Алекса Шантић (у бијелом одијелу) са пријатељима из часописа Срђ
Мати, мати, мила мати,
Ох, да ми је само знати
Моју љубав исказати
Према теби што ми сја!
Виђела би да ј’ врелија
Од сунашца штоно сија,
И од сузе да ј’ чистија,
Од љубице њежнија.
Али, опет, није тако
Узвишена, бујна, јака,
Врела, топла, силна, жарка,
Мајко моја милена,
Као што с’ у твојих груди
Према твоме синку буди,
Без престанка гђе му руди
Среће зора румена.
Па шта ћу ти, мила мати,
За ту свету љубав дати?
Каквим ће те даривати
Даром добри синак твој?
Како теби да исплати –
Ох, да му је само знати! –
Мила моја, добра мати,
Око њега труда зној?
Ох, чујем ти ријечи миле:
„Награда ми сва је, сине:
Чини добра и врлине,
Вјеран буди роду твом!
Чувај језик, вјеру своју,
За њу гини и у боју –
Нек гуслари слијепи поју
О твом ђелу јуначком!“
Па ја ти се кунем, мати,
Да ћу име чуват знати;
Кунем ти се небом, мати,
И свом муком рода мог:
До посљедњег дана, трена
Да ћу као крута стијена
Стати чела узгорена
На бранику дома свог.
У Мостару, 23. октобра 1888.
ИЗВОР: http://www.aleksasantic.com/
ПРИРЕДИЛА: Редакција
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.