БОСАНАЦ – ФИЛИП С. ВИШЊИЋ – БОСАНСКА ВИЛА (1888)

Тамо на међи, што је Дрина чини — у лијепом винородну селу Трнави у зворничкој нахији у Босни родио се 1767. год. Филип Вишњић. Рано стаде сирота по оцу Ђорђу — званом Стојану Вилићу, и мајка његова Вишња, по којој је и прозван Вишњић, преудав се у Медаше близу Бијељине, собом одведе и нејака Филипа, кога у осмој години задеси лута бољетица од оспица и узме му очињи вид. Тако је уз мајчино крило одрастао син вилћев, не гледајући сунца ни мјесеца, не гледајући физичког свијета овог. Али у његовој души освитао је други свијет, са умним очима гледао је Вилин Вишњић нешто : славно, величајно, страховито, тужно и очајно — гледао је прошлост и садашњост свога патничког рода српског. Разабирао је млађани слијепац уз тужан и мукао глас гусала о старој слави српској и о љутој сили и невољи, која је тада његов народ с мора на море тлачила. А и живио је Филип Вигањић баш крај пута централног кроз царство ерпске народне појезије; а то је и онај географски знаменити друм, што од босанско посавских земаља, српском крвљу натопљених, од јадранског приморја, стражбенице, на којој потомци ускочких јунака српскијех : Јанковић Стојана и Сењанин Иве чуваше културу запада од азијске поплаве, крај Сарајева преко Романије, миле куће српских осветника посестриме Новак Радивоја, између Србије и црногорског свијетлог стијења преко Косова, па све крај оног ђавољег мјеста, гдје издану величина српска цар Душан силни, што води тамо Егеју, Омировој постојбини. Диван је то друм крајем дома слијепог Филипа, па није ни чудо што се он вата сува дрва јаворова, творца величанствена свијета у души његовој, — утјехе паћена рода свог — гусала, историје србинове. Прави души посластицу, прича са свијета створена у души његовој, на ком види Душана гдје пријети Византу, а страва га вата, гдје тамњети почиње сјај царске круне српске пошље смрти душанове, — гдје забљештује тај малаксали сјај, очију српскијех власника, па се за њег тару и крваве; тужи и јадикује над гробницом српске славе и слободе — на црном Косову; очајава јер варварски ланци страшно су стегли народ његов ; светиње српске разорене; књиге цароставне у рушевинама затрпане; а и поносно лице његове отађбине Босне нагрђено и сузама српским преквашено; у домовини св. Саве манастири травом проникнули; моћи српскијех светаца растурене, ропском тамом прекриљено растргано Српство; али гледа и варниће српскијех осветника, које сијеваше на Романији и Авали. те улијеваше наду очајаном Српству и разгонише облаке са брижна чеда ловћенскога — и то причање Филипа Вишњица је ето историја, која је од уста до уста ишла широм цијелог Српства, коју је и Филип научио од својијех старијех. — То му је било образовање. Пјесме о народној прошлости биле су његова наука, коју је слушао у својој драгој отаџбини Босни, за коју са њеном посестримом Херцеговином вели један српски далматински писац, да су врело пјесама и огњиште најживљег језика српског. Необично је напредовао Филип Вишњић у лијепој науци овој : сваку пјесму, коју је чуо, запамтио је, а вјешт гудити уз гусле, од осмогодишњег чеда вилићева, израстао чувен и гуслар и пјевач српски. У 30. години ожени се дјевојком Настом из села Мртвица — прозваном „Бијела“ и с њом је лијеп пород изродио шестеро дјеце, од којих му 1817. бијаху живи само Ранко и Милица, али овај живот његов загорчи један ужасан догађај, који је у оно доба у Босни многом Србину живот загорчио, и у гору га на освету отјерао. Тако пошље аустријског рата 1787. косну се потурица у Трнави образа једне његове стрине, и стричеви то освете: једног убију, а другог о шљиви јуларом објесе и зато на мукама умру у Зворнику три Филипова стрица и један рођак. Страховито је тај догађај увриједио душу српског гуслара : плануо је осветом и Богу Фала, и осветио се. Било је то 1804. год. — Чашу жучи, коју је роб царског соја Србин испијао препунише дахије; идеја слободе, која је од културног запада са Сене и Лоаре сегнула Европом и ладно јој срце загријала, као да је охрабрила и срце стражара културе — срце србиново и најдивнија моћ растурених моћи Српства — Срби у Србији пролише крв за ослобођење, отворише величајну борбу против тираније, а тамо преко Дрине пријеђе сада увријеђени српски гуслар, са осветом у срцу, душом пјесничком — задахнутом славном историјом сјајне прошлости српске, болном ради грозне садашности, а у руци са гуслама јаворовим. — Дође, разабра и опјева. — Са ове три ријечи означимо рад Филипа Вишњића у Србији, која је од 1804. до 1813. била величанствено разбојиште између свјетлости и мрака, слободе и тираније, на коме се побједоносан бајрак српски вио. Јунаке који у овој величајној борби освећиваше Косово скидаше јарам са Српства, свјетљаше обешчашћен образ српски, дрмаше из темеља моћном османском царевином — опјева Филип Вишњић, ко нико до сад. Онако чистим језиком српским како га је мајка Вишња научила, а духовитошћу прирођеном српском гуслару испјева Филип Вишњиц прву величанствену пјесму: „Почетак буне против дахија“ — пјесму, по љепоти и дубини мисли над пјесмама. У тој пјесми казни Србин недјела, на које се само небо разгњевило, сабљом и оловом суде јунаци српски виновнике жртава палих од дахинске подлости и нечовјечности — а овим јунацима плете слијепи Филип ловорвијенце, јунацима под заставом за ослобођење и обновновљење Србије — под заставом од Тополе Ђорђа — а плетући ове вијенце освећивао је пјесник оно крвничко дјело, које су дахинска браца у његовој отаџбини Босни починила. Али још се освета ранила у грудима његовим — не само пјесмом већ и мачем у руци желио је да освети оно грозно дјело. У логору на Бадовинцима молио се Филип Вишњиц Лазаревић Луки, да му дозволи да сакупи слијепце, да појашу коње, да им даде сабље, па нека онда окати пођу за њима, па нек виде што слијепци раде од душмана. Па макар сви изгинули — само да и они једно јунаштво учине. Психолошки је основан продукат овај осветом препуњене душе пјесникове…

Аутор: Милан Ј. Пећанац

Адреса: http://www.infobiro.ba/article/644876