ЧАЈНИЧКА КРАСНИЦА

За сву Славу и углед, Чајниче је захвално само њој, Чудотворној Красници Чајничкој

ЧАЈНИЧЕ- На малој површини у простору тјеснаца, измедју Цицеља и Чивчи Брда, гдје из јаког извора тече ријека Јањина, смјестило се и дуговјечно опстало мало мјесто, Чајниче…

Путописац Евлија Челебија за Чајниче каже „да такво чудно и брдовито мјесто није нигдје видио“. Окружено је брдима са обје стране, високим дрвећем и родним воћњаком. Путописац Челебија је за Чајничане још давно записао… Вриједни су, поштени и честити људи, прави домаћини…

На самом зараванку бријега у сред Чајнича, вијековима постоје двије цркве. Стара, поријеклом из xв вијека и Нова црква, подигнута 1863. године, посвећене Успењу Пресвете Богородице Чајничке. У новој цркви од давнина, па све до данас, на пиједесталу стоји Она, којој се моле, а која им срећом и напретком узвраћа, икона Краснице Чајничке, по којој је и Чајниче постало мјесто са јако развијеним вјерским туризмом.

– У чајничким црквеним књигама из деветнаестог вијека, сазнајемо да је тамошње становништво мучила немаштиња, биједа, глад и болест. Те су појаве највише задавале бригу и тешкоће, становништву овог, на све чудног и високог мијеста, који су се Красници обраћали, а Она им у невољи помагала. Како је смјештено на раскршћу путева према Црној Гори и Србији, Чајниче је постало мјесто ходочашћа у које су свраћали људи са свих страна, нарочито за велики празник, посвећен Богородици, Малу Госпојину, када су се намјерници масовно поклањали Богородици.

-Половином прошлог вијека, ова Црква је била у могућности да подигне прелијепи Храм, захваљујући људима, који су од давнина посјећивали и поштовали Чудотворну икону, те њиховим богатим прилозима из свих крајева, нарочито из Босне и Херцеговине, Црне Горе и дијелова Србије. Црква је освећена и пропојала, исте 1863. године. Нова Црква великих размјера и неуобичајеног облика, саградјена је у стилу старих источњачких градјевина, а у духу Православне вјере и хришћанског богослужења. Љепоту овога Храма, чини 18 мањих полулоптастих кубета, који покривају црквену унутрашњост. Да њена љепота, боде очи злобника, доказало је и варварство Италијана, за вријеме Другог свијетског рата, када је Црква запаљена и у великој мјери оштећена. Тако је жалосно и напуштено изгледала Црква, преко десет година. У послератно вријеме, изградњу Цркве покренуо је њен тадашњи парох, јеремонах Василије Домановић, опет је наново изградјена, онаква, каква је и прије варварског напада изгледала нова Црква, која се таквом сачувала и до дан данас, гдје се у њој чува Чудотворна икона, Красница Чајничка.

„Најмање је позната историја Чудотворне иконе, прича нам садашњи њен парох, Тихомир Мотика. Икона се у овој Цркви чува од незапамћеног времена, до данас. По народном и црквеном предању, икона је једна од три сликарска дјела св. јевандјелисте Луке. Каже се, да је донесена у Манастир Бању, код Прибоја на Лиму, којем је поклонио цар Урош,након дужег боловања и свог излијечења у том Манастиру. Послије паљевине и пљачке Манастира Бање, неки сељак је Чудотворну икону избавио и донио у Чајниче, гдје је у Старој Цркви стајала 370. година, а тек послије, премјештена је у Нову Цркву. Када се прочуло 1868. године, да ће се обновити Манастир Бања и да ће се икона вратити натраг, узбунило се читаво Чајниче, па су и чајнички Муслимани, хтјели то оружјем да спријече. За вријеме Другог св. рата, Црква је оштећена и опљачкана, па су мјештани икону однијели у једну Српску кућу, а послије тога је пренесена у Цркву села Стречање. Из тог села, а ради веће сигурности, икона је сакривена у једну пећину, гдје је чувана под стражом. Икона је остала до краја рата у селу Трпиње и у малој пећини, а послије рата и по оправци Старе Цркве, враћена је на своје предјашње мијесто. Њена чуда су позната Муслиманима, Православцима и Јеврејима, свима је помагала и помаже, притичу јој невољни, ожалошћени и болесни, грешници и покајници, јер су Њена чуда велика, те је народ за узврат окитио драгоцјеним даровима“, прича њен парох Тихомир Мотика.

Само је духовна смрт, права смрт. Ова је Црква била разорена, а Богородица Чајничка са своје постојбине гоњена и скривана, али је вијерни дух народа опет вратио, на мјесто гдје је вијековима стајала, да зближи, помилује, чува и надгледа, онога који је у очи погледао и истински са срца Њој се помолио…

Житије

По Предању, икону је насликао је Свети Апостол Лука у Јерусалиму. На предњој страни ове иконе је Богородица са богомладенцем Христом, а на задњој страни Свети Јован Крститељ који десном руком благосиља. У Србију је икону донео Свети краљ Милутин (1282-1321). Икона је чувана у манастиру Бања код Прибоја на Лиму. Ту је била до 1594. године, када је безумни Синан паша узео мошти Светог Саве из манастира Милешева и спалио их на Врачару. Том приликом опљачкан је спаљен и манастир Бања. Побожан Србин из Рудог успио је да спасе из ватре икону и да је преко Лима однесе у Стару чајничку цркву. Икона је у тој цркви била око 370 година, па је пренета у нову Чајничку цркву.

Побожни народ овог краја толико је поштовао ову икону Красну, да кад је обновљен манастир Бања није дозволио да се икона однесе из Чајнича. 1868. године на икону је стављен сребрно-златни оков који је радио мајстор Ристо Андрић из Сарајева. 1943. године за време Другог светског рата, Италијани су активирали експлозив и стара чајничка црква је потпуно уништена, а нова црква веома оштећена. Чајничка Красница је на чудесан начин остала нетакнута, као и раније приликом турског палења. После ове експлозије, дошле су усташе у Чајниче и почели са убијањем невиних Срба и безазлене дечице. Напали су и цркву, опљачкали је и са Чајничке Краснице скинули драго камење. Побожни Срби спасили су икону. Најпре је пренета у кућу Милке Спремо, а по одласку усташа осам људи пренели су је у цркву села Стречане у Рашкој.

Из Стречана је пренета у једну пећину ради веће сигурности. У пећини је чувана под стражом. Из пећине је пренета у село Слатину код Србиња, одакле су је Чајничани опет вратили у Чајниче у село Трпиње, и сакрили је опет у пећину где је остала до краја рата. У премаленој пећини свештеник је повремено вршио службу, а народ се на кољенима провлачио кроз уски улаз и присуствовао богослужењу. 1946. године, обновљена је стара црква и икона је пренешена и постављена у њу, а 1959. године обновљен је и на Малу Госпојину освећен нови чајнички храм и икона је пренета у њега. Храм је осветио блаженопочивши Патријарх српски Герман. Данас се налази на украшеном престолу, уз северозападни зид средњег дела храма, близу олтара.

Већ вековима народ приступа овој светињи у нади и вери да ће им Богороидца помоћи. Као и много штошта друго везано за ову икону, остало је незаписано попут великог броја чуда која су се дешавала искреним верницима уз помоћ Богомајке и чудотворне иконе њој посвећене. Мештани причају да су се чуда дешавала још док је икона била у манастиру Бања. Једно од чуда које се десило забележено је у Житијима светих за август, пре Првог светског рата. У запису стоји да је један дечак римокатоличке вероисповести, родом из Зенице, кога су овде родитељи довели зато што је престао говорити – проговорио. Отац Јован прочитао је, тада, молитву. Након завршене молитве несвесно је питао дечака: „Када си престао говорити?“ Дечак му је одговорио: „Од кад сам се уплашио“ и описао чега се и кад уплашио. Он је проговорио, а његови родитељи пали су ничице пред светињом. Икона помаже и онима који нису Православне вере, али долазе пред икону са вером да ће им Богородица кроз своју икону помоћи. Због сталних долазака ходочасника, у непосредној близини цркве постоји и конак, у коме верници могу преноћити.

Чуда чајничке Богородице
О „чудима, исцјељењима и помоћи “ чајничке чудотворне иконе Мајке Божије постоје бројна писана и неписана свједочанства, а нека од њих су објављења у православном листу „Мисионар“ 1937. и 1938. године, које је и отац Јустин Поповић преписао у Житија светих за мјесец август. Многи невољни,болесни, несретни, они без наде и снаге у животу молећи се управо пред овом иконом доживјели су поновно рађање и окрепљење у животу.

Прво чудо које је записао побожни Јефа Трифковић у листу „Мисионар“ говори о враћању вида дјечаку који је годинама живио у мраку, немоћан да свом дјетињству укаже свјетлост очињег вида и подари му нове боје и радости. Имала сам сестру“, прича једна побожна жена из Босне, која је рано остала удовица са двоје нејаке дјеце. Поред тешких материјалних неприлика и неимаштине много брига и бола задавала јој је дјечија болест. Млађе дијете,синчића,од малена су бољеле очи – записао је Јефа Трифковић ову исповијест о чудима чајничке Богородице. Мајка је дјечака водила бројним љекарима, али узалуд. Лијека није било. Побожна жена чију причу је записало Трифковићево перо рекла је да ни специјалисти у Сарајеву нису могли помоћи дјетету. Међутим, испричала је ова жена, „једне ноћи моја сестра у сну је чула непознати глас,који јој је рекао: `Води ти своје дијете у Чајниче, пред чудотворну икону Мајке Божије` Након буђења изморена мајка од трагања за лијеком овај глас и поруку у сну схватила је као најозбиљнију заповијест. Али, како у то вријеме није било лако доћи до Чајнича јер је за пут требало много новца, она се обратила своме брату за помоћ. Пошто ни он није имао новца посавјетовао је да се обрати Црквеном одбору за помоћ мада она ни сама није знала како ће позајмљени новац вратити. Црквени одбор дао јој је помоћ и она је одмах кренула на пут са дјететом. Путовање теретним колима трајало је четири дана. Након пута, уморни су стигли у Чајниче уочи празника Пресвете Богородице таман када је започињало вечерње. То вече она се топло и усрдно молила пред чудотворном иконом – пише у исповијести. Њена молитва била је услишена – Мајка над мајкама помогла је њеном дјетету – вид му се вратио, а очи га више никада нису бољеле. Уморна жена вратила се у свој родни крај сретна и радосна, благодарећи и прослављајући Пресвету Владичицу чајничку Красницу.

Сљедеће чудо испричао је упокојени чајнички свештеник протојереј-ставрофор Јован Јовановић који је пред чајничком светињом служио више од педесет година. Ово чудо записао је парох гораждански прота Мргуд Косорић и тако га оставио покољењима трајним.  На почетку 20. вијека у првим данима његове свештеничке службе на празник Успења пресвете Богородице, на дан када се вјерници у највећем броју окупљају у чајничком храму, тројица свештеника служила су на богослужењу. Пошто је отац Јован Јовановић био најмлађи њему је припао дио посла да многима чита молитве за здравље пред чудотворном иконом Богородице која је по својим чудотворним моћима једна од три у свијету и коју је према предању израдио свети апостол и јеванђелист Лука. У тренутку када се спремао да изађе из цркве након завршених молитава довели су једног дјечака који је имао можда 12 година. Дјечакови родитељи рекли су му да су из Рогатице и да су Јевреји, те да их је велика невоља довела у овај свети храм. Њихов син је већ годину дана био нијем. Свештеник је сазнао од родитеља да су се обраћали многим љекарима од Сарајева до Беча, али лијека није било. Дјечак је добро чуо и све разумио,али није могао говорити. Оно што је учинио и другима тако је и дјечаку очитао молитву за оздрављење пред чајничком чудутворком и заштитницом – стоји у причи проте Јовановића. Када је прочитао молитве међу многим присутним вјерницима погледом је потражио дјечакове родитеље који су се по правилима своје вјере молили Богу. Потом је узео дјечака за руку водећи га према родитељима. Отац Јован је упитао (ни сам не зна зашто): „Од када си престао говорити?“. Пошто су већ били код дјечакових родитеља, сви су, као и многи други који су били близу, чучи дјечакове ријечи : „По мраку, код Ракитнице. . .“. Док су му јасно изговорене ријечи из дјечакових уста одзвањале у ушима, због радосних узвика дјечакове мајке отац Јован остао је изгубљен,збуњен и тако није чуо до краја које је ријечи дјечак још изговорио у намјери да каже шта га је преплашило у родној Рогатици код ријеке Ракитнице.

Од тада након дванаест година причао је протојереј-ставрофор Јован Јовановић, 1914. године, на почетку Првог свјетског рата одведен је са још неколико грађана Чајнича као талац на жељезничку пругу између Устипраче и Дуба под пријетњом уколико дође до рушења пруге да ће бити са осталим таоцима стријељан. Чували су их аустро-угарски официри и војници. Осим што су, према ријечима проте Јована Јовановића, били у бригама, страху и под разним злостављањима, били су и гладни и жедни. Тако су провели два дана.Трећег дана изненада им је пришао један војник по чину каплар, обративши се оцу Јовану лично са питањем : „Велечасни, јесте ли Ви из Чајнича?“. Када му је потврдио да јесте, сагнуо је главу и тихо и љубазно му шапнуо: „Не бојте се.Ја сам онај дјечак, ако се сјећате, који је накада занијемио, а у Вашем храму проговорио…Сада ћу се вратити“. По повратку донио им је довољно хљеба и друге хране окријепивши све таоце. Увече их је одвео на Устипрачу и смјестио у једну собу. За сво вријеме док су били таоци скривао их је неупадљиво им поклањајући пажњу. Пречасни отац Јован Јовановић жалио је што каплара више никада није видио.

Много је чуда која су зрела у башти Божјој пред чудотворном иконом Богородице чајничке. Пред њом и данас, узносећи молитве за спас, здравље и изгубљени мир моле се, осим православних, и муслимани, Јевреји и римокатолици. Бројни су који славе Богородицу чајничку говорећи: „Тамо гдје хоће Бог, побјеђује се поредак природе!“. Блаженопочивши свети владика жички и охридски Николај написао је молитву пред иконом мајке Божје чајничке:

„Пресвета Богородице, дародарилице, спаси нас. Тебе славимо, дародарилицу, која си чудесима многим прославила сина својега и себе, дјево Богомати, освети нас славом твојом неизреченом дародарилице и спаси душе наше. Чајниче се радује теби, богорадована као драгоцјеној ризници небеских дарова обдари и нас милошћу својом дародарилице и испроси нам благодат духа светога што истином просвјећује и освећује душе наше. Дарове дарујеш свакоме ко име твоје са вјером и надом спомиње и ко се пред ликом твојим чудотворним моли : Слијепима вид, раслабљенима снагу, бездјетним потомство, тужнима утјеху, покајним очишћење. С тога те у љубави прослављамо, дародарилице и под заштиту душе наше стављамо. Небеска славо и чајничка похвало, радује се. Из твога дјевичког тијела засијала је радост свему свијету нека и из твоје чудесне иконе сија радост свима нама који се теби вазда радујемо и из дубине душе кличемо: Радуј се зоро нашега спасења! Радуј се, дародарилице, обрадуј све нас сваким добрим даром.Амин“.

http://www.rtvis.tv/latn/?page=66&kat=146&vijest=38338

http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=%D0%A7%D0%B0%D1%98%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0_%D0%9A%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0

Čajnička Krasnica – reportaža