Прије напада на Приједор вршене су припреме иако нама одборницима ништа није било речено. Овдје су били виши партизански руководиоци (међу којима и Коста Нађ). Они су долазили у наше село и одатле осматрали Приједор и вјероватно правили план напада. Уочи напада смо ми позвани и обавјештени. Мени је речено да пронађем водича за Подгрмечку чету, која ће одавде нападати Приједор. Командир је био Јовић. Био је низак и лијепо грађен.
Речено ми је да би требало одредити човјека који добро познаје Приједор и да буде сигурнији и смјелији. Одредио сам Душана Тубина, а пошао сам и ја. Јединица коју смо водили добила је задатак да са сјеверне стране уђе у Приједор. Ишла је поред Дубичке цесте. Предложио сам командиру да, пошто сам познавао земљиште, кренемо путем који би нам омогућио лакше улажење у град.
Кренули смо између Расадника, поред дубичке цесте и моста у Пухарској (700-800 метара од града). Мост у Пухарској био је под непријатељским обезбјеђењем. Ту се налазио Адем Цепић, усташки митраљезац, који је за вријеме бивше Југославије служио краљеву гарду. Био је физички добро развијен, и чувен као усташа по злодјелима. У вријеме напада на Приједор налазио се у рову, одакле је давао јак отпор. Овај бункер пао је међу посљедњим отпорним тачкама. Истина, чета коју сам водио није нападала ово утврђење, јер нам је био циљ да без борбе уђемо у непријатељско упориште. Да смо ишли на бункер у коме се налазио Цепић, вјероватно бисмо се задржали и не бисмо извршили задатак који је добила чета.
Провукли смо се између дубичке цесте и моста у Пухарској, поред бункера, а затим смо отишли низ њиве према насељу Гашића. Иако је ово чисто земљиште, претпостављали смо да тај дио града, од садашњег подвожњака до Тешинића и према Чејрецима, није довољно брањено, што је у ствари и било. Прошли смо одозго и избили на жељезничку пругу. Овдје нас је дочекала жестока непријатељска ватра, јер је изгледа око Гашићеве хладњаче била распоређена непријатељска сатнија. Партизани су отворили ватру, а затим се лијевом страном пробијали у дубину. Успјели смо доћи до католичке цркве; ту смо се окренули и са леђа тукли непријатеља који се утврдио у хладњачи. Католички свећеник Кауриновић давао је отпор из цркве и убио је Симу Бајића из Марина. Симо је био десетар и веома добар борац.
Већ је свануло, а ми и даље водимо борбу са непријатељем који даје отпор из хладњаче. Али ускоро примјећујемо бијеле крпе као знак предаје. Много их је заробљено.
Још у току ноћи, док је вођена борба, ишао сам са друговима у циганско насеље; ту смо хватали познате усташе који су се овдје скривали. У једној кући нашли смо двојицу наоружаних усташа. Један од њих ме је препознао и упитао да ли сам син Симе Муњизе. Затражио сам од њега пушку, да погледам да ли је дејствовала. Примјетио сам на цијеви гар барута па сам га питао је ли пуцао на нас, а затим смо их повели и затворили код Тешинића. Послије сам наишао на старога Кућару, претресао га и нашао двије бомбе код њега.
Послије претресања и хватања прикривених усташа и њихових помагача вратио сам се и учествовао у борби са четом којој сам служио као водич.
Ујутро сам наишао са групом бораца пред кућу Милана Остојића, недалеко од жељезничке пруге. Било нас је око петнаест. Понегде се још води борба, иако је град ослобођен. Одједном, пред кућом адвоката Остојића, видим двојицу усташа како се извукоше из подрума. Пошли смо им у сусрет. Били смо удаљени од њих око 50-60 метара. Видјевши нас, обојица усташа кренуше. Први поче да гађа нас, а други стави карабин овоме на раме, тако да нас обојица гађају. Још нисмо претпостављали да гађају нас, док нису опалили и погодили ограду. Легли смо за ограду, иза стуба и почели на њих пуцати. У исто вријеме дали смо знак друговима, па су они отишли са друге стране и напали их са леђа и побили.
Послије сам на жељезничкој станици нашао жену и 5-6 дјеце Алије Цепића, који је 1941. год. убио мога брата. Међутим, ми његову жену и дјецу нисмо дирали, што је, свакако било правилно, без обзира на то што је Алија зликовац. Он је ухваћен приликом напада на Приједор.
Када је завршена акција, са Сретеном Ђенадијом, спроводио сам групу заробљених непријатељских војника у село Божиће. То су били они који су заробљени у хладњачи и који су се појединачно прикривали по кућама. Могло их је бити око 100-115. Међу њима је било 10-15 официра. Многи од њих су стријељани, јер су били зликовци (они који нису такви, пустили смо да иду својим кућама). Спроведени су само они које је требало испитати и провјерити њихово држање.
Након што је Приједор ослобођен вратио сам се у село на дужност предсједника народноослободилачког одбора, гдје сам остао до козарачке офанзиве јуна 1942.
ИЗВОР: Сајан Муњиза, Водич у нападу на Приједор, Козара у народноослободилачком рату – Записи и сјећања, Књига два, Београд, 1971.
Донирајте или се рекламирајте на „Срби у Босни и Херцеговини кроз епохе и судбине“ једином сајту на свијету који описује живот нашег народа на просторима БиХ од насељавања Срба у 7. вијеку до одбрамбено-отаџбинског рата а кроз призме политичке, културне и духовне историје.