22. Годишњица окупације Шипова и егзодуса становништва

Тачно прије 22 године почео је егзодус становништва са територије општине Шипово и настао је период краткотрајне окупације. Поводом овога сам ја написао једну војно-политичку анализу периоду који је томе претходио и које су последице.

Прва битна ствар која се десила у нашем окружењу је пад Купреса 3. новембра 1994. године. Наиме, то је прва здружена акција ХВО-а и АБИХ послије потписивања Вашингтонског споразума марта 1994. године. Овај Споразум је регулисао примирје између до тада двије зараћене стране , затим дао основе унутрашњег уређења и успоставе данашње ФБИХ. На чију иницијативу и инстистирање је постигнут овај Споразум можемо закључити на основу мјеста гдје је потписан. Наводно је циљ био да се успостави баланс снага на терену.

Ова заједничка операција је почела 1. новембра 1994. године. Друга страна је зове Операција ,,Цинцар.“ АБИХ је нападала из правца Бугојна на Купрешка врата, Стожер, Врану, а ХВО правцем Прозор-Звирњача, Томиславград-Мушић, према Равном, а из Шујице према Маловану. Овим здруженим акцијама АБИХ И ХВО-а, јединице 7.мт.бр. ВРС су доведене у изузетно тежак и неповољан топографски и тактички положај, те је сходно томе команда донијела одлуку извлачењу из полуокружења и запосједању нових положаја на линији: Демировац-Маглај-Мрђебаре-Курљај-Црни Врх-Мала Виторога у циљу спријечавања даљег напредовања непријатељских снага према Шипову. Друга страна је остварила битну комуникацију Ливно-Бугојно, којим је 7. Корпус АБИХ добио редовније снабдијевање из Далмације.

22. јула 1995. године Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић потписују Сплитски споразум чији је пуни назив ,, Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона, заједничкој обрани од српске агресије и постизање политичког рјешења сукладно напорима међународне заједнице“. Овим је споразумом је формално омогућено Оружаним снагама Републике Хрватске коришћење територије БиХ у сврху заједничке борбе против ВРС-а. Договорено је заједничко и координисано дјеловање хрватских снага и АБИХ. Уз благослов Вашингтона при потписивању је посредовао тадашњи турски предсједник Сулејман Демирел.

Затим, послије пада Купреса љета 1995. године дешава се пад Гламоча и Бос. Грахова. Сходно горе наведеном Споразуму покреће се Операција ,,ЉЕТО 95.“ Циљ ове Операције је био ,,ослобађање“ Гламоча и Грахова, (мислим да нема потребе говорити о проценту српског становништва у овим општинама, због тога је нејасно од кога се ослобађају), зауставити офанзиву на Бихаћ, стварање предуслова за заузимање Книна, сјеверне Далмације и Лике. Иначе, многи аналитичари истичу да је Бихаћ био кључ рјешење рата у БиХ, чак и у Хрватској. Био је окружен са западне и јужне стране СВК-ом (Српска Војска Крајине), са сјевера НО АПЗП-ом (Народна одбрана Аутономне покрајине Западнa Босна) и са истока ВРС-ом (Војска Републике Српске). Уз велико учешће регуларне Хрватске војске долази до пада Грахова 28. јула и Гламоча 29. (30.) јула 1995. године. Падом Бос. Грахова пресјечена је битна и једина комуникација Книн-Дрвар-Бања Лука, а падом Гламоча Шипово је дошло у још веће непријатељско окружење и опасност. Ово је била увертира за ,,Олују“. Историја се ових дана понављала из дана у дан. Још нису сви Бошњаци изашли из Жепе, а српско становништво напустило је Гламоч и Грахово. Ово значи нове колоне избјеглица, нове патње цивила, нове жртве…Оно што се наслућивало и од чега се стрепело се је десило – Гламоч и Грахово је окупирала хрватска војска. Под тешким нападима Хрвата ВРС се је повукла. Остаје питање да ли је то био изнуђен тактички потез ВРС-а или се једноставно нису могли одупријети? У сваком случају предсједник РС више није имао избора. Увече, 28. јула 1995. године прогласио је ратно стање у цијелој Републици Српској.

Крешимир Зубак, тадашњи предсједник Хрватске Републике Херцег-Босна изјављује тада ,,Ослобађањем Босанског Грахова и Гламоча добили смо широку основу за даље напредовање према Шипову, Мркоњић-Граду, Кључу, Босанском Петровцу, Дрвару, па и Книну.“ Дакле, очигледно је да се спремао напад на наше западне крајишке општине. Али не само да је очигледна помоћ Америке, потврђује се још једном америчка стратегија ,, рата путем заступника“ (War by proxy) као што су то Американци већ испробали у Анголи, Авганистану, Никарагви и многим другим несрећним земљама трећег свијета. Не треба заборавити велики притисак западних земаља да своје војнике пошаље у Босну. Све је јасније да прљавији и тежи посао треба да обаве локални савезници, а Американци ће обезбиједити чист посао-подршку НАТО авијације, са безбједне висине. Тако ће и НАТО пронаћи своју улогу, јер како је тада опрезни Талбот изјавио у Финској ,,Једна од главних преокупација америчког дјеловања у бившој БиХ мотивисана је осигуравањем будућности Западне војне алијансе“.

Наши обавјештајци дошли су до извјештаја УНПРОФОР-а од 31. јула у коме се каже: ,, Хрватска војска налази се у стању борбене готовости на подручју Карловца и Огулина, затим да постоји тензија у сектору ,,Југ“ због догађаја у Гламочу и Грахову, да ХВО консолидује снаге линије источне стране, да Први и четврти гардијски корпус хрватске војске помажу ХВО са око 6000 војника, као и да је након састанка представника УН-а са Туђманом ,,хрватски врховник“ нагласио да ће Хрватска изгледа бити присиљена да силом реинтегрише РСК у Хрватску и помогне армији БиХ да дефинитивно ослободи бихаћки џеп“. 31. јула сви француски медији објављују да хрватском офанзивом командују амерички генерали. Наводи се и Туђманова изјава у којој ,,тај господин и бивши Титов генерал“ отворено пријети да ће РСК бити уништена“.

Свима нам је добро познато шта је слиједило 4. августа 1995. године, стога нећу много детаљисати око тока операција, него бих се осврнуо на изјаве дипломата, наших и страних представника. Др. Никола Кољевић у свом дневнику за 10. август пише: ,, Синоћ је велику несрећу увећала нова – границе према Србији су затворене. Почели су самоубилачки скокови у Дрину, сада из великих јада не оних од љубавних Фате Авдагине. Како на све ово реагује Београд? Милошевић се лично појавио на државној телевизији и позвао грађане Србије да ,, поносно дочекају мир“, али одмах послије тога на хиљаде људи изашло је у кишну ноћ узвикујући ,,издаја“.

У Европу су, гласови реалнији, наши непријатељи покушавају тишином да прекрију хрватске злочине, а пријатељи се јављају кад и како могу. Ово је био тренутак кад поједине личности показују своје право лице или своје скривене интересе. Тако је, и поред јавне осуде Хрватске од стране министарке иностраних послова Финске, предсједник Марти Ахтисари изразио разумијевање за хрватску акцију и рекао да је то био ,,муњевит напад на Србе који их је посјетио на њихову свирепост и пролазност“. Тиме нас је дотични господин подсјетио да је и он активно радио на мапама Венс-Овеновог плана, настојећи у првом реду да разбије српске територије на кантоне. Хавијер Солана каже да треба искористити тренутак јер међу руководством Републике Српске постоје несугласице које би могле натјерати Пале да буду отворене за мир. Ово сам издвојио због тога што су ово позната имена која су утицала на судбину прогнаника који су се нашли у Србији 1999. године па надаље. Руски министар иностраних послова Андреј Козирјев изјављује да су се разлике између америчких и руских иницијатива смањиле и да је сада најважнија сарадња међународне заједнице са Милошевићем и треба подржати позиције свих разумних људи који су око предсједника Милошевића.

Обрад Кесић, изузетни аналитичар из Вашингтона оцјењује тада да постоји опасност од форсирања војног рјешења које подржавају јастријебови у америчкој администрацији, на челу са Медлин Олбрајт, па би Муслимани и Хрвати, ношени еуфоријом и самозадовољством послије брзе окупације Крајине, могли кренути у напад на ВРС. Он још додаје да Милошевић не схвата да његова преговарачка позиција зависи од снаге Срба западно од Дрине и да је он за своју политику ,, мир по сваку цијену“ до сада добио веома мало, Милошевић ће бити у неповољној ситуацији све док буде показивао да је слаб и неодлучан. У ово вријеме Дудаковић припрема Пети корпус за напад и пријети да ће ударити источно на Крупу и Приједор.
Шта се дешава непосредно прије почетка егзодуса са наше општине 9. септембра 1995. године? 28. августа се десила експлозија на сарајевској пијаци Маркале. Ово је био повод за највећу војну акцију НАТО пакта у Европи послије Другог свјетског рата и агресију на Републику Српску под називом ,,Намјерна сила.“ Ова операција траје од 30.8 до 14.9. а мете су српски положаји, складишта муниције, радио-релејне везе. Пошто нису крили да је сила намјерна, онда то није могло проћи без осиромашеног уранијума. 9. септембра, дакле кад становништво напушта Шипово, почиње операција ,,Мртво око“, чији је циљ био ПВО ВРС. Касније смо могли чути верзију да је био циљ да се Срби доведу за преговарачки сто, а ове су акције текле синхронизовано са операцијама ХВ-a, ХВО-a и АБИХ.

Опште стање у РС у првој половини септембра је изгледало отприлике овако: Бомбардовање се наставља. Највећа разарања су у бањалучкој регији и Српском Сарајеву, поновљен је напад на Лукавицу а гађани су Калиновик, Србиње, Вишеград, Теслић. И даље су на мети мостови, комуникације, инфраструктура. Најгоре су страдали Хаџићи. Бања Луку непрестано надлијећу авиони, становништво је у склоништима, нема струје и воде. Потпуно је уништен релејни систем на Козари, односно радио и тв репетитори. У очигледној координацији с ваздушним акцијама НАТО-а муслиманске и хрватске снаге нападају артиљеријском ватром. Посебно је на удару Добој, линије на Озрену. Муслиманске јединице из заштићене зоне Бихаћа покушавају да пробију наше линије дуж цијелог фронта, а отварају артиљеријску ватру и по дубини територије, на мети је Крупа на Уни, али и Дрвар и околна насеља. С обзиром на јачину муслиманско-хрватске офанзиве људи једноставно бјеже. Међу нашим војницима има панике, линије пуцају. Већ је велики број избјеглица из Шипова, Србобрана, Јајца, Мркоњића које се прихватају у центрима у Приједору, Санском Мосту, Козарској Дубици Новом Граду, Бањој Луци.
Након анализе о стању на терену да видимо шта се дешава на одбрамбеним линијама око Шипова прије окупације. Након пада Гламоча нова линија одбране је била на потезу Виторог – Чардак – Млиништа. ХВО и хрватске регуларне трупе, потпомогнуте НАТО снагама за брзу интервенцију и свим оружјима и техничким средствима, уз јаку артиљеријско-ракетну ватру из свих врста оруђа, уз електронско ометање веза, уз непрекидно снимање положаја ВРС беспилотним летјелицама, уз претходно убацивање десантних јединица иза линија одбране ВРС у рејону Преседле, 6. септембра су отпочели напади на јединице ВРС. Главне снаге је непријатељска страна груписала на правцу Млиништа–Бараћи, а помоћне на правцу Прибеља–Драгњић Подови и Виторог–Родуша–Стројице. Хрватске снаге заузимају 8. септембра Виторог одакле могу контролисати широко подручје од Купрешког поља, па све до Шипова, Мркоњић–Града и Јајца. Слиједећег дана хрватске снаге улазе на територију општине Шипово са Виторога у Родушу ,а са Чардака на Драгњић Подове, и са ових положаја гранатирају центар Шипова и околна села.

Због новонастале ситуације народ наше Општине је почео напуштати своје домове по ко зна који пут у прошлом вијеку и кренуо у избјеглиштво према Мркоњићу, Јајцу и даље за Бања Луку, Брод и даље за Србију. Судбина прогнанин крајишких Срба задесила је и житеље западнокрајишких општина бивше нам Републике Српске. Сеоба Срба је почела без Арсенија Чарнојевића, по ко зна који пут срце у јунака се нашло на удару метака. Крајина је остала пуста и препуштена на немилост освајачима и њиховим западним менторима. О, како је постала тужна судбина оних који се зову Србима.

10. септембра јединице ХВО и Хрватске војске са Драгњић Подова пресјецају пут Бараћи–Соколац–Шипово, а други дио војске креће преко Пљевских подова, Козила, Попужа и Кендића и пресијеца комуникацију Шипово–Стројице. Јединице са Родуше нападају у правцу Липовача–Тодорићи и Максимовићи–Ваган и пресијецају комуникацију Стројице–Ново Село. Пресијецањем комуникације Шипово–Стројице–Ново Село јединице 7. мт. бр. и БГ ,,Јањ“ ВРС су се нашле у неповољном тактичком положају. Због ових догађаја комадант Првог крајишког корпуса ВРС-а, генерал Момир Талић у ноћи 10. септембра 1995. године у Јајцу, команди 30. пјешадијске дивизије, издаје наређење комадантима 7. мт. бр. и БГ ,,Јањ“ о извлачењу јединица са тадашњих положаја. 11. септембра поподне запосједнути су нови положаји на линији Декале-Лијепа раван-Подобзир-Љуша-Натпоље-Чуклић-Мујџићи. 12. септембра хрватски тенкови и артиљерија из Стројица непрекидно су дејствовала по новим положајима, а са Драгњић Подова непрекидно су тукли по центру Шипова и околним селима.

Све ово су поспијешиле беспилотне летјелице које су надлијетале нашу Општину, уз ометање свих врста веза да је прекинуто командовање, па су комаданти нижих јединица били принуђени да доносе одлуке самоиницијативно. Усљед свега овога и великих губитака српских снага није се могло остати на овим положајима, стога се војска повлачи у правцу Језера, Винца и Јајца. Сутрадан, 12. септембра јединице 4. гардијске бригаде Хрватске војске улазе у Шипово, чиме је званично почела окупација, а повратак и обнова су почели од 4. фебруара 1996. године.

Јединице 7. мт. р. заузимају 15. септембра положаје на линији Превиле-Лисина-Димитор са задатком да зауставе напредовање ХВО-а и Хрватске војске и одбране Мркоњића. Борци БГ ,,Јањ“ су због неповољне ситуације и заузимања Јајца од хрватске стране 13. септембра се морали маратонски повлачити до Имљана у општини Кнежево. Цивилно становништво је из Јајца наставило према Бањој Луци и Броду, неки су се задржали овдје а неки су наставили даље ка Србији. Шта се дешава у окружењу? Наиме, све ово је дио заједничке војне акције ХВ-а, ХВО-а и АБИХ под именом Операција ,,Маестрал“ која је трајала од 8. до 17. септембра 1995. године. Дакле, наш град је заузет 12. септембра, Јајце 13. и Дрвар од стране 7. гардијске бригаде ХВ-а. Истог дана пада и Србобран тј. Доњи Вакуф којег заузима 7. корпус АБИХ. 15. септембра 5. корпус АБИХ заузима Босански Петровац, а слиједећег дана и Кључ. Касније ће бити заузет Мркоњић Град 9. октобра послије витешког отпора Војске Републике Српске од хрватске стране и Сански Мост 12. октобра од стране АБИХ.

Запад и западни медији ово масовно страдање српског народа називају балансом снага на терену, па нема потресних прича, нема слика ни извјештаја о нових 120 хиљада избјеглица у Србији, о томе да је у само послиједње 2 недјеље као посљедица бошњачко-хрватске офанзиве у сјеверозападној Босни Комесеријат за избјеглице навео 124 жртве, 60 рањених и 500 несталих. Нема ни наговјештаја да је српско становништво протјерано са чисто српских територија и градова, Дрвара, Грахова, Петровца јер су то повољне околности за мировно рјешење. Бомбардовање избјегличке колоне на путу Шипово-Јајце успоставља само нову реалност. 16. октобра 1995. се прекидају ратна дејства због преговора о миру.

Што се тиче преговора у Дејтону и како је наша Општина остала у РС може се наићи на више верзија за шта је мијењана и компензована. Навешћу један сегмент из Дејтона са почетка новембра 1995. године. Милошевић је разговарао с Туђманом и сложили су се око Западне Босне, гдје послије бомбардовања НАТО пакта и муслиманско-хрватске офанзиве Хрвати држе велики дио територије, и да је Туђман пристао да Републици Српској припадне највећи дио Високе Крајине, Сански Мост, Шипово, Петровац, и Мркоњић, док би Јајце било подијељено. Хрватски интерес је веза између Ливна и Бихаћа а српски територија на којима су Срби вијековима живјели. Туђман се сложио да Посавина припадне РС, за шта би Хрватска добила компензацију у залеђу Дубровника. Остало је само неријешено питање Орашја у Посавини. 13. новембра Милошевић каже да је све малтене завршено и да само треба обезбиједити територијалну везу Сарајева са Гораждом. Наводно ће Коридор код Брчког бити 15 км, а РС ће добити Мркоњић и евентуално Шипово. Дакле може се закључити да је Шипово компензовано за Горажде, мада, понављам да то није једина верзија. И тако је Шипово враћено у РС, потписан је мир и црнохуморно речено наступио је период мира гдје ће свако бити миран као бубица. Удариће таква милина , мој Давиде, што би рекао Кочић, да ће од такве милине једва ико моћи да дише.

Да нешто још кажем о избјеглиштву након окупације Шипова. Јад, чемер и туга биле би ријечи које би то могле описати. Од вриједних домаћина формирале су се километарске колоне. Трактори и запрежна кола у колони, свако је нешто муке носио у завежљају из властите куће и кренуо ни сам не зна куда. Ријечи утјехе се нису могле наћи. Једина срећа за већину је била што су живу главу ишчупали, неки не сачуваше животе и доживјеже масакр и смрт. Како је то описао и доживјео очевидац ових догађаја изгледа овако: ,, Посљедњи пут видјех своје коње, дођоше испред куће и неће никуд од мене, ржу као да ме моле ,,ајд остани“! Као да ме питају ,, Ђе је наш народ сада“, потјеро их даље а они се опет вратише. Колико животиње могу бити паметне да не повјерујеш. Брате, и томе дирну у рањену душу. Чини ми се, све невоље свијета, сручише се тих дана, на мене и мој народ“. Вријеме је доносило само патњу мом народу, нове средине посташе нова уточишта, у којима почеше живот од данас до сутра. У Дејтону је нестао велики дио Републике Српске са западнокрајишким општинама, али је призната ова у данашњим оквирима. Њено постојање је велика морална снага избјеглим и расутим по свијету. Они се позивају на њу, и некако осјећају нешто своје, тло идентитета и националног обрасца. Светионик и жртвени олтар. Подијум за културни обрис. Генерације које долазе су дужне да је чувају и његују, да је воле и не дозволе њено нестајање.

Што се тиче пољедица окупације од 12.9. 1995. – 4.2.1996. године оне се огледавају у сљедећем.: изгорјело је и порушено 1420 кућа и 76 станова, оштећено 1650 кућа и 285 станова. Сва кућна имовина је у потпуности опљачкана. Сав сточни фонд је уништен, а пољопривредна механизација је уништена. Сви школски, здравствени, културни и други друштвени објекти су изгорјели и демолирани, а сва опрема опљачкана. Сва инфраструктура на подручју општине је опљачкана или демолирана: аутоматска централа, трафостанице, централно гријање, водоводни систем, асфалтиране градске и приградске улице. Сва привредна предузећа су 100% опљачкана, машине однесене а објекти демолирани. Процјењена штета износи око 100 милиона долара. Онај ко се вратио почињао је живот од нуле, а са собом је имао само Вјеру, Наду и Љубав, јер му то нису могли одузети. Учимо географију, због ње се понавља историја. Учимо историју, да нам се не понови. Истина је само једна, вјечна и непромјенљива.

проф. Дражен Јефтенић