ЛОКАЛНИ НАРОДНИ ИДЕНТИТЕТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ КРОЗ ИСТОРИЈУ

Приликом насељавања Балканског полуострва у раном средњем вијеку, Срби су поред свог општег народног имена и идентитета створили и локалне или регионалне идентитете и имена под којима се јабвљају у историјским изворима. У раном средњем вијеку, Срби су по регијама које су насељавали идентификовани као Травуњани, Дукљани, Рашани, Босанци, Неретљани, Конавлани, Дубровчани, итд.

На територијама које данас чине Босну и Херцеговину, током историје такође се јављају  регионални назив за Србе. У средњем вијеку главна три регионална назива за Србе у Босни и Херцеговини били су Бошњанин, Усорани и Хумљанин.

Бошњани су били становници матичне територије Босне, која чини данашњу централну и дијелове источне Босне. Из овог језгра започело је територијално ширење средњовјековне Босне и политичко јачање владарске породице Котроманић и босанског племства познатог у историјским изворима под називом „добри Бошњани“.

Фотографија повеље бана Стефана II Котроманића из 1332 године упућене Дубровнику у  којој се спомињу Бошњани

Усорани су били назив за становнике историјско-политичке области Усоре која се простирала између ријека Врбаса, Саве и Дрине и територија средњовјековне земље Босне, односно данашње цантралне и дијелова источне Босне. У средњовјековним повељама се јављају као свједоци заједно са Бошњанима, односно свједоцима из Босне.

фотографија – повеља бана Стефана II Котроманића из 1351. године у којој се поред Бошњана као свједоци спомињу и Усорани

карта области у средњовјековној босанској држави

Хумљани су били становници Хумске земље, друге по величини и важности територије у средњовјековној босанској држави. Хумска земља или Хум је обухватао углавном територију данашње Херцеговине. У титулама Котроманића, било банским или краљевским, Хумска земља је заузимала важно мјесто будући да је баштинила старе традиције и привилегије које воде поријекло још док је Хум био у држави Немањића и чинила залеђе важном трговачком и лучком граду Дубровнику који је много трговао са државом Котроманића. Још једна важна област која се наслањала на Хумску земљу била је област Приморје. У историјским изворима имамо спомен и Приморјана.

Након што су Турци убили последњег српског краља Стефана Томашевића 1463. године и након што су окупирали његове босанске територије, а касније и територије Херцеговине, ове области улазе у турску државну и вјерско-идеолошку сферу. Дио становништва прима ислам и тако на простору Босне и Херцеговине долази до учвршћавања поретка какав  и данас постоји, а то је народ три вјере и истог српског језика. У овим специфичним околностима долази до формирања нових регионалних и вјерских идентитета у БиХ. Домаћи муслимани почињу православце и римокатолике називати Власима, а православци и римокатолици муслимане називају Турцима или балијама. Римокатолици су још почињу називати: Латинима, кршћанима, Шокцима а у неким крајевима и Маџарима иако нису била мађарског поријекла. Православци се још називају: ришћанима, Рацима, али често сами себе у својим црквеним и световним књигама називају правим именом Србин или Славено-Србин. У страним и неким домаћим изворима становништво у БиХ, као и становништво у Србији, Мекедонији, Црној Гори, Славонији, Хрватској и Далмацији, назива се општим називом Илира или Илирско-расцијанском нацијом. Под овим називима углавном се мисли на Србе а ређе на све Јужне Словене. Домаћи муслимани, бар они на важним позицијама и богатији слојеви називају се и Бошњацима. За већину сеоског и сиромашнијег муслиманског становништва назив Бошњак је непозната одредница и они себе углавном сматрају муслиманима или Турцима.

Треба истаћи да се у изворима име Бошњак као и  назив Босанац, као регионални назив по некад употребљавало за све становнике, без обзира на вјеру, које је насељавало Босну и Херцеговину. Такође, становништво у Босанској Крајини и Херцеговини се називало по  тим регијама Крајишницима и Херцеговцима.

Кад смо код назива Бошњак за све становнике Босне и Херцеговине, одличан је примјер имамо у  „Начертанију“ Илије Гарашанина. У том  програму за уједињење свих Срба  и Јужних Словена Илије Гарашанина, становници Босне и Херцеговине без обзира на вјеру називају се заједничким именом Бошњаци. Међутим, у тексту „Начертанија“ који говори о Босни и Херцеговини јасно се види да је Бошњак само регионални а не етнички назив, те да се под Бошњацима сматрају Срби из БиХ, што можемо видјети из овог пасуса споменутог Гарашаниновог програма: „Без овога начела, које сачињава јединство у највишем државном достојинству не може се сталан и постојани државни сојуз међу Србијом и осталим сусједима Србима ни помислити.

Ако Бошњаци не би ово примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства под особитим владајућим фамилијама које би се непремјено туђем и страном упливу предале; јер би оне међу собом саревновале и једна другој завидиле“.

Илија Гарашанин

Дакле, јасно се говори о сусједним Србима и о Бошњацима без којих нема српског јединства, већ напротив усљедило би „раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства“. Срби из БиХ сматрани су незамјењивим дијелом нове српске државе која на жалост никад није образована.

Након што је Аустро-Угарска 1878. године замјенила турску окупацију БиХ својом окупацијом, настојала је да у БиХ створи једну босанску нацију. Највише у томе су је подржали муслимански земљопосједници и мањи дио муслиманског становништва, док је већина муслиманског становништва себе сматрала само муслиманима . Православци су били свјесни свога српског поријекла тако да су одбацили ову националну конструкцију као нешто вјештачко и страно српском народи. Римокатолици су под утицајем римокатоличке цркве и хрватских националних радника из Аустро-Угарске прихватили национално име Хрват, иако то није ишло без потешкоћа.

Покушај стварања босанске нације почео је да пропада већ почетком двадесетог вијека, да би свој крах доживио након завршетка Првог свијетског рата и стварања краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Након стварања краљевине СХС па до почетка деведесетих година двадесетог вијека становништво у БиХ дјелило се на Србе православне, Хрвате римокатолике и муслимане. Мањи број муслимана у националном смислу се изјашњавао као Срби или Хрвати, а током постојања комунистичке Југославије дио муслимана, као и дио Срба и Хравта изјашњавао се као Југословени.

Регионални назив Бошњак 1993. године постаће нацинално име за босанско-херцеговачке муслимане. Ово ће комплетирати националну подјелу босанско-херцеговачког народа, српског етничког и говорног подручја, те данас у БиХ као три највећа и конститутивна народа имамо Бошњаке, Србе и Хрвате. Религија је, како каже професор Милорад Екмечић, постала вододелница нација јер су се нације у БиХ образовале не по етничко-језичком принципу него по вјерској припадности.

Аутор: Борис Радаковић