1.Немачки лингвиста из прве половине деветнаестог века, Каспар Цојс, истиче у својој књизи “Немци и суседни народи”,издатој у Минхену 1837. године,поводом етничког карактера Босне, “да су ту Срби били насељени , и Франци су чули.“
2.Шафарик је писао у “Историји српске књижевности” да “Босну именује Константин Порфирогенит као засебан предео у земљи Србији, али ипак под суверенством српског великог жупана.”
3.Коментаришући прве историјске помене Босне, Иларион Руварац закључује: “Из тих речи Константина Порфирогенита изводи се, и мора се извести: прво, да је Босна у половини X века као засебна област припадала Србији, а друго да се тада под Босном разумевала само област и покрајина реке Босне.
4.Да се под Србијом заиста подразумевала Босна, показује и вараждински каноник Руђер који је писао да је татарски краљ “уништио рашку државу Босну”. Израз Раси је синоним за Србе. И папа Иноћентије VI 1346. године ословљава Стјепана као “бана рашког”
5.Фердо Шишић пише: “Србија (Сурбин) је за попа Дукљанина само географски појам а не политички или државни, и то тако да Србију чине Рашка и Босна заједно; у томе се Поп Дукљанин подудара с царом Константином Порфирогенитом. На другом месту Шишић понавља да је по Порфирогениту Босна део Србије.
6. Хрватски географ Иван Хоић у књизи “Слике из општег земљописа“ пише : “ Већ од најстаријих времена дијелила се српска земља на више области, а најпознатије су биле Рашка и Босна.”
7.Италијански историчар који је живео у Дубровнику и Задру, Франческо Марија Апендини, 1802. године истиче: “Сорбулија или Србија, беше друга држава Славоније, која је обухватала средоземне делове Горње Далмације, тј. Мезију, данас Босна, и Рачку.” Лајош Талоци такође пише о две области Србије из времена попа Дукљанина, па каже: “Једна од велике реке Дрине према западној страни до Борове горе; њу зову и Босна.”
8.Италијански историчар из Далмације, Јоханес Луцијус, у књизи “Краљевина Далмација и Хрватска”, објављеној у Амстердаму 1666. године, пише: “Босна, пак, која се налазила на истоку данашње Хрватске, очигледно је у време Порфирогенита сачињавала предео Србије.” У другој својој књизи, “Историјски споменици Трогира”, објављеној у Венецији 1673. године, Луцијус је још дециднији: “Србљани, који су већином били поданици источног царства, преузеће разна имена према пределима које обитаваху, а најгласовитији су били Неретљани и Босанци, тако названи према рекама Неретви и Босни, које теку кроз њихове земље.” Луцијусове ставове је у потпуности прихватао хрватски историчар и католички свешеник Фрањо Рачки.
9. Француски византиолог Шарл Дифрен у књизи “Стари и нови Илирик”, из 1746. године, тврди: “Будимир, краљ Далмације и Србије, разделивши Србију, установи порекло Босни и Рашкој.” У својој осмотомној “Светој Илирији”, италијански историчар и језуита Данијел Фарлати у осамнаестом веку пише о Босни као српској покрајини унутар Римског царства, па наводи: “У седмом веку је император поверио ову провинцију заједно са Горњом Мезијом и осталом средоземном Далмацијом (источним делом) Србима, и из ових покрајина које се почеше звати општим именом Србија, иако су имале своја стара имена, би састављена српска држава.”
10.Сви средњевековни босански владари и писци недвосмислено су се идентификовали као Срби, о чему је највише докумената сачувано у Дубровачком архиву. Конављанин Милан Решетар пише да “босански бан Нинослав обележава у три повеље из година 1234–1249. своје поданике више пута именом Срби и никако друкчије.” Те повеље је својевремено објавио Франц Микошич и у њима су уређивани босанско-дубровачки односи. Руски историчар Мајков потврђује да је то веродостојан доказ да су се Босанци сматрали Србима, а Дјуро Даничић закључује у свом “Рјечнику из књижевних старина српских”: “Тако име народно бјеше јаче од земаљскога, те и босански банови у истијем приликама зваху Србима своје људе.”
11. 1418. године кнез Гргур Вукосалић становнике Стона назива Србима. На исти начин саопштава војвода Доњих Крајева,Јурај, да појединим феудалцима додељује поседе на територијама где живе Срби и Власи. Јурај је био син кнеза Војислава, брата херцега Хрвоја. Исповедао је католичку веру, писао икавски, али и недвосмислено се сматрао Србином. У актима херцега Стефана и његовог сина Владислава се такође искључиво говори о Србима и Власима. Власи су неспорно Дубровчани и други Гомери
12.У једном писму из 1438. године Дубровчанин Пирко Бољесавић становнике Сребренице назива Србима. То писмо је у Дубровачком архиву пронашао Константин Јиречек и објавио у књизи “Споменици српски” из 1892. године. И из збирке владарских повеља, коју је објавио Миклошич види се да босански владари своје поданике третирају искључиво као Србе у етничком смислу.
13. Бан Стјепан II Котроманић потписује 15. марта 1333. године две повеље на српском језику и српским писмом, упоредо са две на латинском, којима је Рат са Стоном уступио Дубровчанима. Што је пропустио Миклошић пронашли су Медо Пуцић и Константин Јиречек. На пример, писма Прибислава Похвалића из 1406. и наредних година. Чињеницу да никаквог хрватског трага у Босни нема, потврдјује и истакнути хрватски научник Ватрослав Јагић, па каже: “У Босни је, према нашем знању, већ за време бана Нинослава употребљаван израз Србљин, испрва бар у религиозном значењу за православне (можда и патарене) наспрам католичким Дубровчанима који су звали Влах.”
14. Дубровачки католик Милан Решетар о истом питањуу говори: “Босански бан Нинослав обележава у три повељее из година 1234–1249. своје поданике више пута именом Срби и никако друкчије.”. Уз то, Ватрослав Јагић и за повељу Кулина бана, из 1189. године, саопштава да је писана на српском језику и ћирилицом, и још уз то дадаје немогуће да је то први документ те врсте.
15.Енвер Редзић у књизи “Прилози о националном питању”, објављеној у Сарајеву 1963. године, пише: “Османлије су у почетку биле многобројне. То су у првом реду били војници, чиновници и трговци. Под утицајем средине и женидбених веза они су заборавили свој језик, потпуно се асимилирали и стопили са “муслиманским Србима.”
16. Јован Кинам пише: “Река по имену Дрина која… дели (сече, раставља, лучи) Босну од остале Српске земље.” Кинам ту каже да је таква подела довела до стварања две српске државе. На Кинама се позива немачки историчар Максимилијан Шимек, који у књизи “Политичка историја Краљевине Босне и Раме”, издатој у Бечу 1727. године, истиче: “У томе се слаже и Јован Кинам кад говори о упадима цара Емануела Комнена и каже да река Дрина сече по среди земљу Србију, чији се западни део зове Босна и има своје посебне владаоце.” Босну је српском земљом недвосмислено означавао и млетачки дужд Андреа Дандоло у својим “Аналима” које је објавио половином четрнаестог века.
17.О српству Херцеговине постоје и старији подаци од Порфирогенитовог описа. Много пре дефинитивног хришћанског раскола, негде око 925. године, папски нунцији су, како сведочи изворни ватикански документ који је обрадио Фрањо Рачки, на сплитском концилу правили договоре са хрватском и српском господом. Рачки у коментару каже да “ваља двоје имати на уму: прво, да је на сабору спљетском судјеловао не само хрватски краљ Томислав са својими великаши, него и захумски кнез Михајло са србским великаши.” Порфирогенит недвосмислено о за Захумљане, Неретљане и Требињце са Конављанима тврдио да су Срби: “И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија са земљом Конављана беху под влашћу цара Ромеја, и пошто су те земље Авари опустошили јер прогнаше одатле Романе који сад станују у Далмацији и Драчу – то цар насели исте Србе у те земље.” станују у Далмацији и Драчу – то цар насели исте Србе у те земље.“ Он то понавља на више места износећи: “Захумљани који сада тамо живе баш су Срби… Земља Травунаца и Конављана једна је. Становници њени воде порекло од некрштених Срба… Архонти Травуније били су увек под влашћу архонта Србије… Пагани су пореклом од некрштених Срба… Тако се зову што нису примили крштење као остали Срби.”
18.Немачки историчар Јохан Готхилф Штритер писао је, 1774. године, о балканским збивањима крајем првог миленијума наглашавајући: “Нешто мало затим заиста се прохтело Србима да се врате у своју земљу, па им је чак цар дао и отпуст. Али кад су прешли били реку Дунав, покајаше се, замолиће цара преко претора који у то доба управљаће Београдом да им додели другу земљу за насељење. Пошто се она земља која се сад зове Србија, и Паганија, која се још назива Захумска земља, а тако исто и Травунија (Требиње) и област Конавала, које су све биле у власти Римљана, пошто су све те земље остале пусте због провала Авара, и пошто су растерани Романи који сада обитавају Далмацију и Драч, цар даде те пределе Србима да их населе, који су му такође остали подложни… Они Захумци који сада настањују Далмацију, Срби су, од кнеза који је побегао Хераклију цару римском – Требињци и Конављани потичу од некрштених Срба, који се тамо настанише још од оног кнеза који је из некрштене Србије побегао ка цару Хераклију па до Властимира, српског кнеза. – Заиста кнежеви требињски су одувек били подложни српском кнезу. – Пагани потичу од некрштених Срба, наиме од оног кнеза који је побегао цару Хераклију. Зато се баш и зову Пагани што још нису били примили кршење у оно доба кад су сви Срби били крштени.” 18.Католички надбискуп могиљевски Станислав Сиестренчевић де Бохуз у књизи “Испитивања о пореклу Сармата, Славона и Словена”, објављеној у Санкт Петербургу око 1800. године, пише: “Кнежевина Захумље беше грана дубровачке (кнежевине). Поља јој се простираху до обале Неретве; њена обала досезаше до Пагана (Неретљана); брдовити и северни део земље до Хрватске, којасе ограничавала обалом Цетине, а с друге стране до Србије. Становници су били романски колонисти, које је населио Диоклецијан, али су сви били о дведени у ропство и одвушени сеобом од Авара. Ту су Срби дошли на њихова места… Бели Срби у Босни били су крштени године 867.” Интересантно је да је још Цојс запазио да “само за приморске Србе даје Константин Порфирогенит имена мањих одељења, а не од главне масе на истоку.” О Србину Требињанину, који је заробио велику грчку војску у Дукљи, пише и византијски војни писац из једанаестог века Некемвомен
19.Иако је и у Босни и Херцеговини било сталних флуктуација становништва, оне су ту биле најмање у односу на све остале српске земље. И никад није долазило до неких великих промена у његовој етничкој структури. Масовног пресељавања из Србије у Босну било је у дванаестом веку када је Стефан Немања протерао богумиле. О томе Владимир Ћоровић каже: “Из Србије секта је прешла у Босну… У Босни су припаднике нове вере звали патарени.” О томе пише и политички предводник далматинских Срба Божидар Петрановић у својој књизи “Богумили. Црква босанска и крстјани”, коју је објавио у Задру 1867. године: “Из Бугарске и српских жупанија прелазаху, можда у зачетку јереси, поједини учитељи у сусједну Босну. Број се њихов умножио другим јеритицима из Србије, што их прогнаше два Немањића – Симеон и син му првовјенчани Стефан – при свршетку XII и почетком XIII вијека. Босном је онда владао знаменити Кулин бан, који прогоњене из Србије радо прими у своју земљу.” Хрватски научник Драгутин Франић је, 1897. године, о томе писао: “Богумили протерани из Србије побегоше у Захумље брату Стефановом, кнезу Мирославу, који их је, ради мржње на брата, радо прихватио. Из Захумља стигоше проповедници богумилског учења у Босну поносну, где се оно под покровитеqством бана, племства и свештенства рашири.” У историјским анализама уопште није спорно да је тај егзодус био масован, али је тешко навести неке озбиљније бројчане податке. Лазо Костић то питање резимира: “Шта су били по народности ти прогнани богумили? Свакако Срби, о томе не може да буде никакве сумwе. Срби су пришли Србима. У сваком случају се број Срба у Босни повећао, етничка мешавина није тиме наступила… Да су и остали босански богумили били Срби, у то наука не сумња. То је толико јасно, да се и не доказује.
20.Нема никакве сумње да је известан број Влаха живео у свим српским земљама,па и у Босни, али су они убрзо били асимиловани од српске масе. Остао је само назив јер су Турци Власима називали све хришћане. Фрањо Рачки, Тадија Смичиклас и Фердо Шишић сматрају да је појам Влаха временом променио значење и да су се тако називали сточари. С друге стране, католици су се у Босну само спорадично усељавали, првенствено као саски рудари и понеки дубровачки трговац на одређено време. Након успостављања турске власти, известан број правих Турака и муслимана из других земаља је насељен у Босни, али у сувише малом броју да би озбиљније утицао на етничку структуру. Домаћи муслимани су их врло брзо асимиловали и наметнули им српски језик, уз задржавање значајног броја турских и арапских израза. .Енвер Редзић у књизи “Прилози о националном питању”, објављеној у Сарајеву 1963. године, пише: “Османлије су у почетку биле многобројне. То су у првом реду били војници, чиновници и трговци. Под утицајем средине и женидбених веза они су заборавили свој језик, потпуно се асимилирали и стопили са “муслиманским Србима.” По том питаwу се слажу аустријски аутор Карл Сакс, као и руски Рајевски, а Владимир Ћоровић даље прецизира: “Муслиманске редове попуњавали су у нашим земљама и прави Турци, које су управне власти из Цариграда, по потреби службе, упућивале у покрајине и од којих је један део ту стално остајао. На турско порекло указују и ова имена данашњих славизираних босанских муслиманских породица: Кајтази, Камуре, Фирдуси, Бехрами, Коркути, Бекмени, Филусије итд. Ту спада и позната беговска породица Ченгића.” О томе пишу Владимир Дворниковић и Луи Оливије. Аустријанац Јозеф Бернрајтер 1918. године пише да су босанскохерцеговачки муслимани “диференцирани према хричћанском становништву својом господујућом свести која је вековима трајала и примесом коју су њихови хареми добили преко турских и анадолских жена.” Герхард Геземан тврди да су “праве османлије, настаљене (у Босни) као чиновници, војници и трговци, брзо србизирани.” Бракови су веома ретко склапани измђу слојева муслиманских феудалаца и муслиманских земљорадника. Муслимани земљорадници су називани балијама, односно незнабошцима, и бегови их нису много разликовали од хришћанске раје, задржавајући према њима типичну класну дистанцу.
21.Ћоровић показује како је Босна масовније насељавана муслиманима из других крајева након слома турске освајачке експанзије. “Кад су, постепеним напредовањем хричћана, од друге половине XVII века, муслимани морали да напуштају средњу Далмацију, Славонију, Боку и Лику, њихово се становништво сручивало обично у Босну… Најљћи херцеговачки муслимани били су Корјенићи, који највећим делом потичу од прогнаних турских насеља око Херцегновог, као и становништво “проклетог Лијевна” од далматинских муслиманских бегунаца… На почетку XIX века велики део муслиманских избеглица из западне Србије прешао је у источну Босну и ту се населио. Тако су нпр. брчански Кучукалићи потомци познатог дахије из Првог устанка.”
22. Љубомир Стојановић у монографији “Старо Ужице”, из 1922. године, износи да ужички Турци “нису били Османлије, већ потурчењаци као и у Босни, и нису знали турски сем поздрава и неких речи које су ушле и у српски језик онога времена.” И сам Пилар признаје да “у Босни наилазимо често на имена Биоградлија, Шабчанин, Ужичанин” итд. Ристо Јеремић у студији “О пореклу становништва Тузланске области”, из 1922. године, описује процес досељаваwа муслимана као мухадзира из разних крајева. “Беговске породице тврде да су пореклом из Анадола и, пошто се не служе “беговским писмом” као бези на Херцеговини, у Полимљу и Г. Подрињу, сматрају то неки поузданим знаком да бези Тузланске области нису потомци наше средwевековне властеле. Једино се још говори о Тузлићима да потичу од Цветка Алтамановића и за Узеирбеговића у Маглају да су род Кондићима у Српској Брусници, срез маглајски.” О томе опширно пишу и Ђорђе Пејановић и пруски конзул у Сарајеву Бјау, који је тврдио да је око 1867. године 30.000 муслимана протерано из Србије у Босну.
Припремио: Бојан Петровић