ТИТУЛА И ФУНКЦИЈА У СРЕДЊЕМ ВИЈЕКУ

Аутор: Аранђел Смиљанић

Питање односа титула и функција у средњем вијеку спада у ред сложе-нијих и мање истражених. Да бисмо на њега одговорили или се бар приближи-ли рјешењу, неопходан је озбиљан и критички приступ постојећем изворном материјалу, али и релевантној литератури. За потребе оваквог рада готово је немогуће у цјелини посматрати ову проблематику. Свакако, много бољи прис-туп је парцијални, у оквиру кога ћемо се, прије свега, оријентисати на однос између титуле жупана и његове функције. На основу средњовјековне грађе јас-но је да се између њих не може увијек повући знак једнакости. Њихов међусобни однос, као и варијанте проистекле из њега представљају суштину поку-шаја да се да одговор на ово сложено питање.
Када је ријеч о овој теми, постоје три различите варијанте, од којих се прва односи на особе које су носиле титулу жупана истовремено обављајући функцију жупана, односно управљајући једном или у неколико жупа. То су уједно и најједноставнији случајеви, код којих можемо извршити изједначавање титуле и функције жупана. У другу варијанту односно категорију убрајамо оне жупане који су то били по својој титули, али из разних разлога нису обав-љали ову већ обично неке друге функције. Трећу и уједно посљедњу варијанту представљају носиоци других титула, обично војводе или кнезови, који су обављали функцију жупана господарећи појединим жупама.
Да бисмо поткријепили ову класификацију представићемо неке поједи-начне случајеве. Одмах на почетку треба истаћи да се у највећем броју слу-чајева титула жупана изједначавала са истоименом функцијом. Дакле, ради се о жупанима који су носили ову титулу и управљали неком од жупа. Типичан примјер таквог жупана био је Богдан, син поповског жупана Твртка, који је у дубровачкој архивској грађи забиљежен као: iupan Bogdan patrono iobe de Popoa. На основу тога јасно је да је управо он био господар жупе Попово.
Слична ситуација била је и са жупанима Познаном Пурчићем и Милте-ном Драживојевићем, који су, за разлику од жупана Богдана, господарили већим бројем жупа у оквиру једне феудалне области. Титулу жупана и руково-ђење породичним посједима од Милтена је преузео његов син Санко, најистак-нутији члан ове великашке породице. Под његовом влашћу било је више жупа, тако да је он, управљајући њима, и по својој функцији био жупан. И прије и послије наведених примјера у средњовјековној Србији и Босни био је велики број по имену знаних али и незнаних жупана, чија је титула истовремено пред-стављала њихову функцију управника жупа. Навођење таквих примјера одузе-ло би много времена и простора, тако да нема потребе да се више задржавамо на овој категорији жупана.
Другу категорију представљају жупани који су то били по својој титули али не и по функцији коју су обављали. Међу њима, хронолошки али и по значају, на прво мјесто треба ставити жупане из владарске лозе. Њима је по праву насљеђа припадала титула жупана, уз коју су добијали и дио породичне баштине. Први по имену познати жупан принчевске крви био је син великог жупана Тихомира, Стефан Првослав. Он је, истина, управљао својом породич-ном баштином, али је она по пространству далеко заостајала за жупама тог времена. Из тог разлога за Првослава се не може рећи да је и по својој функ-цији био жупан. Иста констатација вриједи и за Вукановог сина Дмитра, поз-натог и као монах Давид. Он је титулу жупана носио до замонашења, али није обављао истоимену функцију јер му није била додијељена посебна област којом би управљао. Слично је било и са сином свргнутог краља Владислава, Десом, који је био титуларни жупан до краја живота.
У српској држави средином XIV вијека долази до потискивања титуле жупана са реформом државне управе и увођењем нових титула и звања пори-јеклом из Византије. Оно што је од значаја за ову тему јесте да је тим процесом био знатно поремећен однос између титуле и функције жупана. Титуларни жу-пани сада су почели да обављају и неке друге функције. О томе свједочи по-веља цара Стефана Душана манастиру Ватопеду из маја 1346. у којој се на јед-ном мјесту саопштава: Ни жупани који ће у разно вријеме вршити дужност кефалија, ни подложни њима војници, ни сакупљачи пореза, ни катастарски чиновници да се никад не усуде нипошто да их узнемиравају или злостављају. Дакле, у новоосвојеним крајевима жупани су обављали функцију кефалија. За разлику од оних жупана који су то били и по својој функцији управљајући својим жупама, жупане који кефалствују владар је могао премјештати из једне области у другу као своје чиновнике.
У средњовјековној Босни било је, такође, жупана који су то били само титулом, али не и функцијом. Изгледа да је један од њих био брат већ помињаног Санка Милтеновића, жупан Градоје. Иако је доста дуго времена био активан, очигледно није управљао ни једном строго издвојеном облашћу. Имајући у виду ову чињеницу јасно је зашто га не можемо сматрати жупаном и по његовој функцији. Нешто слично може се рећи и за Петра Павловића, који се поми-ње као жупан породице Николића у Попову 1416. Будући да је управљао дије-лом жупе, Петар Павловић се не може уврстити у жупане по функцији, односно оне који су господарили цијелом жупом. У сличној позицији био је и жупан Љубоје Добретковић, који се 1436. јавља у функцији управника села у неве-сињској области. Спомиње се тужба supra homines de Biograd de Nevessina у којој је свједок Liuboe Dobretchovich zupan de villa de Biograd. За то вријеме Невесињем и Гацком управљао је обласни кнез.
У Босни је било и оних жупана који су, поред својих основних послова, обављали и неке друге функције. Тако, на примјер, жупан Богдан Бјелханић је у повељама босанских владара из 1353. и 1366. забиљежен у функцији пристава од двора. Ова функција била је веома значајна, јер је на тај начин гарантовао у име двора поштовање одредби из тих повеља, што свакако говори о великом угледу и повјерењу које је уживао. У истој функцији јавља се и жу-пан Радоје Радосалић, и то у повељи краља Стефана Дабише из 1395. године. За разлику од њих двојице жупан Радашин Брајковић не помиње се као прис-тав од двора, али се зато јавља у функцији гласника и посланика краља Твртка II Твртковића.
Посљедњу категорију у овој класификацији чине носиоци других титу-ла који су обављали функцију жупана, односно господарили појединим жупама. Међу њима на првом мјесту налазе се жупани поријеклом из владарске лозе, који су од владара добијали на управу неке области. Такав случај био је са сином великог кнеза Вукана, Стефаном, који је своју политичку каријеру запо-чео са насљедном титулом жупана. Захваљујући вјерној служби и својим способностима добио је од краља Уроша I звање кнеза, као и посебну област да њом управља. На тај начин он је био кнез који је под својом влашћу имао неколико жупа, чиме је по својој функцији био вишеструки жупан. Слично се може рећи и за његовог унука Вратка, који је у својој политичкој каријери прешао пут од насљедног жупана до кнеза, па чак можда и до великог кнеза.
Према повељи краља Стефана Милутина манастиру Светог Ђорђа код Скопља из 1299/1300. постојала је институција кнеза жупског. Дакле, радило се о особама чије је достојанство било кнежевско, а функција жупанска. О по-тискивању титуле жупана свједочи чињеница да се у Душановом законику уопште не помиње титула жупана. Законик зна за жупу као територију, али не зна за жупана као њеног управника. Према 141. члану Законика старјешина хомо-гених жупа био је кнез, док је према 157. члану на челу мјесних жупа био кефалија.
У то вријеме жупама у српском царству нису управљали само кнезови или кефалије. Тако је протоспатар Станиша управљао неком облашћу, која се у простагми писаној на грчком језику означава српским термином жупа. У овом случају Станиша, као титуларни протоспатар, по својој функцији био је жупан.
Територија средњовјековне босанске државе била је, као и територија Србије, подијељена на жупе. На основу средњовјековне грађе јасно је да власт над тим жупама нису увијек имали жупани. Први случај да титуларни кнез управља једном жупом забиљежен је у повељи бана Матеја Нинослава издатој прије 1244. Овај податак се односи на Борач – Прачу, којом не управља насљедни жупан, него постављени кнез као банов вазал. Знатан број таквих примјера односи се на XIV вијек. Тако је господар жупе Земуник 1323. био кнез Павле Хрватинић. Његов брат кнез Вукослав под својом влашћу имао је жупе Бањицу и Врбању. Њихов трећи брат кнез Вукац имао је у свом посједу сигурно двије жупе: Пливу и Трибаву, а можда чак и жупу Врбас. Дакле, сва тројица браће Хрватинић били су титуларни кнезови, али по функцији коју су обављали, као управници једне или више жупа, они су били жупани.
Слично Хрватинићима, тако је и кнез Младен Станчић управљао жупом Лушци, а можда и још неком од сусједних жупа, крајем осме и почетком девете деценије XIV вијека. Брат војводе Хрвоја Вукчића Хрватинића, кнез Драгиша Вукчић јавља се 1391. као жупан Глажа. Послије његове смрти, овом су жу-пом управљали прво његов син војвода Иваниш, а затим његови унуци кнезови Павле, Марко и Јурај.
Власт над жупом није била искључива привилегија жупана, кнезова или војвода. Њима су, колико се може утврдити из извора, у неким случајевима владале особе других титула или звања. Тако је тепчија Батало Шантић госпо-дарио жупом Лашвом у централној Босни и градом Торичаном. Женидбом са Ресом, сестром војводе Хрвоја, привремено је добио и власт над жупом Са-ном. Дакле, Батало је био титуларни тепчија, али захваљујући управљању над те двије жупе стекао је и функцију жупана у оновременој босанској држави.
И у јужним дијеловима босанске државе крајем XIV и почетком XV вијека долази до потискивања жупана у други план. Појединим жупама тада су господарили титуларни кнезови. Тако је кнез жупе Луке био истовремено и њен жупан. У наредном периоду такви случајеви постали су више правило него изузетак, о чему свједочи помен кнеза Рајка Припчића, који је 1447. као жупан једне од жупа у дубровачком сусједству покушавао ријешити гранични спор. У то вријеме Драчевицом, Врсињем и сусједним приморским жупама управљали су кнезови, док су жупани имали статус њихових помоћника, односно замјеника у случају њиховог одсуства. У овим случајевима кнезови су начелници жупа, према томе, по својој функцији они су жупани.
Као посљедњи примјер титуларног кнеза у функцији жупана навешћемо Мартина Франкопана. У једној повељи писаној 28. октобра 1455. посебно се наглашава да је он тада господарио Врбашким градом и бише шпан (жупан) все земле Врбаса, и градом Козару, ки е в Босни. Оно што је значајно за ову тему јесте да се кнез Мартин Франкопан јавља у функцији господара жупе Врбас.
На крају треба истаћи појединачне случајеве који се не могу уврстити ни у једну од ових категорија, те их је најбоље означити као прелазне. Ради се, наиме, о особама које су вршиле функцију жупана али им се за то вријеме титула мијењала, тако што су од жупана постајали војводе или кнезови. Такав случај био је са требињским жупаном Младеном. Он је као титуларни жупан управљао овом жупом све до септембра 1323, када се вратио из војне у Треби-ње као обласни војвода новог краља Стефана Дечанског. Младен је послије тога још неколико година управљао Требињском облашћу са звањем војводе. Поред Требиња, изгледа да је са истим звањем неко вријеме управљао у граду Дању и његовој околини.
У ову категорију жупана можемо уврстити и Петра Тољеновића, који је 20-их година XIV вијека био најугледнија личност у Попову и Хумској земљи. Њему је као припаднику споредне лозе владајућег рода, по праву насљеђа, припадала титула жупана, са којом је управљао Поповим пољем и, вјероватно, још неком од сусједних жупа. Захваљујући својим способностима али и пле-менитом поријеклу, Петар је постао војвода, односно стјегоноша краља Милутина у рату против Дубровника. На крају, вршећи дужност поповског жупана, изгубио је живот 1327. у рату против босанског бана Стјепана II. Када је ријеч о односу титуле војводе или жупана и функције жупана, у сличној позицији као Младен и Петар Тољеновић био је и Ненад Страхињић. У историјским изворима он се помиње између септембра 1347. и фебруара 1349, понекад као војвода а понекад као жупан Требиња и Конавала. Стефан Душан је након крунисања за цара ове двије жупе дао на управу властелину Страхињи и његовом сину Ненаду. Прва вијест о њима је од 6. августа 1347, када је дубровачки Сенат одредио да им се пошаљу дарови. Ненад се као војвода помиње септембра 1347. и фебруара 1348. Као жупан Требиња и Конавала, он се јавља у новембру и децембру 1348, као и у фебруару 1349, када се женио те су му Дубровчани упутили свадбени дар. Очигледно, овдје је жупан насљедна титула, док је звање војводе добијено од владара.35 Послије тога помиње се само још једном и то опет као војвода, а поводом доласка његовог човјека Рајка, који је донио повељу и писмо Дубровчанима од цара Стефана Душана. Оно што је сигурно, а што је од значаја за ову тему, јесте да је Ненад Страхињић обављао функцију жупана Требиња и Конавала крајем пете деценије XIV вијека. Остаје спорно питање његове титуле, односно да ли је био жупан или војвода. Могуће да је, поред титуле жупана, на неки начин стекао и титулу војводе, са којом је и вршио дужност жупана те двије жупе.
Посљедњи жупан који се може сврстати у прелазну категорију био је Владоје Новаковић. За разлику од претходника, чија је титула поред жупанске била и војводска, он је стекао нешто ниже, кнежевско достојанство. Владоје је био жупан Драчевице, који је у документима из 1445. и 1446. забиљежен са титулом жупана. Послије тога добио је титулу кнеза, о чему свједоче његови помени из 1448. и 1449.38 У сваком случају, без обзира на титулу кнеза, Владоје је и у наредном периоду управљао жупом Драчевицом, односно обављао функцију драчевичког жупана.

(Текст преузет из „Гласника Удружења архивскоих радника Републике Српске“, бр 6, стр 49-57)