Др Мартин Ридер рођен је 7. маја 1868. у Вараждину. Завршио је студије медицине у Бечу. Био је санитетски пуковник од децембра 1925.
У Првом свјетском рату у аустроугарској војсци је од 1. августа 1914. до 1. септембра 1917. провео у Србији, Буковини и источној Галицији. У Војску Краљевине СХС примљен је 14. маја 1919. Радио је као трупни љекар Савског артиљеријског пука у Загребу до 11. маја 1920, управник Привремене војне болнице у Топуском од 11. маја 1920. до 15. октобра 1923. и начелник Санитетског одјељења Врбаске дивизијске области и в. д. управника Врбаске сталне војне болнице у Бањалуци од 15. октобра 1923. до 25. јуна 1924, а од тада само као начелник Санитетског одјељења Врбаске дивизијске области. Умро је у Загребу 27. априла 1929.
Др Јакоб (Јаков) Сарафић, син Салома, рођен је 1905. у Бањалуци. Студије медицине је завршио 1931. у Бечу.
Љекарску службу почео је у Бањалуци. Од фебруара 1933. био је чиновнички приправник Државне болнице у Сарајеву, а затим чиновнички приправник и секундарни љекар Државне болнице у Скопљу. На почетку Другог свјетског рата приступио је НОП-у. Учествовао је илегално у раду здравствене службе у Скопљу, лијечио рањене и болесне партизане и слао партизанима санитетски материјал. Открили су га бугарски фашисти и интернирали 1942. у Бугарску. Послије капитулације Бугарске вратио се, у октобру 1944, у Југославију и приступио НОВ-у. Изабран је за вијећника Антифашистичког собрања Македоније, а био је шеф санитетске службе македонске дивизије КНОЈ-а.
Др Мавро Селеш рођен је у Ханзликову 1861. Студије медицине завршио је 1890. у Бечу. Био је љекар опште праксе.
Радио је као котарски надљекар у Власеници, а у Бањалуци од 1915. као замјеник здравственог надзорника, од 1924. до 18. марта 1927. као срески надљекар, када је пензионисан.
Прешао је 1. јула 1941. на римокатоличку вјеру. И поред промјене вјере био је 27/28. јула 1942. ухапшен и са осталим бањалучким Јеврејима депортован у логор. Убиле су га усташе у логору Стара Градишка 31. јула 1942.
Др Андрија (Андор) Л. Сенеш рођен је у Сенти 15. новембра 1889. Студије медицине завршио је 18. октобра 1913. у Будимпешти.
Био је срески љекар у Сенти од јуна 1924, Прешеву до 21. јула 1932, Бањалуци од 21. јула до 26. децембра 1932, Параћину од 26. децембра 1932. до 15. јануара 1933, Лесковцу од 15. јануара 1933. до 30. јануара 1934, Златару од 30. јануара 1934. до 17. септембра 1935, поново у Прешеву од 17. септембар 1935. до 4. јануара 1937, Сувој Реци од 4. јануара 1937. до 24. септембра 1938, Морачи од 24. септембра 1938. до 9. августа 1939. и Андријевици од 9. августа 1939. до 12. августа 1940, када је пензионисан.
Други свјетски рат од 19. априла 1941. до 1. априла 1945. провео је у њемачком заробљеништву. У Сенти је од 1. јуна 1946. обављао приватну праксу, а радио хонорарно као замјеник референта Одјељења за народно здравље ГНО и рејонски љекар социјалног осигурања.
Шефкија Сефић, рођен 1898. у Мостару, студије медицине похађао је у Бечу и Загребу, гдје је 1927. дипломирао. Био је специјалиста за очне болести и један од најугледнијих бањалучких љекара.
Љекарски стаж је завршио 1928. у Загребу. Радио је као замјеник асистента на Очној клиници у Загребу (1929-1930), секундарни љекар Државне болнице у Сарајеву (1930-1931), а у Бањалуци као уговорни љекар Окружног уреда за осигурање радника и контрактуални (хонорарни) љекар Државне болнице од 1931. до 1941. Обављао је приватну праксу од 1931.
У Другом свјетском рату био је шеф Очног одјељења Државне болнице у Сарајеву. Послије рата радио је од 4. октобра 1945. до 1. фебруара 1946. као в. д. шефа Очног одјељења Државне болнице у Бањалуци, затим од фебруара 1946. до априла 1947. као љекар специјалиста за очне болести Школске поликлинике у Сарајеву и од маја 1947. као шеф Очног одјељења Државне болнице у Бањалуци. Почасно звање примаријуса добио је 28. августа 1951, а приватну праксу обављао је од маја 1955. Умро је у Бањалуци 1962.
Михаил Александрович Усатиј-Сидоренко, рођен у Ставропљској губернији 1885, завршио је студије медицине на Императорском универзитету у Варшави. Био је војни љекар.
У војну службу примљен је 1. септембра 1921, а наредбом од 16. септембра 1921. упућен на службу у Врбаску сталну војну болницу у Бањалуци. Наредбом команданта Врбаске дивизијске области 25. новембра 1921. постављен је за трупног љекара Гарнизона бањалучког. Унапријеђен је у фебруару 1927. у санитетског капетана прве класе, када је постављен за љекара 33. пјешадијског пука с тим да и даље врши дужност љекара Бањалучког гарнизона. Наредбом министра војске и морнарице 29. јануара 1930. постављен је за секундарног љекара Унутрашњег одјељења Врбаске сталне војне болнице, а у чин мајора унапријеђен 11. априла 1930. Приватну љекарску праксу обављао је у ординацији у Гундулићевој улици.
Премјештен је 29. октобра 1930. за управника Дубровачке привремене војне болнице. Унапријеђен је 28. јуна 1935. у санитетског потпуковника. За управника Шумадијске сталне војне болнице постављен је 5. октобра 1935, а унапријеђен је 6. септембра 1940. у пуковника.
Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Evropski-studenti-ljekari-Vrbaske-banovine/244850.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.