„Ево ово вам је ђед послао и рекао је да се припазите ових дана. У чаршији кажу жене да ће брзо офензива. И још је реко да Жарко не пуши на стражи. Видио му је одоздо испод греде жераву кад год дим повуче. И да не кашље. И у чаршији га чују“, рече мали Богдан док нам је, као нешто најсветије, предавао брашаницу коју му је ђед Славко послао да нам донесе у бајту.
У брашаници, редовно Славково следовање за војнике, груда сира, боца варенике и комад суве браветине.
„Што је Бог и кућа дала“, говорио би поносни старина.
Нас осморица и њих двојица, двије краве и десетак оваца, били смо једни чувари ширег рејона коте 243. Далеко иза нас Калиновик, а испод нас Неретва.
Неретва…..Дивља, хучи, буја….прескаче оне долинице и кривине, као срна из снијега. Прескаче, протиче, отиче….оде низа страну, оде према мору.
У селу, за кога би приличније било рећи да је катун, неколико кућица. Нису то праве велике куће, него нешто као већа колиба. Камени темељи, а све остало дрвено. Кроз оџак дим се високо вије.
А у кући њих двојица.
Осуђени један на другога.
Кад је рат избио Богдана је Мајка оставила оцу. Није много причала. Кад су се прве пушке чуле у даљини, дуго се са неким телефоном сашаптавала. Једног јутра само је рекла да оде код својих, да ће даиџа Исмет доћи по њене ствари. „А ви како вам и воља“, рече полугласно, и не окренувши се затвори врата за собом.
Милан, Богданов отац, као да је очекивао да ће се за њом врата овако једном затворити. Истог дана, са Богданом је пјешке кренуо ка селу. Од тада, Богдан је овдје, а крову Херцеговине, код ђеда Славка.
и да је хтио отићи негдје друго, није могао.
Није ни имао гдје.
А ни код кога.
Отац му је нестао прије двије године, на Митровдан, када је силна војска уза страну кренула. Отишао је са својом јединицом и од тада га нема.
„Нема му ни гроба ни мрамора. Ко да никад живио није. Оста овај мали, ово ми је, браћо драга очињи вид. Види ђедовог јунака, ђедовог делије, војника….“, говорио би Славко војницима који би често до њега силазили.
„Једино не знам шта ћемо ако и када рат стане. Ја сам немоћан више у град да слазим и кућим се. Но се опет надам, има свуда добрих људи. Велики је свијет, Да ако га неко поприпази“….
Растао је тако дјечак са војском. Научио је и слова и бројеве. Писао, сабирао, одузимао….школу сам научио.
Мало се које дијете могло похвалити да је боље учитеље имало.
Слова му је показао један Невесињац, студент филозофије, који је био овдје на положају два мјесеца. По друговима му је послао касније и двије књиге, „Јежеву кућицу“ и „Хајди“. Послије се Богдан шалио да он ко Јежурко своју кућу љубоморно чува. И брани.
Математику да је научио професор Стево, рачунџија на минобацачима. „Богдане, ја и ти, артиљерци, морамо добро рачунати. Ако нам прва подбаци, а друга пребаци, трећа мора кроз прозор да улети. Знаш ли мој добри Боћо“, причао би професор а дјечак би мудро климао главом.
И растао је тако, храбри дјечак Богдан са својим ђедом и својим друговима, борцима…..Доносили би му они, кад би на положај долазили и воћа, понеки кекс, играчке…а они би узвраћао широким осмјехом.Али дођу тако дани када један тренутак све промијени.
Непријатељска артиљеријска припрема је кратко трајала, а пјешадијски удар био брз и жесток. Кота 243 је прва пала. Војска се у метежу повлачила, гранате су падале по селу, а нико не примјети да се у свој тој бјежанији, не нађоше ђед Славко и Богдан. Дуго су их тражили по резервном положају, питали и распитивали се гдје су.
„Овамо стизали нису“…….. говорила је војска.
Контраудар наших снага је изненадио противника.За кратко вријеме, Билећани су повратили изгубљене положаје. Село, иако у пламену, било је поново наше.
Ђеда Славка су нашли близу куће, у једном шумарку…убијеног. Близу њега, покривен лишћем и гранама био је Богдан. Прехлађен, изгребан, прозебао… али жив.
Тужнију сахрану, овај крај није упамтио. Поред ковчега склепаног од дасака из муницијских сандука, Богдан, је високо уздигнутог чела примао саучешће…Гледао је, поносно, као да неког тражи или нешто чека у даљину. Његове мудре очи су гледале, много даље него иједне друге. У њима није било страха, зебње, стрепње…Само храбрости И рјешености….
Послије сахране, Богдан је отишао у Невесиње. Примила га је једна честита породица, отхранила, одшколовала….
Кад је одлазио на Факултет у Београд, опраштајући се рекао је:
“Није ми много остало, а опет имам све. Остаде ми ђедова хумка на коти 243 И ћаћине кости у врлетима…Али имам моју Херцеговину која ми је све дала. Да није мојих сабораца било ни мене жива гледали неби. Е баш зато, ђе год да одем ја ћу ође остати”.
Храбри дјечак са коте 243.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.