Аутор: Драга Мастиловић
Мостарски учитељ Јово Ђугумовић, један од посљедњих херцеговачких национал-романтичара из времена “златног доба“ Мостара, с краја XIX и првих деценија XX вијека, оставио је у два писма, упућена пријатељима у Београд, занимљиво виђење јужнословенског уједињења 1918. године, а које је у потпуности одударало од преовлађујућег мишљења које је о том питању имала српска политичка и интелектуална елита из Херцеговине у том периоду. Ђугумовић је био један од српских ђака из Херцеговине који су похађали учитељске школе деведесетих година XIX вијека, а које је стипендирала српска црквено-школска општина мостарска. Послије завршетка школовања Ђугумовић је учитељовао у Мостару, а у политичком смислу припадао је групи херцеговачких политичких и јавних радника окупљених око листа “Народ“ у Мостару, заједно са Васиљом Грђићем, Ристом Радуловићем Риндом, др Урошем Круљом, др Николом Стојановићем, др Душаном Васиљевићем, Атанасијем Шолом и другим. Ова по много чему изузетна група политичких, културних и јавних радника водила је огорчену политичку борбу против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. Због тога је већина њих похапшена почетком рата 1914. године и на велеиздајничким процесима осуђена на вишегодишње робије. Васиљ Грђић, првооптужени на бањалучком велеиздајничком процесу, првобитно је био осуђен на смрт, али је пресуда касније преиначена. Они који су избјегли хапшење и домогли се иностранства, као др Никола Стојановић и др Душан Васиљевић, активно су се укључили у рад Југословенског одбора и играли запажену улогу у процесу јужнословенског уједињења у току Првог свјетског рата.
Посебно је занимљиво дјеловање Николе Стојановића у оквиру Југословенског одбора, јер је он отворено иступао као противник Српске владе и Николе Пашића и њихове визије уједињења. “Никола Пашић се почетком новембра 1918. године жалио регенту Александру да су ‘наши Срби у Југословенском одбору изгубили сваки карактер и постали више Југословени’, а Н. Стојановић је доживљавао као сопствену заслугу чињеницу да су се Срби из БиХ у Југословенском одбору супротставили Пашићевој идеји о прикључењу БиХ Србији те наводи да ‘он као Србин није могао да буде издајник великог југословенског програма’.“ Стојановић се ничим није трудио, ни тада а ни касније, да сакрије свој анимозитет према Николи Пашићу и српској влади. На једном мјесту он, између осталог, каже: “Ићи за владом Пашићевом значило је стварати српски фронт и ризиковати одвајање Хрвата и Словенаца… А ми смо сви били тада, као и сада, дубоко уверени, да је таква политика, у основи антисрпска политика; иза толиких напора за Југословенство изгледало нам је издајство говорити само о Српству… ми смо пошли у борбу са Владом. Стога смо били одлучили да по сваку цену одржимо јединство Југословенског одбора, и да по могућности прибавимо Југословенском одбору што више снаге и ауторитета у тој борби против Председника и чланова Владе Краљевине Србије.“ Само што Стојановић тада очигледно није рачунао са чињеницом да Хрвати који су са њим сједили у Југословенском одбору неће послије рата бити истинске политичке вође хрватског народа и да Хрвати у Краљевини Југославији неће слиједити политику Југословенског одбора већ Стјепана Радића, која је од самог почетка ишла за разбијањем те државе и на њу гледала као на једну прелазну фазу у стварању “Велике Хрватске“, а која је у Радићевој пројекцији обухватала и Босну и Херцеговину, исту ону коју је Стојановић настојао свим силама да “спаси“ од Пашића и “Велике Србије“.
Своју политичку наивност Стојановић није увиђао ни касније, посебно тврдећи да се “поклич талијанских патриота“ послије уједињења, а који је гласио: “Створена је Италија, сад треба стварати Италијане!“, може дословно пренијети и на Југославију, тј. радити по принципу: створена је Југославија, сада треба стварати Југословене. Према свједочењу Пера Слијепчевића, једини Србин из Босне и Херцеговине у Југословенском одбору који је стао на страну српске владе био је Милан Сршкић, због чега је и напустио Југословенски одбор.
Очигледно је да су Стојановић и Васиљевић, у условима Првог свјетског рата и дјелатности у Југословенском одбору, у великој мјери напустили концепције које су према аустроугарском режиму заступали као опозиционари и припадници “Народове“ групе. Један од најистакнутијих припадника те групе, др Урош Круљ, тврдио је да је политички циљ “народоваца“ прије рата био: “потпуна политичка аутономија Босне и Херцеговине као саставног дијела Турске царевине са демократским режимом, израженим у уставној и парламентарној владавини… аутономна самосталност Босне и Херцеговине није нам наравно био задњи циљ, и сврха, него само као прелазна етапа за сједињење са Србијом и Црном Гором у згодном моменту и послије извршених припрема према примјеру Источне Румелије и њеног уједињења са Бугарском“. Дакле, двојица “народоваца“ који су имали прилику да директно учествују у овом процесу, Васиљевић и Стојановић, утолико су одступили од овог програма што су основну мисао српског уједињења замијенили за идеју југословенства и огорчено је бранили! Перо Слијепчевић је вјероватно у праву када каже да је положај Васиљевића и Стојановића био “и психолошки тежак, између двије ватре“, и да су они подршку Југословенском одбору насупрот српској влади дали “јер су мислили да то дугују својој савести“.
У првом реду тежак је био терет одлука који је пао на њих двојицу, јер су се остали њихови саборци из “Народове“ групе налазили углавном у затворима и логорима и нису им ни на који начин могли помоћи у доношењу тако крупних и судбоносних одлука. Због тога су се, наводно, Стојановић и Васиљевић често савјетовали и са млађим српским политичарима из Босне и Херцеговине, па и са Слијепчевићем. На једном од таквих савјетовања, одржаном од 1. до 3. августа 1918. године у Вилару код Леманског језера, Васиљевић, Стојановић и Слијепчевић су се између осталог сагласили и о томе да Срби из Босне и Херцеговине у Југословенском одбору “увек заступају интегрално а не делимично уједињење нашег народа, не упуштајући се на платформу присаједињења саме Б. и Х. по невољи“.
Као посљедица оваквог односа дијела српске елите из Босне и Херцеговине према уједињењу 1918. године, изостало је и директно проглашење уједињења Босне и Херцеговине са Србијом, као што су то урадиле Војводина и Црна Гора. Иако је крајем новембра и почетком децембра 1918. године велики број срезова у Босни и Херцеговини, независно од Народне владе у Сарајеву, на чије је чело директно из затвора дошао Атанасије Шола, такође “народовац“, прогласило уједињење са Србијом, до тога ипак није дошло. Чак су и срезови у којима Срби нису представљали већину становништва једногласно доносили такве одлуке. Као изразити примјер тога навешћемо срез Љубушки, гдје је, према попису становништва из 1910. године, живјело 92,70% католика, 6,77% муслимана и само 0,54% православних, а и Котарски одбор Народног вијећа чинили су скоро искључиво Хрвати и муслимани. Без обзира на то, Котарски одбор Народног вијећа из Љубушког послао је новембра 1918. године Главном одбору у Сарајево телеграм сљедеће садржине:
“Котарски одбор Народног вијећа у Љубушком као представник читавога народа овога среза без разлике вјере, дајући одуштка својој давној жељи, изјављује се од данас свечано присаједињеним краљевини Србији, под жезлом династије Карађорђевића са врућом жељом да се све земље у којима живе Срби, Хрвати и Словенци присаједине овој држави“.
Дакле, тих дана постојало је прилично јасно расположење и међу католичким и муслиманским становништвом да Босна и Херцеговина прогласи директно уједињење са Србијом. Да до таквог расплета не дође доста су допринијели и српски представници из Босне и Херцеговине у Југословенском одбору, али и неодлучност Народне владе у Сарајеву. За разлику од својих политичких представника у Југословенском одбору, велики дио српског становништва Босне и Херцеговине, као и један дио његове политичке и интелектуалне елите, није могао да схвати зашто се вјековни сан уједињења са Србијом одједном замјењује неким магловитим југословенством. Један од оних који је ствари посматрао из те перспективе био је поменути учитељ из Мостара Јово Ђугумовић. Он је већ 31. децембра 1918. године у једном писму свом пријатељу у Београд, на стилски изузетно допадљив начин, изнио своје ставове поводом јужнословенског уједињења и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Писмо се чува у Архиву Српске академије наука и умјетности, у фонду Николе Пашића, заведено под бројем 11571/3. Писмо у цјелини гласи:
Драги мој Стеване! Вријеме је. Давно сам ти обећао писати. Чекао сам док се све смири, сталожи и види права истина. Онако како смо ми мислили, желили и с правом тражили није се свршило. Пала је једна страшна и тугаљива бол на наше златним, стољетним идеалима испаћене душе. Зар си ти сретан? Српски народ је кроза све вијекове полагао на жртвеник слободе сва своја имања и све своје синове. Наша је незаборављена прошлост света и величанствена као Васељена. То је моја Вјера. Данас су потворили гусле да су лагале!? Србија, сунце наше, чије су ријеке и планине вјечни нацијонални храмови српскога народа, опрашта се са својом историјом и својом цјелином за вољу “слоге“. На бријеговима измождених костију, на мору суза и крви, искључиво српских хероја и раје, подиже се нова држава са првим даном свога живота и првим даном своје историје. Карактер српски бришу Немањиној творевини… – То и боли… Босна и Херцеговина су највише суза пролиле на бесмртна два гроба: пок. Књаза Михаила и пок. Књаза Данила. Наши босанско-херцеговачки српски заступници нас су продали!? Зли језици говоре, да су још хтјели “Југословенску републику“, али је Пашић осујетио. То би још требало. Мировна конференција би још могла ту неправду и зло излијечити, али сумњам. Да је свему свијету мени Бугарин и Хрват није брат. Наше ране нијесу приватне него историјске нарави, које нијесу учињене у једном дану или једном рату, већ су никле у њиховом сјемену и њиховој вјери. Зато су дубоке и неизљечиве. Нама је требала мања, а своја кућа. – Немој ово писмо читати никоме, да убијаш расположење добром свијету, који се весели. Христос се роди! Твој Јово Ђугумовић.
Разочаран својим предратним друговима око листа “Народ“ и њиховим југословенством, Ђугумовић је послије Првог свјетског рата приступио Радикалној странци. Послије скоро 15 година југословенског искуства Ђугумовић је у једном другом писму, овога пута упућеном др Душану Смиљанићу, не само поновио своје жалопојке из 1918. године већ и прецизније лоцирао стање српског народа у Краљевини Југославији и посљедице које је по њега имало уједињење, као и перспективе које он тада није видио као одвећ веселе. Занимљиво је да је ово писмо у ствари препис оригинала, који је учинио Миле Вујадиновић, један од најистакнутијих радикала у Мостару у то вријеме, и доставио га у Београд др Лазару Марковићу, дугогодишњем радикалском посланику за Херцеговину. Уз свој уводни текст, Вујадиновић је прво доставио препис писма др Смиљанића Јову Ђугумовићу, а у наставку одговор Ђугумовића на писмо др Смиљанића. Остаје нејасно на који начин је Вујадиновић, који очигледно није симпатисао Ђугумовића, дошао до његове приватне преписке са др Смиљанићем и то искористио да Ђугумовића денунцира код др Марковића.
Писмо се чува у Архиву Југославије у Београду, у збирци др Лазара Марковића (фонд бр. 85), кутија 2, број 553 и 554.
Писмо у цјелини гласи:
У Мостару, дне 31. јануара 1934
Много поштовани господине министре,
Пре свега из свег срца Вам честитам на предавању одржаном у Крушевцу, на предавању које је и овамо учинило врло добар утисак и леп успех. Многи наши пријатељи, који из било којих разлога нису првих дана прочитали, сада траже “Политику“ да онај чланак прочитају. Неколико комада сам послао и нашим виђеним пријатељима у села.
Надаље Вас извештавам, да је др Смиљанић писао писмо Јови Ђугумовићу (ово је онај, који се продао г. Круљу) а које гласи:
“Драги мој чика Јово,
Тек сам јуче стигао са пута. И морам ти признати да најлепше и најдубље успомене носим из Мостара. Ни огромни зборови, ни одушевљени дочеци пријатеља моје партије нису ме више инпресионирали од шаке вас мостараца које сам сусрео – ваш непоколебљив патриотизам задивљује. У њему се види остатак оне огромне стихијске силе која је наш народ провела кроз векове. Ту, код вас, треба да дођу многи они који нису имали прилике да виде прави извор национализма.
Ја не кријем своје изненађење: Шумадија није више у Шумадији, она је у Мостару. И ја то причам свуда.
Др. Воја и ја рачунамо на Вас да нас братски помогнете у нашем напору – Ти, Алекса, Миливоје и остали.
Желим Вам свима срећну Нову Годину уз братски поздрав.
Др. Д. Смиљанић
П.С. Шаљем ти за успомену моје књиге.“
Ђугумовић му је одговорио овако:
Драги мој докторе,
Примио сам твоје пошт. писмо, које је мало и сувише ласкаво, нарочито за нас мостарце, али је мени ипак мило, јер мислим да немаш разлога да би могло имати задњих намера. Што се мене лично тиче Ти си се у додиру са мном, током два божићна дана, могао потпуно уверити какво становиште заузимам у погледу државног и политичког преуређаја наше садање Краљевине. Према тому се не могу определити ни једној политичкој партији ма с које стране она долазила и ма каква она социјална добра обећавала. Мој душевни немир и национална жалост датира се од дана стварања Крфског Пакта. Државници Србије тијех дана нису знали скиме имају посла. Кад је Србија предзадњу кап крви просула и тиме отворила наша тамничка врата и дигла наша вешала овамошње масе ваше шире Отаџбине, а то је Српски народ, али онај народ који је једини патио под потученим непријатељем, од узхићења и радости за дуго времена био је на кулминацији националног лудила. И ја сам се сиромах веселио и помагао својим пријатељима да се веселе и ако сам тијех дана, а то је концем 1918. год пок. Пашићу, кад је пролазио кроз Мостар, у једноме писму испоставио све оно са чиме и ово писмо дише. Подвукао сам му, да је узалудан пут којим се пошло па ма он трајао и три деценија.
Српски народ своје муком стечено благо, признато у историји читавога света, издао је као трговац свој еспап на вересију и сада нема ни робе ни новца. Издао је за онога који то не заслужује и који никакве гаранције не пружа. Наше ране нису добивене у једном дану или једноме рату, већ су никле у њиховом семену и њиховој вери, зато су дубоке и неизлечиве…
Највеће зло и сва одговорност пред Богом и историјом пада на онај интелектуални свет с ваше и наше стране, који је првијех месеци ослобођења изгубио свако осећање и разумевање за Отаџбину.
И с једне и с друге стране који су били на власти и они који су носили њихово небо, не помишљајући где се налазе, у једној обезумљеној јурњави пљачкали су државно добро, док су други избегавајући то заносили се бесплодним демократским и земљорадничким идејама и у томе филму цепали нашу снагу и загризали у властито месо народа, који је стекао Отаџбину. У томе добу је изгубљено најдрагоценије време. Није се чудити данашњем режиму, који је неминовно морао наступити и постао хајдук што гони хајдуке. Поред тога најстрашнији морални грех носе можда њих педесет у земљи, који су могли а нису хтели лечити ране Крфског Пакта, већ на против
окренули ток7 једне хиљадугодишње историје на сасвим нове, неприродне и безизлазне путеве. Српски народ се осећа несретним, пониженим и увређеним. Он је свесан да је извесни део интелектуалаца извршио издају над њим. Он чека свануће… Будите уверени, драги докторе, да свих 6,614.000. – наших овако мисли и осећа, сем извесног броја оних којима национално и верско осећање није никада значило нешто позитивно. Тима се лако8 одрећи свега сем пуних јасала. Ми више не верујемо никоме. Ни једна политичка партија не треба нама да долази. Ми се покоравамо законима и све притиске одозго, који су у више махова несносни и тешки, ми ћемо мирно подносити. Београд смо безгранично вољели и према своме положају за њ на жртвеник ишли. Сада не можемо дозволити да више себе пљујемо па на нас да пада. Београд је, како рекох, све стекао, али је и свему крив. Само један пример. Шта је нагнало Србе министре Краљ. Југославије да се одрекну Видовдана као државног празника? За чију вољу и за какав интерес? Косово је символ Смрти али и символ Васкрса читаве Словенске расе на Балканском Полуотоку, као и свега кршћанскога света Средње Европе. Остаци Косовских хероја нашли су свој збег у пећинама Катунске нахије и скоро пуна четири века, све до васкрса Карађорђеве Србије тај је расадник, чувајући ковчег заветне мисли, одгајао историске величине у улози хајдука и ускока, који су са својим балканским друговима у петвековној непрестаној борби запосјевши све кланце и друмове требили своје угњетаче и тиме подгризали стабло велике Турске Империје. Да тога није било, не само што не би било Југославије, већ би данас мујезин у Паризу окуисао. Ни с једне стране нисмо чисти, да су којом срећом они, који су имали срећу, да располажу плодовима крви палих милионских глава остали на моралној државничкој висини и спречили корупциону епидемију, која је нашу земљу онако дуго харала, били би барем сте стране цењени. Дакле, да је сачуван морални ниво и компактност народа, који је био вољан и преко своје воље, да постави бетонске темеље југословенској државној кули, Српски народ би барем имао и у томе смислу признање и поштовање од свакога па и од данашњих унутарњих деструктивних и мрачних сила и ако – упамти добро – ни у томе случају неби биле сњиме. Једини зрачак утехе и вере имамо још у Карађорђевој кости и Шумадији која не може фалити и надамо се барем у задњи час, да ће нас сте стране Сунце обасјати……. Не желим да Те више умарам. Опрости што Ти нисам раније одговорио. Чекао сам на обећане књиге, које ни до сада нисам примио. Шаљем ја Теби једну своју још давно издану историску ствар. Прими искрени и топли поздрав од мене и мојих пријатеља Ти и г. Др. Воја. Мостар, 25. јануара 1934.
Јово Ђугумовић“
Примите поштовани господине министре уверење о моме одл. поштовању.
Миле М. Вујадиновић
Препоручено
(Текст преузет из „Гласника архивских радника Републике Српске“, број 2)
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.