава«.

Текст преузет са адресе: http://www.infobiro.ba/article/837662