Како је избјегнут пад Бањалуке

посљедњни кадар из спота „Ово је мој град“ групе Витешког плеса

Међу документима са којих је Предсједничка библиотека Била Клинтона недавно скинула печат тајности налази се и препис интервјуа – вођеног 18. јуна 1996. у оквиру пројекта документовања дејтонских преговора – у којем тројица кључних америчких преговарача шест мјесеци након потписивања споразума освјетљавају једну епизоду из завршнице босанског рата о којој у самој Босни и Херцеговини постоје различите верзије и контроверзе: зашто је у септембру 1995. заустављена офанзива на Бањалуку кад је њен пад изгледао сасвим извјестан.

Учесници у разговору: водећи преговарач амбасадор Ричард Холбрук и његов правнички двојац и Џејмс О’Брајен. О’Брајен је, подсјећајући на ситуацију „на терену“ почетком септембра 1995. – кад су већ били усвојени Женевски принципи мировног споразума, Срби изгубили Крајину и друге територије у Хрватској и били у повлачењу на ширим подручјима Босне и Херцеговине – поставио Холбруку питање: „Јесте ли на тој тачки мислили да сте можда имали шансу да промијените наш став о томе какви треба да буду аранжмани у вези с влашћу … мислим, могли сте предложити унитарну државу с јаком централном владом“. Холбрук је одговорио: „То је било у вријеме кад је бомбардовање било на врхунцу успјешности и Томахавк пројектили су уништили командни и контролни систем у Бањалуци. Срби су били рањиви и у повлачењу. Сједињене Државе имале су у основи два избора. Један је био – да сасвим одбацимо мапу контакт групе и охрабримо хрватско-мулиманску офанзиву и да се направи максимална штета и напусти подјела на 51 према 49 посто и концепт два ентитета контакт групе, а други – да искористимо те околности и проведемо план контакт групе. Били смо врло свјесни да је на почетку преговора контрола над земљом била приближно 70 према 30 посто у прилог Срба а сада се убрзано приближавала омјеру 50-50 посто. Донијели смо одлуку да се држимо плана контакт групе“.

Холбрук је подсјетио како у ноћи 4. септембра, кад је Изетбеговић у резиденцији америчког амбасадора у Анкари пристао на Републику Српску, он није оспоравао њено постојање него само њено име. Испичао је како је таква одлука донесена у Вашингтону и како је између „Вашингтона“ и преговарачког тима владала „креативна напетост“ о томе када зауставити офанзиву на Бањалуку: Вашингтон је тражио рано заустављање офанзиве и „жуто или црвено свјетло“ за хрватско напредовање, а преговарачки тим је сматрао да треба дозволити хрватским и босанским снагама да остваре онолико војног напредовања колико је могуће и нису захтијевали обуставу офанзиве све док оне нису стигле на 20 километара до Бањалуке.

Одлука о обустави офанзиве донесена је на два састанка, 18. септембра с Милошевићем у Београду, а 19. с Туђманом и Изетбеговићем у Загребу. (Милошевић) „нас је преклињао да зауставимо офанзиву прије него што она дође до Бањалуке. Ми то јесмо учинили, не зато што нас је он преклињао, него зато што смо осјећали да би допуштење да Хрвати и Муслимани заузму Бањалуку резултирало са још 200.000 избјеглица, сравњивањем града, а Бањалука би у сваким преговорима поново била враћена Србима. У ствари, и Изетбеговић и Милошевић су говорили о Бањалуци као средишту анти-паљанског српског отпора … Тако смо отишли у Загреб 19. септембра и имали тај бучни састанак с Изетбеговићем и Туђманом и тражили од њих да стану прије него што дођу до Бањалуке. Туђман је плануо на састанку – сјећате ли се тога? – и викао на Изетбеговића: Ми смо урадили 80 посто освајања!“

До тада су – рекао је Холбрук – Хрвати и Муслимани већ ратовали једни против других у Босанском Петровцу и препирали се око Јајца и Мркоњић-Града и других градова уз растуће напетости. Холбрук је споменуо критику одлуке о обустави офанзиве на Бањалуку у најутицајнијим листовима, Тхе Неw Yорк Тимес и Тхе Wалл Стреет Јоурнал, и заједно с дејтонским правним савјетницима сложио се да су превагнуле хуманитарне бојазни за избјеглице, обнова хрватско-муслиманских напетости и сукоба и вјеровање и Милошевића и Изетбеговића како Бањалука може бити противтежа Палама.

Али, подсјећајући како је „спасавање Бањалуке“ било најтјешња одлука донесена у мировном процесу и како су о њој сатима разговарали у авионима током мировне мисије, Холбрук се – с временске дистанце од осам мјесеци и запажајући како је Караџић тада још био на власти на Палама – питао „нисмо ли направили исту грешку због какве смо увијек били критични у вези с Џорџом Бушом старијим и Садамом Хусеином“ (који је опстао на власти након Пустињске олује 1991.) О’Брајен се на тој тачки вратио свом питању: није ли ситуација почетком септембра отварала врата повољнијим уставним аранжманима и није ли одлука о обустави офанзиве на Бањалуку – да би се она сачувала као сједиште српске власти – почивала на подразумијевању да ће постојати српска власт у неком облику. Холбрук је тада поновио како су то хтјели и Изетбеговић и Милошевић. „Да обојица желе српску власт?“ – инсистирао је О’Брајен. „Апсолутно. Обојица су жељели Бањалуку. Изетбеговић је желио Бањалуку као јасну алтернативу Палама, а то је желио и Милошевић“ – одговорио је Холбрук, подсјећајући како у ноћи 4. септембра, кад је Изетбеговић у резиденцији америчког амбасадора у Анкари пристао на Републику Српску, он није оспоравао њено постојање него само њено име .

Извор: https://www.rtvbn.com/27391/kako-je-izbjegnut-pad-banjaluke