Под називом Бања Лука град се први пут спомиње у Повељи угарског краља Владислава II Јагеловића, 06. фебруара 1494. године.
Послије расправа које су водили филолози и историчари, утврђено је да име града потиче од старог придјева „бањ“ – банов, који је давно ишчезао из нашег језика, а задржао се само у називу града, па је том придјеву додата именица „лука“, што значи равница, односно цијели назив града потиче од сложенице „Банова равница“. (…)
Прво насеље оријенталног типа, послије доласка Османлија 1582. године, развија се око Цареве махале у Горњем Шехеру. Бања Лука постаје сједиште пространог Босанског пашалука, што доводи до убрзаног развоја града. Ферхад-паша гради млинове и мостове преко Врбаса. У том периоду изграђени су и сакрални исламски објекти, од културног и историјског значаја: џамије Ферхадија (као задужбина Ферхад-паше Соколовића) и Арнаудија (чији је ктитор био босански дефтердар (благајник) Хусан-ефендија), те значајан елемент урбане османлијске архитектуре – Сахат кула, која је била смјештена у близини Ферхадије.
У широј бањолучкој регији током XVI и XVII вијека подижу се православни манастири, као свједоци српског средњовјековног неимарства. Ове грађевине су изузетне љепоте и вриједности. Манастир Гомионица, изграђен у стилу Рашке школе, налази се на Змијању. Предање каже да му је ктитор био Змијањски кнез Обрад. Моштаница, основана 1562. године, смјештена је на тромеђи Бање Луке, Приједора и Козара, а изграђена је у стилу Моравске школе. Манастир Липље налази се на обронцима Борја планине, у близини Масловара. Изграђен је крајем XV и почетком XVI вијека, са израженим елементима Рашке школе.Бању Луку ни у једном периоду развоја нису поштедила разарања. Послије краткотрајног упада аустријских трупа 1688. године градско језгро Шехера је потпуно спаљено. Пустошења су настављена многобројним војним окршајима, пожарима и кугом, која је харала градом крајем XVIII вијека.
Период од 350 година османлијске владавине, у којем је Бања Лука била административна јединица различите важности, није много допринио урбанизацији и модернизацији самог насеља. У Бањој Луци су крајем XIX вијека основане прве српске школе, први телеграф је добила 1866. године, а пруга Бања Лука–Добрљин је свечано пуштена у саобраћај 1873, двије године пред босанскохерцеговачки устанак, због којег је морала да буде затворена.
Одлуком Берлинског конгреса, у Бању Луку 1878. године улазе аустроугарске трупе, које је локално становништво дочекало мирно и без отпора. Под протекторатом Аустроугарске, Бања Лука постаје занатски и индустријски центар. Темеље за такав прогрес ударили су калуђери фрањевачког самостана Траписти, који је изграђен седамдестих година XIX вијека. Они су, у оквиру свог самостана, изградили млин, пивару, циглану, фабрику текстила и хидроцентралу у Делибашином селу, а били су неимари индустријских погона за израду тјестенине и чувеног сира „траписта“.
Аустријанци убрзано раде на изградњи путева и мостова, тако да 1891. године жељезницом спајају Бању Луку са Бечом и Будимпештом. Почиње експлоатација руда из налазишта на Лаушу и у близини Котор Вароши, отварају се индустријски погони, образовне и здравствене установе…
Гимназија на мјесту данашње Металске школе
улица која се данас зове „Српска“
Прва болница изграђена је 1879. године, Фабрика дувана почела је са радом 1888, а седам година касније први ученици су сјели у клупе Реалне гимназије. У Бању Луку се досељава све већи број странаца. Систематична аустроугарска власт прави и први званични попис становништва 22. априла 1895. године, према којем је у Бањој Луци живјело 13.566 становника. Први свјетски рат доноси овим крајевима дах слободе, након неколико вијекова туђинске тираније. Просвјетитељске идеје, сличног карактера, под османлијском окупацијом шириле су у различитим друштвеним миљеима двије истакнуте личности, сличних судбина: Васо Пелагић и Иван Фрањо Јукић.
Обојица су се бавила свештеничким, политичким и културним радом, због којих су били затварани, прогањани и протјеривани. Своје животе су завршили у туђини, не доживјевши ослобођење завичаја, којем су до посљедњег даха били вјерни и одани.
Истакнути борац за слободу и глас истине против аустроугарске власти био је књижевник Петар Кочић. Свој отпор према тиранској власти почиње јавно да исказује покретањем часописа „Отаџбина“ 1907. године. Због свог стваралаштва, прожетог патриотским духом, и јавног устајања против режима био прогањан и затваран. Не дочекавши ослобођење завичаја, умро је – духовно и физички потпуно исцрпљен – у Србији 1916.године.
Господска улица
Бања Лука у Краљевини Југославији доживљава свој прави процват. Постаје сједиште Врбаског округа (Врбаске бановине), а у новоформираној држави припада јој значајан геостратешки положај. Нагли напредак дугује свом првом бану, енергичном визионару Светиславу Милосављевићу…
загребачка улица 1928. године
Градски мост 1927. године
Хотел „Босна“ 1930. године
Најтежи ударац у послијератном периоду Бањој Луци задаје катастрофалан земљoтрес у октобру 1969. године, након којег град добија данашњи изглед. Пред распад бивше Југославије, Бања Лука је била други по величини град у СР Босни и Херцеговини, а десети у Југославији. Према попису из 1991. године, имала је 150.000 становника.
Камељ темељац за насеље Борик 1971. године
Током грађанског рата, који је четири и по године буктио на подручју бивше Југославије, Бања Лука није била под ударом директних ратних дејстава, али је у рату знатно измијењена њена демографска структура.
(Текст преузет са адресе:http://www.banjaluka.rs.ba/front/category/65/)
(Фотографије преузете са адресе: http://starabanjaluka.blogspot.com/2013_10_01_archive.html)
Zvanični podaci popisa iz 1991. kažu da je Banja Luka imala 195.000 stanovnika
Можда се то односило на цијелу општину, као и сада што град има 150.000 а општина око 199.000 Сјећам се нашег града и прије рата, не вјерујем да је било више становника него данас.
А данас је 150.000