Станко Сиелски, рођен 1891. у Грачаници, студије медицине завршио је 1919. у Бечу.
Радио је од 1919. као уредски љекар у Прозору, срески љекар у Коњицу, Гламочу, Мркоњић Граду, Невесињу, Зеници и Травнику, те као љекар Дома народног здравља у Бихаћу (1931 – 1934). За управника тог дома постављен је новембра 1934.
Почетком Другог свјетског рата постављен је за управника новоформираног Завода за сузбијање ендемијског сифилиса у Бањалуци, на чијем је челу био 1941 – 1944. Из Бањалуке је 1944. упућен на дужност декана и редовног професора повијести медицине новооснованог Медицинског факултета у Сарајеву.
Мобилисан је од априла до септембра 1945, а потом поново долази у Бањалуку, гдје је радио у Кожно-венеролошкој амбуланти. У Тузли је 1946 – 1958. био шеф Санитарно-епидемиолошке станице.
Бавио се прикупљањем и изучавањем народних љекаруша, старих турских и арапских медицинских рукописа.
Умро је у Загребу 1958. Одликован је 2014, постхумно, медаљом Праведника међу народима за спасавање Јевреја за вријеме НДХ.
Болеслав Петрович Сплавски, рођен 1890. у Калишу у Пољској, завршио је студије медицине 1913. у Женеви.
Учествовао је као добровољац српске војске у Другом балканском и Првом свјетском рату. Био је контрактуални војни и приватни љекар, а у војном санитету обављао је функције управника Карловачке (1923 – 1928) и Зетске војне болнице (1928 – 1930), референта санитета Зетске дивизијске области и управника Зетске војне болнице (1930 – 1935), референта санитета Босанске дивизијске области (1935 – 1936, управника Дравске војне болнице (1936 – 1937), в.д. управника Војне болнице И армијске области (1937 – 1938) и референта санитета Врбаске дивизијске области (1938 – 1941). У Бањалуци је 1938. отворио приватну ординацију.
У њемачком заробљеништву је био од априла до септембра 1941. Потом је од септембра 1941. до априла 1944. био управник Војне (домобранске) болнице у Бањалуци у чину пуковника. Био је у Југословенској армији од августа 1944. до априла 1946.
Послије ослобођења је радио у Сарајеву.
Вида Стефановић, рођена 1909. у Лесковцу, завршила је студије медицине 1935.
Радила је у Удруженој здравственој општини Сводна (1937) и Удруженој здравственој општини Пискавица (1937 – 1941). За вријеме Другог свјетског рата као Јеврејка није вршила љекарску праксу. Била је војни љекар Југословенске армије у Чачку (1944 – 1945), а волонтирала је од децембра 1944. до августа 1945. у Народној амбуланти у Чачку. Потом је била уговорни љекар Земаљског завода за социјално осигурање радника и намјештеника у Чачку.
Перо Стјепановић, рођен у Тобуту код Лопара 1888, завршио је студије медицине 1917. у Прагу.
У Тузли је послије проглашења анексије БиХ постао члан организације Срба гимназијалаца под називом „Књижица“, а 1909 – 1910. и њен предсједник. За вријеме балканских ратова радио је у болницама у Србији као љекар добровољац у мисији чешког Црвеног крста. Притваран је 1914. и 1915. у Сарајеву под оптужбом за велеиздају.
Стажирао је у Сарајеву у Државној болници, радио као љекар у Гацку, Прњавору, Бијељини, Брчком, Прозору и Бањалуци (1932 – 1937). Након тога био је љекар и шеф Социјално-медицинског одјељења у бањалучком Хигијенском заводу (1937 – 1940), в.д. директора (1940) и виши здравствени савјетник (1940 – 1941). Један је од оснивача трезвењачког покрета у Босанској Крајини.
У Другом свјетском рату радио је у Хигијенском заводу до 31. децембра 1943. Након напада партизана на Бањалуку 1. јануара 1944. одлази на ослобођену територију. Приликом десанта на Дрвар заробили су га Нијемци и спровели у Бањалуку, гдје је након поновног партизанског напада на град 18. септембра 1944. ослобођен и поново се прикључује НОП-у.
Послије ослобођења је био управник бањалучког Хигијенског завода, а потом главни љекар у филијали Државног завода за социјално осигурање радника и намјештеника у Бањалуци. Умро је у Бањалуци 1951.
Војислав Стокић, специјалиста за унутрашње болести и санитетски мајор, рођен 1898. у Раброву, Округ пожаревачки, завршио је студије медицине у Грацу.
Као љекар је службовао у Унутрашњем одјељењу Врбаске сталне војне болнице (1927 – 1930) и 33. пјешадијском пуку у Бањалуци (1930 – 1931), а потом у 9. пјешадијском пуку, Телеграфском пуку, Гарнизону и Пуку за везу у Пожаревцу, на ИИ и ИИИ интерној клиници у Београду, те као в. д. шефа Унутрашњег одјељења Косовске сталне војне болнице у Косовској Митровици.
У Другом свјетском рату био је љекар у Смедереву. Од октобра 1944. до јуна 1946. био је шеф Унутрашњег одјељења Војне болнице у Косовској Митровици.
ПРИРЕДИЛИ: Мр Бојан Стојнић, директор, Верица М. Стошић, помоћник директора Архива Републике Српске
http://www.glassrpske.com/plus/istorija/ZAPISI-IZ-ARHIVA-Banjalucki-ljekari-u-Kraljevini-Jugoslaviji-1929-1941-Ljekar-iz-Poljske-dobrovoljac-srpske-vojske/245347.html
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.