СВЈЕДОЧАНСТВО БЕНЕДИКТА КУРИПЕШИЋА

Бенедикт Курипешић је 1530. као члан дипломатског посланства путовао Балканом и оставио драгоцено сведочанство о земљи и народима које је срео на путу ка Цариграду.

Старе краљевине и царевина Балкана биле су срушене, сјај господе и властеле хришћанске угасио је вјетара са истока који је са собом довео „црне Агарјане“. Нестала је стара слава, живјела је још само у народним пјесмама, али остао је убоги народ да живи и преживљава плаћајући данак освајачу. Путописац је забиљежио њихову муку.

Бенедикт Курипешић је учествовао 1530. године у посланству Фердинанда, краља Аустрије, Чешке и Угарске, упућеног султану Сулејману II у Цариград. Највјероватније је био словеначког поријекла. Курипешић је писао о земљама и народима на које је наишао током пута ка Цариграду. Тако је настао његов „Путопис кроз Босну, Србију, Бугарску и Румелију“, који је штампан први пут 1531. године.

Овај путопис један је од најважнијих извора везан за Србе у првој половини XVI вијека. Из њега сазнајемо гдје се све Срби распростиру у то вријеме, какав је однос османлијске власти према њима и који све народи живе у српском комшилуку. Овдје ћемо анализирати дијелове путописа који се тичу српске историје.

Бенедикт је у наведеном посланству био тумач за латински језик. Међутим, он наводи да је са локалним становништвом говорио на словенском језику. Ако пажљиво ово растумачимо, нема сумње да је Бенедикт у Босни и Србији са домаћим становништвом причао на српском језику. Знамо да је у XVI и XVII вијеку српски језик био дипломатски језик европског дијела османске империје. Према томе, не треба да чуди Курипешићево познавање српског језика.

Прва земља коју описује била је Босна. Он је, по узору на старе географе,  дијели на Доњу (од Уне до Сарајева) и Горњу (од Сарајева до Косовске Митровице). У Доњој Босни Курипешић спомиње три народа, старосједиоце Босанце римокатолике, Србе православце и Турке.

Овдје Курипешић мјеша вјеру и народ, па од три вјере прави три народа. За Србе каже да их Турци називају Власима, а они (Аустријанци) Ћићима, и да су дошли из Смедерева и грчког Београда. Видимо да је сеоба Срба са територије некадашње Деспотовине у то вријеме била масовна. Под грчким Београдом подразумјева се свакако данашњи Београд, а термин грчки односи се на православну вјеру која се називала и грчком.

Курипешић је записао и вапаје хришћана у Босни, који су му се жалили на њихово тешко стање. Говорили су му:

Ах, колико смо жељно очекивали да нас Христовом помоћи ослободите! Хтјели бисмо радо да се од овога тиранства преселимо у вашу земљу. Али смо сад изгубили наду, јер видимо да се и ви морате поклонити турском цару и да к њему идете сада да тражите мир.

Курипешић у Доњој Босни спомиње два народа, Србе и Турке. Опет их разликује по вјери. Пажњу му је привукло велико мраморје (стећци), које је угледао ниже Рогатице. Ћирилична слова на њима, Курипешић назива „српским словима“, а за натписе на мраморју каже да су на „српском језику“.

Са мраморја је прочитао, да ту почивају Павловић од Радасела (босански војвода Радослав Павловић?) и његов вјерни слуга, витез о чијим јуначким дјелима „још много пјевају Бошњаци и Хрвати“. Занимљиво звучи овај податак, јер Курипешић у Босни спомиње српски језик и писмо под којим почивају босански великаши, а потом каже да о дјелима овог неименованог витеза пјевају Бошњаци и Хрвати.

Знамо да је доста прије Курипешића, босански бан Стјепан II, у својој повељи Дубровнику 1333, навео да два примјерка повеље пише српским, а друга два латинским језиком. Такође, има још повеља у којима се спомињу Срби и српски језик у босанској средњовјековној држави, што говори о претежно српском етничком карактеру државе Котроманића.

Курипешић у Горњој Босни спомиње и српске православне манастире и српске калуђере. Говорећи о тим манастирима, каже да их је основао грчки цар Стефан. Овдје је ријеч о српском цару Стефану Душану, који се проласио за цара Срба и Грка.

Курипешић пише да у Горњој Босни има још крајева, које Турци нису могли силом покорити, него су се они сами покорили а за узврат Турци их нису узнемиравали. По који старац прилазио би Бенедикту, и говорио би му о старој слави:

Видите, таква су господа била у овој земљи за вријеме наших отаца.

Говорећи о Косовској бици, спомиње Милоша Кобилића (Обилић), који је био „врло чувен и славан витез“ и „о којем се и данас много пјева код Хрвата и по оним крајевима“. Ово упућује да су Срби селећи се пред Турцима са собом и у Хрватску поњели предање о Косовском боју и пјесме о својим народним јунацима.