Љуба Мухарема отхранила је осам синова и све их Козари поклонила: Перо, Младен, Миле, Стојан, Милан, Мирко, Драган, Драгољуб – гинули су редом по старини у свакој офанзиви, у сваком новом козарском јуришу.
Ова прича је само једна од десетина хиљада причи о страдању српског народа на Козари током Другог свјетског рата. Овакве страдалничке приче биле су инспирација пјеснику Скендеру Куленовићу за пјесму „Стојанка мајка Кнежопољка“:
Сватри сте ми на сиси ћапћала – јој, благодатно
сунце кнешпољско! –
светројици повијала ножице сам румене
у бијеле повоје ланене,
светројици сам прала јутрење топле пелене…
Јооој,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
јој, три года у мом вијеку,
три првине у мом млијеку,
три саћа тешка,
силовита,
што их утроба моја изврца,
јој, росни тролисни струче дјетелине кнешпољске,
што процва испод мога срца!
Јооој,
три года српска у мом вијеку,
три Обилића у мом млијеку,
јој, Срђане-Ђурђевдане,
јој, Мрђане-Митровдане,
јој, Млађене-Илиндане:
Козара извила три бора под облак,
Стојанка подигла три сина под барјак!
Јооој,
гдје сте,
Срђане,
Мрђане,
Млађене,
Јооој,
гдје сте,
три илинске пушке прве,
три сузе моје задње:
Хоће мајка мртве да вас изљуби
па седам равних реди
– што Кнешпоље изроваше погани нерасти свеједи
нит ије
нит пије,
већ петама крвавим
Козаром, Просаром
по љешевима чепа црвавим
не би ли којег од вас познала
жалосна мајка Стојанка,
што вас је зимус пратила у акцију,
посвуноћ цјелцем батргала
и пругу тргала!
[…]
Дјецо моја
ви ћете Стојанки мајци опростити
што ће вас мајка мртве ражалостити:
Оца су вам у збјегу упeљали,
и на цести док су нам га стријељали,
зубима је стисно лулу дружицу,
а стрица вам Радоја
одвели су у жицу,
отјерали вамилију и кум-Илије,
и све редом вамилије!…
Пусто лежи Кнешпоље,
обнемогло, суро, јалово.
И ко сипња га притишће
сунчано олово.
Све је глуво, безуво.
Ни птице, ни пчеле.
Само у празну собу
убаса самотно теле
па главом о затворена врата туче
и беуче,
ко у гробу…
[…]
Овдје снагом доји Стојанка,
буном пита Козара помајка,
вјером храни Русија прамајка,
три се мајке овдје састају:
Ко год нам дошо да амбаре изаспе,
и торове пуне да нам разаспе,
и крцата да нам улишта
посасне,
и да погасне
огњишта
– а лоза му од клетве не помрла –
дјеца ће му залуд овуд скитати
и за кости питати,
јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла,
и вршући крвљу липтала,
па на концу своју самрт оврхла:
ко крв данас, сутра мед пролиптати,
мед и млијеко дјеци нашој до грла –
земља ће нам у сунце проциктати!
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.