Аутор: Наталја Милаковић1
Руски центар „Руски мир“ Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, Бањалука
Апстракт: У раду освјетљава се допринос првог руског конзула у Босни и Херцеговини Александра Гиљфердинга отварању прве школе за дјевојке у Сарајеву. Доносимо превод његове службене биљешке о потреби отварања те школе. Прилог раду је факсимил биљешке.
Кључне ријечи: руски конзулат, Босна и Херцеговина, Александар Гиљфердинг, Стака Скендерова, школа.
Крајем четрдесетих година XIX вијека православно становништво Босне више пута се обраћало Русији молбом да отвори свој конзулат у Босни и Херцеговини, али је та молба остала без икакаве реакције. Ситуација се промијенила тек послије Кримског рата. Одлука о отварању руског конзулата у Сарајеву донесена је у октобру 1856. године[1] [2].
Први руски конзул у Босни и Херцеговини током 1857. и 1858. године био је Александар Фјодорович Гиљфердинг (1831- 1872), руски историчар, филолог и фолклорист, који је много учинио за српску културу.
Гиљфердинг је рођен 2. јула 1831. године у Варшави у породици Фјодора Ивановича и Амалије Јаковљевне (дјевојачко презиме Де-Витте). У својој петнаестој години живота Гиљфердинг је прешао у православље. Историчар књижевности Војислав Максимовић биљежи да је Гиљфердинг 1848. године уписао Московски универзитет, те студирао словенске језике, етнографију и историју словенских народа. Студије је завршио са одличним успјехом 1852. године, стекавши степен кандидата[3]. Гиљфердинг је још прије уписа на Московски универзитет одлично знао санскрит, латински и старогрчки, а изузетно га је занимала и историја Словена. У руској идеолошкој и политичкој подјели, Гиљфердинг је слиједио примјер свога оца, па се опредијелио за славјанофиле, чији су поборници били и неки од његових професора. Био је ученик чувеног слависте Осипа Максимовича Бођанског (1803-1877) и сљедбеник славјанофилског идеолога Алексеја Степановича Хомјакова (1804-1860), иначе руског патриотског пјесника.
Након завршетка студија Гиљфердинг је почео да ради у Азијском департману Министарства иностраних послова Русије, а 1854. године добио је титулу магистра словенске словесности.
Гиљфердинг је сам изразио жељу да се упути у Босну, која га је као научника-слависту привлачила. Он је полагао наду да ће сакупити велики број старословенских рукописа, те истражити живот и обичаје локалног становништва.
Обавеза младог дипломате била је да прати друштвено- политичку ситуацију у региону и да информише друге конзуле на Балкану и Азијски департмат Министарства вањских послова Русије. Конзулат се налазио у изнајмљеној кући занатлије Ђорђа Терзибаше (Вукићевића) на Ташлихану, која се тада сматрала једном од најљепших у Сарајеву4.
У то доба Гиљфердинг је већ одлично говорио српски језик и добро је познавао историју и културу српског народа. Написао је и штампао Писма о историји Срба и Бугара5 и та књига била је преведена на српски језик и постала веома популарна.
За вријеме конзулског рада Александар Гиљфердинг обилазио је манастире по Босни и Херцеговини и Србији, сакупљао рукописне и штампане књиге, биљежећи изузетно вриједне историјске податке. Написао је историјско свј едочанство о времену и приликама којима је био свједок. Године 1859. у Петрограду је објавио путопис на руском, који је 1972. преведен под насловом Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији6. Такође, Гиљфердинг је за [4] [5] [6] вријеме боравка у Босни сакупио богату збирку старих рукописа, коју је касније однио у Русију[7]. Вук Караџић у писму Вуку Поповићу из Беча 18. априла 1859. помиње како му је приповиједао Рус Гиљфердинг да је из извјесног манастира “од Србуља узео што је могао понијети (особито писане на кожи) али још много да их је остало”[8].
Гиљфердинг је имао и велику улогу у афирмацији српских аутора. Поред богате збирке рукописних књига, он је понио у Русију и рукописе неколико савремених аутора из Босне и Херцеговине и објавио их у Русији. Царско руско географско друштво посветило је цио том Записа[9] Босни и Херцеговини и Старој Србији, гдје су објављени текстови Јоаникија Памучине (1810-1870) о Али-паши Ризванбеговићу, Љетопис Босне Стаке Скендерове (1828-1891), те два рада Нићифора Дучића (1832-1900): Опис манастира Дужи и Тврдоша и Покушај статистичког описа требињског, пријепољског, пљеваљског и невесињског округа у Херцеговини.
Гиљфердинг је трагао за саговорником који би му могао испричати историју Босне, као што му је Јоаникије Памучина био саговорник за историју Херцеговине. Посебну пажњу Гилфердингу привукла је својом посвећеношћу идеји отварања дјевојачке школе Стака Скендерова. Руски дипломата високо је цијенио њен рад: „Нико од православних становника Босне не заслужује почасно звање грађанског раденика у тој мјери, у којој то заслужује Стака Скендерова[10].“
Подршку и помоћ у оснивању ове школске установе давале су јој многе руске и српске јавне и политичке личности. Још 1857. године, када се Гиљфердинг налазио у Сарајеву, Скендерова му се обратила молбом да подржи идеју отварања школе у том граду. Он је отпочео да се бави тим питањем када се вратио у Петербург и издејствовао је новчану помоћ у висини од 1.384 рубље[11].
У мају 1858. године Гиљфердинг пише биљешку о потреби отварања дјевојачке школе у Сарајеву. Данас се ова биљешка налази у Архиву вањске политике Русије. У прилогу доносимо факсимил ове биљешке и њен превод на српски језик. (напомена уредника сајта: само смо посљедњу фотографију писам успјели уградити у текст)
Превод:
Биљешка о потреби отварања основне дјевојачке школе у Сарајеву
Отварање основне женске школе у Сарајеву била би једна од корисних ствари коју бисмо могли предузети за добробит православних становника Босне. Жене се у Босни налазе у великој непросвијећености; образована жена или дјевојка изузетно је ријетка појава. Као посљедица незнања и страха у ком је више година живј ело православно становништво Босне, дошло је до тога да су жене тамо скоро потпуно престале одлазити у цркву. Дјевојчице се не воде у цркву; сматра се срамотом да се одрасле дјевојке појаве у храму Божјем и одлазе тамо само једном годишње, на дан када се исповиједају и причешћују. Након удаје тај тешки обичај забране нестаје, али оне тек у старости почињу исправно ићи у цркву.
Јасно је колико велика штета произилази из ове ситуације за све православно становништво Босне. Какво васпитање може да да својој дјеци жена која је прије удаје видјела цркву можда три или четири пута у свом животу? Такође је разумљиво зашто православне Босанке тако често и лако напуштају своју вјеру и прелазе у мухамеданство или католицизам. Њихово удаљавање од храма Божјег тим је уочљивије јер католикиње које живе поред њих врло ревносно одлазе у цркву.
Једини начин да се искоријни ово зло јесте отварање женске школе, прво у Сарајеву, а затим и у другим мјестима. Учитељица би се обавезала да сваке недеље и сваког празника води своје васпитанице у цркву, те би такве предрасуде нестале саме од себе. Образложење и аргументација не могу да уклоне такве предрасуде, у то сам се лично увјерио.
У Сарајеву живи једна девојка која би радо преузела на себе обавезу отварања такве основне женске школе и могла би да буде и учитељица и надзорница. Та дјевојка, Стака Скендерова, врло је интересантна појава у земљи гдје су жене осуђене на апсолутну неписменост. Она је проучила црквене књиге можда чак и боље од било којег босанског свештеника. Али, средина у којој је она одрасла таква је да, када се посветила учењу, самим тим се одрекла свог пола. У дјетињству су њу, као и многе дјевојчице у тим крајевима, облачили у мушку одјећу. Када је она одрастајући осјетила посебну склоност ка писмености и цркви, то је утицало на то да она више није жељела да скине ту одјећу. То је био знак одрицања од удаје, али уједно се она ослободила обичаја који су владали над женским полом у Босни; могла је стално боравити у цркви, и без ометања посјећивати мушко друштво. Строгост њеног карактера појачала је несрећа која јој се десила у породици. Због ситне оптужбе муслимани су мучили њеног брата, мучили су га усијаним гвожђем. Након тога је више од годину дана страшно патио, и сестра га је морала његовати до његове смрти. Њено беспријекорно понашање, ревносни однос према цркви, те добро које се трудила чинити другима, донијело јој је посебно поштовање православних становника, и то не само Сарајева већ и других удаљених мјеста Босне. Преданост православљу код ње се уједињује са љубављу према Русији.
Тренутно она држи малу трговину и тиме издржава своју мајку, али је њена највећа жеља да се посвети Богу кроз васпитање омладине. Нажалост, православни становници Сарајева имају врло ниску свијест о потреби за женском школом, те се она и није могла надати њиховој помоћи. Прије неколико година из Београда је долазила прилично образована жена са намјером да оснује школу, али нико јој није хтио да помогне и она се вратила у своју отаџбину.
Управо зато нема друге могућности за реализацију овог спасилачког чина него да се за то потражи помоћ у Русији. Према предрачуну који смо направили на лицу мјеста, за отварање основне женске школе у Сарајеву за прву годину било би довољно 700 рубаља, а за наредне године по 400 рубаља у сребру.
Уз ово прилажем молбу коју је мени уручила поменута Стака Скендерова.
А. Гиљфердинг
Санкт Петербург, 1. маја 1858.
Службени извјештај руског конзула у Сарајеву А. Ф. Гиљфердинга, Архива вањске политике Руске империје (АВПРИ, Ф. Словенски сто. 1858-1876. Д. 6668. Л. 2-4).
[1] natalja.milakovic@gmail.com
[2] Освободителнна^ борвба народов Боснии и Герцеговинш и Россш, 1850-1864: документш. Москва, 1985, 11-13.
[3] Тепић, И. Босна и Херцеговина у руским изворима 1856-1878. Сарајево, 1988, 22.
[4] Исто, 24-25.
[5] Гилвфердинг, А. Ф. Писвма об истории сербов и болгар. Москва: Университетскал типографил, 1855.
[6] Александар Гиљфердинг. Путовање по Херцеговини, Босни и старој Србији; [с руског превео, коментаре и биљешке написао Бранко Чулић].
Сарајево, 1972. Насл. ориг.: Гилвфердинг, А. Ф. Поездка по Герцеговине, Боснш и Старои Сербии. Боснил в начале 1858 г. СПб., 1859. (Записки Императорского Русского географического об^ества; кн. 13). Босшл, Герцеговина и Старал Серб^л : сборникв / составленнми А.
ГилБфердингомЂ. С. Петербургв: Вб типографш Императорскои Академш Наукв, 1859.
[7] Гиљфердинг, А. Ф. Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији. (предговор М. Екмечића), Сарајево: „Веселин Маслеша“, 1972.
[8] Вукова преписка. Књ. 7. (Државно изд.). Београд: Државна
штампарија Краљевине Србије, 1913.
[9] Записки Императорского Русского географического об^ества (књ. 13, 1859).
[10] Скендерова С. Летописв Боснии У: Гилвфердинг А. Ф. Собрание сочинении. Т. 3. СПб., 1873.
[11] Ксенил В. МелБчакова. Проблема женского образованш в Боснии. Стака Скендерова: ее жизнн, ее школа, Известил Самарского научного центра РАН, 2015, 153.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.