ХАСАН РЕБАЦ: Србија „један либерални и широковидни наш национални Пијемонт“

Познато је да је Србија, од како је постала самосталана држава, била увек најширокогрудија наша земља, један либерални и широковидни наш национални Пијемонт. У њој је народ тако васпитан да се неће нико огрешити о праведност. Поред тога Србија и сваки њезин грађанин је просто сањао о Босни, „сиротици клетој“, и босанцима као својој рођеној браћи, који чаме у аустријском ропству. Никоме у Србији, почевши од Краља па до последњег чобанчета, није ни падало на памет да ту своју браћу у Босни дели по вери, јер од како се Србија ослободила, а нарочито од доласка Краља Петра, она је у погледу вере била најлибералнија. Она није правила питање о вери никада, кад је у питању брат и сваки Србин и сваки Југословен католичке или муслиманске вере могао је у предратној Србији бити и министар и сваке врсте чиновник, са свим правима и апсолутно једнак с православнима, тако да му није никада нико од православних правио ни малу алузију, како је он неправославни и како ради тога неби могао ово или оно радити и заузимати овај или онај положај. Свакоме од њих отворене су куће највиђеннјих људи у Србији, сваки се од њих може ородити са најугледнијим, а да му нико не помене разлику у вери. Мислим да није потребно ово доказивати код толиких опипљивих примера од првака и јавних радника у Србији, који нису били православне вере. Поред тога Србија је васпитала и цео њезин народ да никада ни као целина нити појединац неће узети туђе, а своје брани свим срествима. Она је ово примењивала стриктно и према највећим својим непријатељима. Примера ради да наведемо решење аграрног питања у нишком, врањском и прокупачком округу, кад су ови ослобођени од Турака. У тим крајевима биле су аге и бегови Турци и Арнаути, не дакле Срби муслиманске вере, па ни од њих Србија није ништа узела, сва су њихова имања правилно процењена и све је златом исплаћено, па је изведена аграрна реформа тако, да чак ни туђин, Арнаутин и Турчин, није био закачен ни оштећен.

Сав овај свој либерализам и широкогрудост и верску толеранцију хтела је Србија да примени и у Босни и да сва питања реши, а да никог не онемогући за даље развијање. Али на жалост сва спремност и добра воља Србије и њезиних политичких људи била је ометана од патентираних патриота Босне и од њиховог од Аустрије увреженог конфесионализма, који су се свуда нашли као експерти и решавали све одишући ускогрудошћу и у знаку поделе по вери. Ти босански патриоти конфесионалци били су просто неразумљиви политичарима у Србији, који су настојали да даду свему други правац, национални, братски, сложни правац целом политичком животу, али је несрећа била у томе што је било и других много тежих државних проблема, па су били у немогућности да се више позабаве Босном и да сузбију њезине конфесионалне политикане. Овакав развој догађаја у Босни, природно је, да је копао све дубљи јаз између православних и муслимана, а на штету и једних и других и целе Босне. Грађани су осећали да не иду ствари добро, па кад би потражили рачуна и објашњења од својих политичара, ти босански конфесионални политичари нису смели или нису могли да увиде да су они кривци тим рђавим резултатима, па да би дали ма какво објашњење нису се устручавали да баце па и данас још бацају сву кривицу на Србију и на Београд, како ови не разумеју и како им ови ометају рад, па чак и како су Србијанци себични па дадоше све Србији, а Босну и не гледају. Најгори је положај чиновника Србијанаца у Босни. Ако је овај исправан чиновник и ако гледа на све једнаким очима и једнако и праведно поступа и са православним и са муслиманима одмах га прокламују неспособним ако не баш и неисправним, јер није у служби православном србизму. Ако се пак поведе за православним србизмом природно је да га омрзну муслимани, као неправична.

ИЗВОР: Хасан Ребац, Шта је ометало и омета братску слогу Срба муслиманске и православне вере – Предавање одржано 12. маја 1930. године у Мостару.

ПРИРЕДИЛА: Редакција